Борба, 06. 10. 1992., стр. 16
16 _УТОРАК, 6. ОКТОБАР 1992. ГОДИНЕ
_КУЛТУРА_
ПРЕД 24. БЕОГРАДСКЕ МУЗИЧКЕ СВЕЧАНОСТИ
„Израел“ на ке
Прво извођење у Београду Хендловог ораторијума „Израел у Египту“, премијера Вердијевог „Дон Карлоса“ у Опери Народног позоришта, вече Балета СНШ! из Новог Сада...
Београд. — Упркос великим тешкоћама, овогодишњи Бемус успео је да задржи интернационални карактер и
трајаће као и претходних годи- _
на од 7. до 19. октобра. У том периоду, београдска публика имаће прилику да види 15 приредби што ће коштати око 40 милиона динара.
Ово је саопштено на јучерашњој · конференцији за штампу, на којој су говорили професор Александар Павловић, председник Савета БЕМУС-а, Ивана Тришић, уметнички директор фестивала и
Едуард Иле, директор „Југо- .
концерта“.
Двадесет четврте Београдске музичке свечаности отвориће сутра увече у Задужбини
Илије _Коларца професор Александар Павловић, а затим ће наступити Хор и Симфонијски оркестар РТБ пред управом Младена Јагушта, који ће премијерно извести Хендлово дело „Израел у Египту“. Сутрадан ће наступити гост из Канаде, диригент Пол Робинсон који ће, управљајући Београдском филхармонијом, интер-
_ претирати дела Стравинског,
Моцарта и Брамса, а као солиста свираће наш виолиниста Матеја Маринковић, који живи и ради као педагог у Лондону.
Од иностраних гостију ће још на овогодишњем Бемусу свирати Марк Варшавски, виолончелиста из Швајцарске, Димитрис Згурос, пијаниста
из Грчке, Камерни ансамбл „Музика вива“ из Русије којим руководи виолончелиста Александар Рудин (концерти су 14. и 16. октобра), Кристијан Мандеал, диригент из Румуније, који ће 17. октобра уз Београдску филхармонију и пијанисту Александра Шандорова интерпретирати дела Дворжака, Куленовића и Шумана. Прва оперска представа на овогодишњим Свечаностима, — премијера Вердијевог „Дон Карлоса“ у извођењу Београдске опере одржаће се 9. октобра, док је друга представа Вердијев „Набуко“, (19. октобра) — посвећена обележавању десетогодишњице од смрти Марија дел Монака. Предста-
вом диригује Душан Миладиновић, а као солисти ће наступити Полет де Вон (Холандија), Франко Ђовине (Италија) и Драгана Дел Монако. Балетску представу публика ће имати прилику да види у извођењу Српског народног позоришта из Новог Сада 13. ок_тобра, када ће као солисти наступити | Ашхен Атаљани, Константин Костјуков и Михаил Бабушка. Од камерних ансамбала свираће још Трио „рез Ђаћапајез“ (Трио Тошков), Камерни ансамбл Академије уметности из Новог Сада и Београдски Гудачки оркестар „Душан Сковран“. У селекцији професора Драгослава Девића, етномузиколога, у недељу 11. октобра на програму је концерт народног стваралаштва, који се традиционално одржава у Народном музеју. У оквиру Бемуса биће одржан и концерт награђених дела на Међународној трибини композитора одржаној у Сремским Карловцима-и Новом Саду (9. октобра, Коларчева задужбина). С. ј.
БИТЛСИ — ТРИДЕСЕТ ГОДИНА КАСНИЈЕ
Искрцавање на планету наде
Онима који и данас слушају и воле четворку из
Ливерпула остала је вера у сопствене снаге и убе-_
ђење да се понешто још може поправити у овом
· несавршеаом свету
Почетком октобра 1962.-године у Енглеској је објављен први сингл тада анонимне енглеске поп групе. Насловна песма звала се Томе те до, била је једноставне структуре, композиторски деби самих извођача. Највиши пласман који је сингл достигао на топ листама био је 17. место, тираж је био скромних 18.000 примерака, од чега је половину откупио сам мснаџер састава, власник малс продавнице плоча у Ливерпулу.
