Борба, 26. 12. 1992., стр. 19

Mo Cc

| RUŠIVO —

SUBOTA-NEDELJA, 26-27. DECEMBAR 1992. GODINE IX

Od protesta do samice

Vest da je puštena da se brani sa slobode nije objaVjena ni sa zrnom one pompeznosii koja je pralija vest o hapšenju opasnih beogradskih gangslera-studenala. Državni organi se sve vreme drže po strani. M

Dragica Pušonjić

nežana Raišić je postala poznata kao atraktivna devojka u prvim redovima Studentskog protesta 92, i članica Glavnog odbora protesta čiji je bunt bio usmeren na predsednika Miloševića. Polovinom septembra Raišićeva je izrasla u pravu medijsku bombu jer ju je policija uhapsila kao jednu od šestoro gangstera osumnjičenih za seriju teških raz-

bojništava iz koristoljublja, tri ubistva i ·

jedno teško ranjavanje.

U istrazi je provela 88 dana, samo dva manje od zakonskog maksimuma predvi'đenog za najteži oblik krivičnog dela koje joj Je policija stavila na teret — „prikrivanje“ za koje se po pravilu ne sedi u pritvoru, bar ne tako dugo. Svih 88 dana provela je u samici, koju poznavaoci zatvorskih prilika opisuju kao malu prostoriju bez prirodne svetlosti, svežeg vazduha, sa rešetkastim otvorom „negde gore prema plafonu“ i čučavcem s lavaboom koji nisu paravanom odvojeni u samici. Vest da je puštena da se brani sa slobode nije objavljena ni sa zrnom one pompeznosti koja je pratila vest o hapšenju bande opasnih beogradskih gangstera: u udarnom TV dnevniku, sa Snežaninom fotografijom preko celog ekrana.

Kao nikad od rata

Takav TV tretman adekvatan je žnačaju koji je policija na konferenciji za štampu 14. septembra dala ovom slučaju, kroz usta visokog policijskog funkcionera Marka Nicovića, koji je rekao da u analima

_ naše policije „od rata do danas“ nije zabe-

leženo tako hladnokrvno ubijanje s leđa, mecima u potiljak, bez ijednog svedoka, a iz koristoljublja. Po njegovim rečima, ubica je „šef ganga“ Vojislav Božilović, a članovi Dalibor Guiberinić, Miladin Živković, Mileta Pašić-Rakočević, Zoran Vučenović i Snežana Raišić, niko stariji od 20 godina, svi studenti, niko do tada „nije prošao ni kroz crveno svetlo“, kako je rekao Nicović. Gangsteri su, po objašnjenju Nicovića, od dvojice poštara oteli (inače tek odštampane) penzionerske pare, kojima su kupili škorpion s prigušivačem i beretu, a onda su u „Zlatari Majdanpek“ opljačkali četiri kilograma zlata, koje je policija svo otkri-, la; „usput“ je Božilović ubio tri i teško ranio jednog čoveka. U svemu tome Snežana Raišić odigrala je posebnu ulogu, pokušala je da podzemlju proda jednu ukradenu narukvicu, policija ih je pohapsila, kod: nje je pronađeno pola kilograma zlata, ostatak kod šefa ganga; o Raišićevoj je još rečeno samo to da se „družila“ sa ostalim članovima bande. Šlag na tortu stavio je savezni ministar policije Pavle Bulatović, koji je depešama upućenim ministru unutrašnjih poslova Zoranu Sokoloviću i GSUP Beogradu pohvalio pripadnike -a „za jedan od značajnijih uspeha“ koji su ostvarili „presecanjem kriminalnih aktivnosti osumnjičene grupe“ (Tanjug).

Štampa, naročito dnevna, nekoliko dana posle ove konferencije za štampu potvrđivala je tiraž naširoko objašnjavajući monstruoznost „Bande sa Pravnog fakulteta” (većina uhapšenih su studenti prava iz Beograda i Niša), pišući o „Bonii pet Klajdova“, „Bader-Majnhofu na balkanski način“ i dalje u tom stilu. „Otkriveno“ je da je jedina uhapšena žena student: Pravnog fakulteta s prosekom deset, prodekan na svom fakultetu, jedna od najagresivnijih članova glavnog odbora studentskog protesta 1992, da je uprvo ona „pročitala proglas (studentski) u kome je zatražena ostavka Slobodana Miloševića“, da je u Tolstojevoj ulici „miliciji nudila cveće“ i da je „pod imenom i prezimenom potpisala zahtev, vodila inicijativu i regovarala sa vlastima da se poslaniku ešelju oduzme mandat da bi pred sudom odgovarao za potezanje oružja na studente“... „Duga“ je zapisala i ovo: „Mnogi njeno

