Борба, 26. 12. 1992., стр. 26

ХИ SUBOTA-NEDELJA, 26-27. DECEMBAR _1992. GODINE

Da li se znamo odnekud?

Kako je lep Dubrovnik. Čini se da je lepši dok ga gledam, nego kada dalekko od njega o njemu mislim. Zriju пагапсе па зтарута. Меке ги Бегр1оаоуа, отезје зи ћ аегопасје. Мзат 2паја да се дапа5 !зргорауа! 5/-

Piše: Jelena Trpković

Dubrovnik. Slika 6.

Placa u Gružu. Muškarac bira paprike. Odvaja crvene od zelenih „Daj ti meni zelene, neću crvene. Te neka kupuju Srbi“. Besno baca crvene paprike, a zelene stavlja u kesu. „Te desno su za Srbe, dosta mi ih je, ja sam Hrvat!“ „A nekoć si bio Srbin“, kaže mu prodavac. „Ja, boga mi nikad, uvijek sam bio Hrvat.“

Dubrovnik. Slika 7.

Dubrovnik je pun vojske u maskirnim uniformama. I većina automobila, onih koji nisu spaljeni ili oštećeni prilikom bombardovanja, je u „uniformi“. Isprskani bojama, maskirani granama. Jedna „Buba“ oblepljena lišćem izgleda kao skulptura u pokretu. Vojnika ima svuda po gradu, po Stradunu, u kafićima. Ima ih i pijanih i međusobni sukobi ili sukobi sa civilima su česti. Prijatelji me stalno upozoravaju da ih se klonim.

Stradun: pada jaka kiša. Idem Stradunom pod malim kišobranom. Iz bivše „Borbine“ prodavnice izlaze dva vojnika, grmanji, prilaze mi i pitaju da li mogu sa mnom pod kišobran. Kažem im da mogu. Idemo i ćutimo, skupljeni pod kišobranom, glavu uz glavu. Jedan je prebacio ruku preko mog ramena. Srce mi kuca jako, čini mi se čuće ga. Vojnik sa moje desne strane kaže drugom:

„Vidiš Bruno, da Dubrovkinje nisu uobražene kao što se priča.“ I razgovor poče. Primetili su moju ekavicu.

„Odakle ste, pa Vi niste iz Dubrovnika?“ „Ja sam iz daleka.“

„Da pogađamo, jeste li iz Siska?“

„Ne još dalje.“

„Iz Osijeka?“

„Ne još dalje.“

„Pa odakle?“

„Iz Beograda.“

Odskočili su jedan sekund od mene, ukopali se, a onda me obojica zagrliše. Išli smo ćuteći, glavu uz glavu, pod malim kišobranom, zbunjeni sve troje.

„A odakle ste vi?“ pitam.

„Nije važno“ 5

„Pa ako sam ja vama mogla reći da sam iz Beograda, zašto vi meni ne kažete odakle ste?“

„Mi nemamo više svoj grad.“

Dubrovnik. Slika 8.

Kako je lep Dubrovnik, Čini mi se da

'rene. Skamenila sam se kada sam ih

Detalj iz starog grada

čula | počela da plačem

Sr

(Snimak Božidara Dukića iz tematskog časopisa „Dubrovnik“)

je lepši dok ga gledam, nego kada daleko od njega o njemu mislim. Zriju naranče na stablima. Neke su bez plodova, otresle su ih detonacije. Sedim u „Vili Orsula“ sa Majom i Mišom. Oboje su od prvih dana rata prevodioci za UN. Maja sa izgledom manekenke i senzibilitetom zlatne ribice priča:

„Išla sam svukuda, po prvim linijama fronta, granate su padale oko nas, nagledala sam se užasa. Umorna sam, kao da ne mogu više.“ | „Pođi nekuda par dana, odmori se.“ „Nećeš mi vjerovati, ne mogu. Bojim se nekuda poć, najsigurnije se osjećam baš tamo gdje se puca.“

Nisam znala da će danas isprobavati sirene. Skamenila sam se kada sam ih čula i počela da plačem.