Да се читава прича завршила на томс што је млада четворка задовољила тинејџерске амбиције појављивањем на телевизији и остављањем студијског трага иза себс, то нс би био догађај који заслужује већу пажњу. Ствари су се међутим другачије развијале: младићима се допао рад у студију, песама и идеја су имали, њихов менаџер, млади јеврејски трговац Брајан Епштајн је нањушио добар посао, а продуцент првог сингла, радознали Порџ Мартин био је интригиран импровизаторским лудоријама ливерпулских клинаца. Младићи су се звали Тће Веа!1е5, зиму и пропеће те 1962/63. -провели су на релацијама концерти-снимања, а њихов ентузијазам и шарм је разбудио читаву млитаву планету.
Уследила је серија беспрекорних поп песама: Р]еазе, рјеase me, From me to you, She 10ves you, I wanna hold your ћапа и свет више није био исти. Наредних осам година активног рада Битлса, причагсу о успеху без калкулација и претапању обичне музичке каријере у бунтовни покрет читавих генерација. Битлси су одрастали са својом публиком, усмеравали су поклонике да мисле својом главом, отварајући у песмама читав низ тема (дрога, политика, рат) које су до тада биле незамисливе у етаблираном поп свету, шематизованом на жалопојкама типа „ја је волим, а она мене не“.
Иронични критичари времена Битл владавине, кажу да оптимизам шездесетих ништа глобално није променио: рато-
ви су настављени новац је остао важнији од човска... Они који су одрасли уз Битлсс (и касније Ролингстонсе, Бирдсс, Дорсс и Дилана) одговарају питањем: како би тек свест изгледао без свих њих. Са удаљсности од тридссст година од врсмена када су _Битлси крснули у освајање плансте немилитантним мсетодама, чак је и из југословенске перспективе тешко одупрсти се оптимизму који избија из приче о њиховом успсху. Присећајући се почстака каријсрс, Пол Мекартни, басиста и композитор у саставу рећи ће: „Након свирања по полупразним немачким клубовима и година проведених уз пиво и сендвиче, те безбројних нсуспешних аудиција, улазак у студио био је као искрцавање на непознату _плансту. Ринго (бубњар) се уплашио, трака са његовим свирањем је нестала, све нашс импровизације билс су заправо грешке. Били смо импресионирани шансом која се указала, а степенице којс су из студија водиле у контролну собу изгледале су бескрајнс, као степенице за небо... Следсћи пут, међутим, ту смо се оссћали као код куће.“ Четворица ливерпулских младића успели су да намстну своје идсјс кроз посао који су умели да раде боље од других. Онима који их и данас слушају и волс остала је вера у сопствене снаге и нада да се понешто још увек можс поправити у овом несавршеном свсту. Мирослав МИКУЉАНАЦ
ИЗЛОЖБА У ПАРИСКОМ „ГРАН ПАЛЕУ“
Сви Пикасови предмети
Мртве природе распеваних боја са разбацаним цвећем у форми женског тела, откривају каталонског мајстора кроз „интимну исповест о пуноћи живљења са једном од његових пратиља“
(Специјално за „Борбу“)
Париз. — Отворена у „Гран ,
Палеу“ од 3. октобра до 28. децембра, изложба „Пикасо и предмети“ приказује искључиво мртве природе. Изложени експонати показују да су „предмети“ заузимали огроман простор у Пикасовом раду и да је каталонски мајстор унео нову димензију у једну познату класичну иконографску тему. Мртва природа, сматрана као интерпретација мирног, комфорног жипота, добила је са Пикасом драмско-алегоричну _ конотацију: иза насликаних ваза, гитара, лобања или новинских исечака, крију се личности, ансгдос... Од првих ваза, нежних и провидних, које је као дечак сликао у салону својс мајкс, до његове последње слике са истом темом „Мртва природа са кишобраном“ (1970), открива ју се смоцијс и драмс Пикасовог дугог живота.