dhapšenje i povezivanje за Božilovićevom

grupom tumače prostim revanšom policije i pokušajem da se diskredituje studentski protest“. ? Novine su pune Snežaninih slika i to isključivo onih koje je prikazuju na čelu studentske kolone u „šetnji“ Beogradom. Politika, i to ona vrsta politike koja se sastoji od utvrđivanja ko je pravi zastupnik srpskog nacionalnog interesa — vlast ili

Zna se ni kad će bili završena istraga i počeli suđenje

opozicija — na taj način povezana je sa destilisanim kriminalom, ubistvima iz koristoljublja. O pozadini hapšenja Snežane Raišić govorio je i Toma Fila, koji je u listu „Politika“ objasnio da bi se u ovom slučaju mogle naslutiti „premise političkog proce_sa“ zato što zakon „ne propisuje prihyor za

krivično delo zbog kog je Raišićeva pritvo-

„Slučaj Filharmonija“

А.

AZ me studentskog protesta

rena“, jer je „krivično delo prikrivanja jedno od najlakših“.

Vezivanje za oca

Najdalje je u istraživanju političke po-

· zadine iznenadnog i bombastog hapšenja

šesterca otišla citirana „Duga“,

voju psolednju predizbornu konvenciju Socijalistička partija Srbije poželela je da ulepša svirkom neke od vodećih muzičkih institucija, ali joj to nije pošlo za rukom. Posle alarmantnih vesti „sedme sile” da je izvršni odbor SPS-a izdao naređenje Beogradskoj filharmoniji da „mora da svira“, propagandni štab partije otkazao je aranžman da „ne bi došlo do ekscesa“. Klasičnu muziku — uživo, zamenili su video bimovi — „kako treba“. Dok direktorka Beogradske filharmonije, Branka Cvejić ljutito negira sve glasine o „radnoj obavezi“ i argument nalazi u ponuđenom „pristojnim“ honorarima, članovi orkestra koji su želeli da ostanu anonimni (imena su poznata vašem novinaru) i dalje tvrde da bi ovo muziciranje za ljubitelje SPS-a bilo pod prinudom. Njihova direktorka im je kako tvrde čalnovi orkestra saopštila da je naredba stigla sa više in-

stance — Ministarstva kulture.

Branka Cvejić je vašem novinaru, međutim, dala drugu izjavu: „Pitali smo Ministarstvo da li možemo da sviramo za jednu partiju, a ono nam je odgovorilo da sami odlučimo). Muzičari Beogradske filharmonije su, tako, i pored pristojnih honorara, koji su četiri do pet puta veći nego uobičajeni, ponosno ali bez mnogo buke odbili da sviraju za ondašnju, a po svemu sudeći i sadašnju vlast.

Ljudi iz propagandnog štaba SPS-a, kako smo nezvanično saznali, raspitivali su se o „mogućnosti sviranja na predizbornoj konvenciji ove partije“ i kod članova Gudačkog orkestra „Dušan Skovran“ čiji je direktor i dirigent Aleksandar Pavlov inače član Izvršnog odbora SPS-a. Muzičari „Dušana Skovrana“ su aranžman odbili, navodeći da će mnogi od njih u to vreme biti na putu.

Ек.

