Борба, 26. 12. 1992., стр. 18
И: SUBOTA-NEDELJA, 26-27. DECEMBAR__1992. GODINE
DRUSTVO _____
Otimanje o mrtvu državu —
Stipe Sikavica:
ilo kako i ma kada da se bude svo-
dio bilans njene ratne nesreće, naj-
veći gubitak Bosne uvek će biti gubitak njene duše: Bosna je izgubila Bosance! Uništeni su najokrutnijim i najružnijim oružjem što su ga priroda i čovek mogli da izume — dakle, mržnjom. Ono što je da'nas od njih ostalo jesu Srbi, Hrvati i Muslimani (pri čemu se ovim potonjima, opet po diktatu mržnje, često oduzima veliko početno slovo „M“). Ovoga časa nad njima lebdi veća izvesnost vojne intervencije u izvedbi međunarodne zajednice. Politički i vojni čelnici jednih mazohistički tome prkose; prvaci drugih se intervenciji više i ne raduju jer su se i zamorili prizivajući je; a treći su negde u zavetrini tobože neutralne sredokraće.
Prema oceni nekih viđenijih analitičara, hrvatski nacionalni korpus u odnosu na bosanskoherceovačku ratnu zbilju sve do ovih dana bio je u najpovoljnijoj poziciji. Sem što su i oni još letos proglasili svoju „državu“ Herceg Bosnu, Hrvati su u strategijskoj i taktičkoj ofanzivi na južnom frontu. Tu ofanzivu podupirao je (i podupire) i dr Franjo Tuđman, osim ostalog, i svojim čestim refrenom — da on neće „agresorima” prepustiti ni „pedalj hrvatske zemlje“, što je u Banskim dvorima ponovio i nedavno, povodom godišnjice umora Vukovara. Ali Hercegovina, pogotovo istočna, nikada nije bila „hrvatska zemlja“, sem u snovima O velikoj državi! Pa zato: zašto ofanziva?
· = · 5 Vojska која se ne može sakriti |
Osvajanjem što većih teritorija u Hercegovini, hrvatska strana učvršćuje dosadašnje i stiče nove pregovaračke pozicije u završnici najbestijalnije ljudke klanice u istoriji savremenog sveta. Računa se da bi ta „injekcija“ podigla borbeni moral trupa na frontu, a pučanstvu bi, naročito onom u matici, podgrejala nadu da bi Hrvatska, ako drukčije ne bude išlo onda ratom (!), mogla vratiti one svoje „avnojevske“ teritorije koje su sada pod kontrolom snaga UN. U isti mah, sa prostranijim zaleđem Dubrovnik i južnodalmatinsko primorje bili bi sigurniji i zaštićeniji od iznenadnih osvetničkih i kriminalnih upada заугетеnih uskoka. Zatim, u jednoj od specifičnih žalsonih posledica ovoga rata, a „velikom izumu“ njegovih protagonista — u trampi ljudi i teritorija — Tuđman bi osvojene hercegovačke-teritorije mogao trampiti za neke druge koje su osvojili Srbi.
Borislav So!eša
rađanski rat Južnih Slovena. Srbi ne mogu dobiti dok god taj isti rat Је dobiju i Hrvati i Muslimani. Ma kako to izgledalo apsurdno, postaje posve Jasno da dva ili tri suprotstavljena interesa moraju biti zadovoljena na kompromisnom nivou koji bi svim stranama koje su do guše u ratru ostavio mogućnost časnog mira. Nikakvo drugo rešenje ne donosi pravo razrezivanje tog južnoslovenskog čvora. Hrvati će, u suprotnom, ponovo na novom blajburškom sindromu i križnom putu u novoj verziji projektovati iščašenu budućnost, baš kao i Srbi koji posle miliona žrtava u pet ratova, samo u ovom Vije1 i jascnovačke golgote ne nalaze pravi izlaz.