Dubrovnik. Slika 9.

Do 22 časa kada počinje policijski sat, prijatelji navraćaju u „Sesame“,neotvoreni lokal Marine i Mihovila. Pijuckamo travaricu sa srćikom. Neko spomenu liker „maraskino“. „Malo ćemo pričekati na pravi „maraskino“, kaže Mihovil.

„Posjekli su sve plantaže maraske oko Zadra, nijedno stablo nije ostalo.“

„Ne mogu to shvatiti“, kaže Željko. „Skoro da sam jače reagirao na takve zločine, nego na leševe i srušene kuće. Zamisli debelo stablo loze, desetinama godina izrastalo u veliku odrinu, a oni ga sasijekli u korenu kao mačem. Pa da su ga čupali i kršili lakše bih razumio.“

„A čuj ovo“, kaže Tomislav, dovukli su ogroman kamen na drugi kat jedne palače i gurnuli ga niz skale. Polupao je sve skale. Nije ih mrzjelo da tu kamenčinu nose go. ri, nikome nije jasno kako su to uspjeli. Kolika ih je mržnja nosila?“ „A meni nije jasno zašto su, kada bi ulazili u kuću i u njoj ostajali mjesecima, prvo lomili sanitarije, a onda nuždili po Kući. Mogli su ih porazbijati kada bi odlazili.“

Dubrovnik. Slika 10.

U jednom od mnogobrojnih pucanja po Gradu, mina je pala i na kuću Slavena

' | | | BORBR · |

Dnevnik iz Hrvatske

Tolja, slikara. Detonacija ga je bacila na. drugi kraj sobe, srećom ostao je nepovre-

đen, samo su mu razbili naočare. Kasnije, · Slaven je mobilisan. Slaven u uniformina ·

уза

m

frontu i činilo mi se isto kao i staviti naj-

plemenitiju biljku u mračnu komoru. Srećemo se na ulici. Ćutljiviji je no !

ikad. Samo „Kako si?“, „Dobro, a ti?“ Sut- ·

radan ponovni susret. Kaže mi: „Oprosti,

Jelena što sam bio onakav. Obradovao

Ja e

sam se kada sam te video, ali nisam mo- -

gao da progovorim. Mnogo su nam zla nanijeli.. Onda sam otišao doma i govorio. sebi, to je naša Jelena, i pribrao se.” Р

Priča mi dalje. U vreme najžešćih bombardovanja, Dubrovnik je bio pun pasa lutalica. Neki su dolutali iz spaljenih Konavala,· neke su gospodari ostavljali odlazeći iz

О

-1

E

Grada, ili puštali jer nisu imali čime da ih hrane. Pse bi sakupljali i vodili na Žarko-,

vicu. Tu bi vežbali gađanje na njima. U ratu je sve moguće, čak i to da Slavenov naj-. bolji ratni drug bude jedan od onih koji su” vežbali.

1

Na odlasku iz Dubrovnika, ista рна- nja kao i u Beogradu kada sam kretala za

Grad.

„Jel se bojiš?“

„Kako će te primiti?“

„Hoće li ti neko tamo praviti probleme?” „Dođi što pre, tamo može puknuti svaki čas.“ |

Zagreb, 15. 11. 1992.

Dvanaest sati noćne vožnje autobusom do Zagreba, duž cele obale, preko mesečevog pejsaža Paga. Autobus zaustav-_ lja vojna patrola, legitimiše nas, Dajem svoju propusnicu. „Krv ti Isusovu, SUP Beograda! Što Vam je: ovo?“ — pita me zabezeknuti policajac. „Sve Vam tu piše“, kažem mu ja, a srce mi se popelo u grlo.