Snežana Raišić: Odbrana sa slobode

koja je 26. septembra objavila tekst sa nadnaslovom: „Grupa „Direktna akcija“ i početak predizborne kampanje“. U tekstu se konstatuje da je medijsko eksponiranje Snežane Raišić nesrazmerno njenom značaju u grupi i udelu u poslovima „možda i zbog oca Žike Raišića, čoveka sa kadrovskih lista“, koji je bio predsednik opštine Negotin, Skupštine Timočkog regiona („kad je došao 80-te u Beograd tamo ga je zamenio Zoran Sokolović“), bio je sekretar OOSK u Skupštini Srbije, pdtpredsednik Ustavne komisije angažovan na usvajanju republičkog Ustava, a kad je Srbija iz tri dela opet postala cela, Žika je ostao bez posla“. Otišao je na biro za nezaposlene, pa otvorio advokatsku kancelariju. „U Negotinu i krajini njegov je uticaj nesumnjiv, on može da opredeli birače u regionu“, objavila je „Duga“ „pokriće“ za svoj nadnaslov. Nekoliko dana pre objavljivanja citiranog teksta, dnevna glasila su ustanovila da je i policija imala zasluge u krimino-političkom zapetljavanju ovog slučaja. Pišući o tome da li je SUP prekoračio ovlašćenja povodom hapšenja osumnjičenih, novine su objavile da je policija pogrešila kad je proglasila za studente Prvnog fakulteta i neke uhapšene koji to nisu, da je nedovoljno naglasila razliku između lica koja su osumnjičena za ubistva i razbojništva, i lica koja su osumnjičena za prikrivanje i čuvanje, te da je najveća greška policije to što je „pre početka istražnog procesa proglasila krivce“. To su bili razlozi da se počne pisati o sumnjama u VerOdostojnost policijkih „dokaza“ da su svi uhapšeni zaista izvršili ona krivična dela koja im se stavljaju na teret. Naravno, deo štampe se, potvrđujući navode policije, poneo poput katolika većih od pape.

Državni organi se sve vreme drže po strani. Ne zna se ni kad će biti završena istraga i početi suđenje, posle koga se tek može znati ko je od uhapšenih za šta kriv, i da li je policija negde pogrešila. Snežana Raišić ne želi da daje izjave za štampu, ostali osumnjičeni su još u pritvoru. Iz ovog preseka izjava, pisanja i ponašanja policije i medija od početka slučaja do danas, jasno je da ima mnogo nedoumica i vrlo malo „poklapanja“ između policijske i medijske verzije ovog slučaja.

Ljudi koji poznaju Snežanu Raišić kao studentskog aktivistu tvrde da je reč o „energičnoj, živoj i probitačnoj osobi, sa priličnom dozom arogancije i željom da dominira što stvara odbojnost prema njoj“, i kažu da je u Studentskom protestu bila „ipak marginalna ličnost” koja „nije pravila velike gluposti“. Oni koji je znaju u drugačijim okolnostima, tvrde da je „ha-. rizmatska ličnost, snažna i jaka, koja je svu energiju usmerila na politiku i studije sa zdravom ambicijom da bude profesor na Pravnom fakultetu, sa puno prijatelja oko nje koji su ispod njenih potencijala“. Obuzeta, kažu, politikom i knjigom i rešavanjem tuđih (studentskih, društvenih...) problema „bolje vidi tuđi nego sopstveni problem, a odatle izlazi neopreznost jer se uljuljkuje na polju sopstvenog, ličnog živo-

· ta“, kaže jedan od ljudi koji je poznaje. I ti-

me objašnjava kako je bilo moguće da devojka sa velikim kapacitetima o kojima superlative javno izriče i dekan Pravnog fakulteta dr Obrad Stanojević, uđe u emocionalnu vezu sa čovekom (inače, studentom Pravnog fakulteta kog je upoznala preko ZIdOGIČKOE kolege) kog je policija optužila da je „šef ganga“, prvoosumnjičenim Božilovićem. Od koga je, kao devojka, dobijala skupe poklone u zlatu, što Raišićeva ne poriče. Da li je to zlato, vredelo ono čak i milone dolara, deo kolekcije opljačkane u prodavnici Zlatare Majdanpek — još nije dokazano. Policija sumnja da jeste, advokat Raišićeve kaže da veštačenje još nije završeno, a istinu može ustanoviti jedino sud, do koga predmet još nije stigao. Kad će, ne zna se.

Do tada ostaće nejasno da li policija ima pokriće što je jednog osumnjičenog građanina držala pritvorenog najduže što je uopšte po zakonu mogla, uprkos tome što ga nije osumnjičila ni za ubistvo, na za saizvršilaštvo, ni za pomaganje u ubistvu, ni za protivzakonito nabavljanje oružja... Odnosno, ostaće nejasno da li je Snežana Raišić podmukli gangster, halapljiva žena čija ljubav prema zlatu nema granice, neoprezna mlada osoba ili još jedna žrtva policijske brzopletosti i političkih kuhinja.