Već prenervozna beogradska i jalna zagrebačka politička vrhuška ne nudi ništa nego krv, znoj i suze. Zbog toga je pravi, iskreni susret ljudi koji shvataju pretnju u ta dva grada neophodan, ali i teško ostvariv. Za sada to dobro radi patrijarh Pavle koji kao rijetko koji zapadni čovjek od duha ponavlja možda spasonosnu mantru: „Vidimo i znamo da smo braća, ali braća što ne znaju šta rade. Moramo
ostati braća, Srbi, Hrvati i Muslimani, koji znaju šta rade“.
Osvajanjem što većih feriforija u Hercegovini hrvatska strana učvršćuje
~
dosadašnje i stiče nove pregovaračke pozicije. lako Alija Izetbegović таŽi oružie samo za odbranu stiče se ulisak da bi Muslimani sada paklirali i sa samim davolom da povrate međunarodno priznat BiH. Vojska деnerala Mladića „osvojila“ je valjda sve Slo Je za „osvajanje“ planirano
U kontekst ovakvog viđenja moguće je smestiti i nedavnu personalnu smenu na vrhu oružanih snaga Republike Hrvatske: umesto gnenerala Antona Tusa na čelnu poziciju je postavljen mnogo radikalniji, izgleda i neuporedivo „hrvatskiji“, mada vremešniji, general zbora Janko Bobetko koji je svoje konzervirane ratničko-komandantske sposobnosti testirao upravo
. na dalmatinsko-hercegovačkom ratištu.
Nevolja je, međutim, što predsednik Tuđman i njegovi najbliži saradnici imaju golemih teškoća da prikriju opseg prisustva jedinica hrvatske regularne vojske na ratištima u Bosni i Hercegovini. Međunarodnoj javnosti se više ne mogu zamaziva-– ti oči naivnom pričom o tome da je reč isključivo o onim ratnicima koji su rodom iz te, negda središnje jugo-republike, a koje je vrhovni komandant Franjo Tuđman demobilisao, te se oni dragovoljno ponovo laćaju oružja u jedinicama HVO. I Hrvatskoj zbog toga, kao Damoklov mač, visi nad glavom ekonomska blokada međunarodne zajednice, što bi bila smrt za ratom isceđenu hrvatsku privredu.
Muslimanska pozicija u ovoj nesreći katastrofalnih razmera, čini se, najjasnija je i lako bi se mogla uokviriti nekolikim slobodnijim potezima. Uprkso tome što su bili najbrojnija etnička celina u BiH, iole nepristrasan posmatrač odavno je mogao lako zaključiti da su Muslimani najviše stradali u ovom ratu. Bukvalno, oni danas nemaju ništa, pa čak im se i ime osporava. Mnogi javno poručuju da više nemaju šta da izgube. Verovatno najviše i zato ono što ih je ostalo, a svrstano pod komandu negdašnjeg majora bivše savezne armije Sefera Halilovića, naprosto kidiše kroz srpske opsade opkoljenih gradova, ili „partizanskom taktikom“ nagriza moto-mehanizovane kolone tehnički superiornih jedinica generala Mladića.
Tako je Alija Izetbegović na sastanku ministara inostranih poslova Organizacije
islamske konferencije, početkom decem-
bra u Džedi rekao da njegovi ljudi „žele oružje ne za osvetu, već samo za samoodbranu“, stiče se utisak da bi on i ostali prvaci muslimanskog nacionalnog entiteta u Bosni paktirali i sa samim đavolom — e da bi vratili iz mrtvih međunarodno priznatu državu Bosnu i Hercegovinu, pri
Beogradski nadbiskup Franc Perko je na te riječi izljubio 'srpskog. patrijarha i mudro prozborio: „Svaki iz sebe mora izagnati mržnju.“
Sve dok to isto ne budu jedni drugima mogle reći i ratne vođe Ratko Mladić (komandant srpske vojske u BiH), Gojko Šušak (hrvatski ministar odbrane) i Sefer Halilović (prvi čovjek muslimanskih vojnih formacija) pa onda i Milošević, Tuđman i Izetbegović stvari će stajati loše.