Познато је да се иза раних уља „Мртва природа са воћем“ и „Карневал у бистроу“ прикривају Сезанови „Играчи карата“ и да се мртве природс из кубистичке спохе, са флашама и другим свокативним Слсментима, односе на босмски живот умстника, као и да „Мртва природа са плетеном столицом“ представља вероватно. први колаж у сликарству. Покушавајући да избегну. уобичајсну песриодизацију по спохама, организатори изложOc су повезали скспонатс на
ИПрелорв (глбае Врана
Telefoni: 345-361 344-413
Trg Nikole Pašića 7
основу тематике. Тако је у близини уља „Бокал са јабукама“ (што иначе евоцира сензуалне облине жене), типичног за доба повратка класицизма, постављена „Гитара“ од саргије и ексера, што је за Арагона био повод да објави смрт сликарства. Међу „биографским“ мртвим природама, падају у очи платна на којима се преплићу позоришне кулисе са гипсаним главама, фрагментима људског тела и другим детаљима који произилазе из Пикасовс сарадње са -балетском трупом Дјагиљева. Мртве природе распеваних боја, са разбацаним цвећем кроз које се помаљају форме женског тела, или арабсскс које - прикривају заспалу жену, уметникова су интимна испо-
' вест о пуноћи живљења са јед-
ном од његових пратиља, док на другој страни, у суморним празним посудама и људско-животињским лобањама, одјекују шпански и други светски рат и један мучан период
шпанске историје. Завршна епоха, названа „Последња младост“ (1945-1973), коју обележапа изразити повратак
људској фигури, време је и Пикасовог открића керамике у Валорису, што ће бити почетак нове метаморфозе „предмета“. Ако керамика није заступљена на изложби која приказује уља, цртеже, колаже и по коју скулптуру, из истог периода је приказано неколико мртвих природа великог формата.
Драгиња СИМИЋ ЛАЗАР
ју. ФИЛМСКА ГРОЗНИЦ: ИНФЛАЦИЈА Пи
Добар, бољи, најгори
?
Фамозни пулски фестивал-
ски кључ (свакој републици по нешто) замењен је квантитетом фестивала на којима једини није профитирао Марићев филм „Јевреји долазе“
Потреба да се филмови процењују, односно стављају у хијерархију квалитета, вероватно је настала у тренутку када је снимљен други филм. Потреба да се филмови (исти) хиљаду пута процењују настала је у току 1992. године у СР Југославији. Фестивалски караван коначно се зауставио у престоници где ће целокупна продукција бити презентирана у Дому омладине, на ревији коју сви по интерцији још увек зову „Мала Пула“. Након Сопота, Суботице, Херцег Новог, Врњачке Бање, Ниша и Новог Сада, једино београдска смотра неће доделити било какву награду. Мако су током фестивалске грознице разни жирији гд хок проглашавали најбољи домаћи филм, ових дана се огласила још увек у јавности мало позната југословенска академија за филм, чији је председник г. Власта Гаврик обзнанио одлуку (тачније иницијативу) са последњег заседања да ће ова иницијатива као еснафски и естетски најкомпетентнија — преузети одговор-
ност да прогласи најбољи дома- |
ћи филм 1992.
Ако пажљиво осмотримо ситуацију са овогодишњим претендентима, намеће се утисак да само „јевреји долазе“ Првослава Марића немају баш никакву шансу.
Господин Гаврик није још увек разјаснио систем гласања и номинације за награду која ће се звати „Победник“ или слично, али тешко је веровати да после њеног проглашења неће- бити бар пет незадовољних.
За све ово је крива девалвација фестивалских награда, и недостатак једног главног, чија би реч, макар и-'ногрешна (како то најчешће бива) била пресудна. Фамозни пулски фестивалски кључ (свакој републици по нешто), замењен је квантитетом фестивала на којима једини није профитирао Марићев филм.
У свом тексту „Најгори светски режисер“ у јунском броју ревије „Титеа“, њен критичар Ричард Корлис бави се опусом Едварда Д. Буда млађег, потпуно згрожен чињеницом како публика показује све више интереса за филмове овог аутора, а да су HCKH Kao „Plan 9 from Outer Spaсе“ (који је и званично проглашен за највеће „ђубре“ свих врсмена) постали велики видео хитови и омиљени међу интелектуалцима због њихових радикалних порука и естетичке и естетске ноншаланције.
Иначе, филм је научнофантастични - хорор, где људима слични странци пљачкају једно гробље због генетског материјала. Филм је започео легендарни Дракула Бела Лугоши, који је умро након дпа дана снимања, па га је у филму заменио упола млађи глумац.
Опе године одржава се и традиционално десетогодишње гласање једног од најпознатијих филмских магазина „Зрће апа Зоппа“ из Пондона, у којем учествују критичари из целог света па и наши, за најбољи филм свих премена. Са почетне листе пре четрдестак година већ су излетела нека славна имена, а ове године дефинитивно имају шансу да са листе нестану Де Сика
- или Ејзенштајн, док су своја
места утврдили Форд и Хичкок. Динко ТУЦАКОВИЋ
из свемира