Trenutno najlošije stoje po Srbe jer im se u vidu „boga u mašini“ preti najsavremenijim i najubojitijim letjelicama, „fantomima“, koji imaju rakete koje i na preko 100 km udaljenosti selektiraju cilj i uništavaju ga. Posve je jasno i poznato da piloti tih letjelica i te rakete ne selektiraju vojnike i djecu, ne razlikuju zlikovca od žrtve...
Iako je pred Božić Džon Mejdžor boravio u BiH među nekima od svojih 2.300, britanskih vojnika i dalje nema poruka mira, niti će ih skoro biti. lako su iz SAD demantovali da je u bazu Avijani, kod Udina, u Italiji doletjela grupa aviona F-
-16, ostaje i dalje revolveraška sjenka Jen- -
kija na Bosni, Srbiji i Crnoj Gori, koji su navodno, kako kažu njihove vođe, već „shvatili“ da im Srbi narušavaju zamišljene interese u sjvetskoj zajednici.
Ako se išta prije rata moglo osjetiti u
Foto: Zoran Sinko
čemu im, kako i iskustvo svedoči, ni odmazda nije strana. On, njegov ministar inostranih dela Haris Silajdžić i ostali misionari rasuti po svetu odavno i mole i ku-
me, a danas i zahtevaju, da međunarodna -
zajednica udari silom na srpsku vojnu silu u BiH.
Ostvaren plan osvajanja
Ni u poziciji srpske, svakako najodgovornije strane u ovom ratnom jadu i čemeru takođe nema tajni. Kao što smo veći ranije pisali, vojska generala Raika Mladi-
Zašto Srbi eventualni
Beogradu, najvećem srpskom gradu, ali i u provinciju, onda je to jedno javno amerikanofilstvo. Pa opet je taj narod glasao kako je glasao, raspolućen između te iluzije američkog sna Milana Panića i metafore srpskog mačo tipa Slobodana Miloševića. Iluzije i metafore posve jasno ne korespondiraju sa civilizacijom u kojoj Srbi žele dokaza za pravo na svoju istinu.
Zbog toga „Balkan Storm“ tj. „Balkansku oluju“ makar bila tek projekcija napada Amera na Srbiju iz pera dvojice ljudi iz trećeg reda američke interesne scene i dalje nije isključena. Bojeći se vijetnamizacije srpskog ratišta u BiH i Srbiji, projektanti rata traže moralnu podršku UN u tom poslu, a onda i finansijsko sponzorstvo od islamskih zemalja odavno naglašeno zainteresovanih da se bosansko pitanje ne rješava bez njih.
Načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije Života Panić je, sa druge strane, bio posve jasan kada je u intervjuu „Borbi“ rekao da misli da VJ ne može stajati po strani ako budu napadnuti bosanski Srbi. Ako veliki Jenkiji svoje ratne igračke počnu isprobavati na Srbima u dijaspori Života Panić će dokle pokušati da tu igru pokvari. Gore na nebu sresti će se ruski MIG-ovi u srpskim rukama i američki „fantomi“. A sa druge sirane ministar odbrane Hrvatske i Zbor narodne garde Hrvatske nisu skrštenih ruku već kako se čuje, vidi i pub-
Bosna koje više nema
ća „osvojila“ je valjda sve što je za „osvajanje“ planirano, a možda i više od toga, pa su se javili problemi drugačije naravi. Na primer,: kako držati pod kontrolom teritoriju koja je veća od fizičkih mogućnosti Karadžićeve armije; kako se suprtostaviti '„partizanskoj taktici“ protivnika; sve je teže sprečavanje osipanja i popune jedinica, održavanje borbenog morala; zima već na svom kalendarskom početku pokazuje svoje surovo lice, a logistička podrška trupa koja je stizala „s onu stranu Drine“ sasvim se istanjila.
___ Izgleda da je zbog ofanzive hrvatskih jedinica s jugozapada u prilično teškom položaju „Vučurevićeva država“ u kojoj još ne jenjavaju optužbe upućene na adresu Vojske Jugoslavije da je, posle njenog povlačenja sa Prevlake, iz Cavtata i Konavala, „kukavička“ i da je „izdala srpski narod“, u koji hor su se odmah uključila razna beogradska udruženja tipa Srbi odavde — Srbi odande. Međutim, Božidar Vučurević i njegovi hercegovački saplemenici pevali su neku drugu ariju pre godinu dana, kada su — zajedno sa crnogorskim rezervistima i jedinicama operativne vojske e „oslobađali“ Dubrovnik i njegovo zaleе. Radovan Karadžić, koji je strasno i dosledno realizovao pogubnu ratnu politiku Slobodana Miloševića, gotovo da je preko noći postao mirotvorac, mirotvorac bez navodnika. Razlozi su prosti: on i njegovi politički istomišljenici dosegnuli su
- određene vojne i političke ciljeve koje je sve teže čuvati golim oružjem. Karadžić je u poslednje vreme izložen i pritisku iz vrha vlasti nove federalne države i najzad, postao je svestan realne opasnosti da međunarodna zajednica silom umiri njegove generale.
Izgleda, međutim, da generali baš i nisu voljni da se povinuju Karadžiću i civilnoj vlasti, što se nevešto skriva od javnosti. Komandant „banjalučke flote“Zivomir Ninković javno je bagatelisao rezoluciju Saveta bezbednsoti o zabrani ratnih letova na be-ha nebu, a komandant Prvog krajiškog korpusa Momir Talić je uveren u „stranu vojnu intervenciju“, ali im (tamo Djina) poručuje da se „odavde neće vratiti“! U raznim aoscijacijama međunarodne zajednice (vojnim i političkim) danas se više nego juče razmišlja i o pogodnoj varijanti vojne intervencije u BiH, mada ni planerima tih operacija, po svemu sudeći, nije jasno kakvi bi bili njeni efekti. Međunarodna zajednica zaista ne zna šta više da preduzem, jer su sve njene dosadašnje mnirotvorne akcije na tlu bivše Jugoslavije nalikovale Sizifovom poslu.
ne mogu dobiti balkanski rat
likuje — uveliko kupuju goleme količine modernog oružja. Avioni iz Njemačke, rakete iz raznih izvora... Isto to rade i Muslimani koji preko malog sportsko-privrednog aerodroma u Cazinu uz pomoć aviona AN-2 non stop sa Plesa iz Zagreba dovlače neki materijal, stokuju ga, kopaju rovove. Muslimansko „ostrvo“ sa 200.000 ljudi zvano Cazinska krajina usred srpskog etničkog prostora dviju Krajina (RSK i Bosanska krajina) tako predstavlja golemi Alamo spreman na niz godina ratovanja.
Uloge u balkanskoj krvavoj groteski su podijeljene, dojučerašnji bližnji sada su na različitim stranama, a priča o Kainu i Avelju se nastavlja. U takvom ratu pobjednika ne može biti. Samo onaj ko nije bio na frontu, koji nije vidio tragediju ratnika koovji učestvuju u bitkama i navodnim pobjedama poslije kojih nema zadovoljstva, jer se obavlja jedan naopaki posao u kome čovjek, doduše, stvarno brani svoju porodicu i kuću, ali po scenariju napisanom negde daleko.
Sve je to već isprobano i viđeno, samo se nije pokušalo dobrom riječju, ljubavlju. Posebno to nisu isprobali navodni politički vrhovi Zagreba, Sarajeva i Beograda koji se još izgleda raduju tuđim nesrećama, nesvjesni da je poraz onog drugog zapravo i njihov poraz.