Prevrnuo je nekoliko puta propusnicu,. tutnuo mi je u ruke i izašao. U autobusu | punom vojnika, tajac. Napolju okrugao. mesec, more svetluca, promiču spaljeni predeli. - 5 U Zagrebu kod Ivice i Bibe. Svako veče odlazak u teatar. Doris Šarić mi kaže: „Večeras igram za tebe.“ i Biba mi priča: „Danima posle uzbuna, panika i skloništa, mali Lujo pita gde je um-

baja, gde je umbaja. Nekoliko dana nam je ~

trebalo da shvatimo da je umbaja, uzbuna. Bio se navikao, trčao je u sklonište kao” u igru.“

Sećam se malog Marka u našem improvizovanom skloništu u Dubrovniku Najsigurnije mesto bilo je u jednoj maloj”

te počele da padaju blizu, Marko koji još nije progovorio, trčao bi tamo ponosan što je prvi stigao. i

Trg Bana Jelačića. Prilazi mu vojnik: 7 „Da li se znamo odnekuda?“ | „Ne.“ | „Ра se ne znamo iz Frankfurta?“ } „Nikada nisam bila u Frankfurtu“, kažem” ja, pazeći da ne otkrijem svoju ekavicu. „Prosim Vas, skinite očale, siguran sam da” Vas znam odnekud“, uporan je vojnik. | „Kaj ste Vi to sebi dali umisliti?“, pitam ga” ja kao uvređena i odlazim. — |

Ljudska prava,

juče i danas Književni podlistak

U starom režimu, kršenje ljudskih prava је bilo veoma solisticirano — sVe Je, na prvi pogled, bilo u redu; danas, fo kršenje ima

monstruozne razmere. Porodice se raZдуајаји, Judi se izgone sa ognjišta na Koj|-

ma su Im preci! vekovima Živeli, postav/a/U' se granice tamo gde ih nikad nije bilo, а'

| zatvaraju se onamo gde su oduvek bile prohodne

n Dano/lić

loboda nam je došla kao poklon s kojim ne znamo šta da učinimo; ponekad se čini da za takvim poklonom nismo čeznuli, da ga nismo ovako zamišljali, i da nam je sasvim dobro bilo u vreme tzv. jednoumlja. Nesloboda je imala svoja pravila igre, svoju unutrašnju koherenciju; u njoj je pojedinac, kao neslobodno i obespravljeno biće, upravo kao takvo biće, imao izvesno dostojanstvo. Stari poredak je ugrožavao našu duhovnost; novi nam ugrožava telesnost. Stari je bio neprijatelj naše slobode; novi poseže za golim Životom. Stari je vodio spiskove sumnjivih; novi, statistiku mrtvih i ranjenih. Stari nam je prisluškivao telefonske razgovore i otvarao pisma; novi je, bar unutar Jugoslavije, ukinuo svaku vrstu komuniciranja: iz Beograda u Split pisma idu preko Londona, iz Zagreba u Beograd telefonira se preko Rima, pod uslovom da oni koji komuniciraju imaju u Rimu zajedničkog prijatelja, koji će poruku preneti. Pitanje kršenja ljudskih prava postavlja se danas dramatičnije nego u starom poretku. Klasični boljševizam, kao i njegova titovska varijanta, bili su

| protiv same ideje lične slobode; građanin, koji sec

„po tom pitanju“ uzdržavao, koji je prihyatao ograničenje, bio je, kao podanik, zaštićen i poštovan. Postojala je i nekakva bezbednost imovine i života,

| što danas nije slučaj. Ko je umeo da ćuti, mogao je

sasvim pristojno živeti, pa i bogatiti se. Suštinu od-

<WJEi IO KO CROP O

nosa prema pitanju lične slobode izrazio je, ujesen 1984, jedan sudija beogradskog Okružnog suda, na pretresu protiv Šestorice. On je tada rekao da građanin ima prava na slobodu mišljenja pod uslovom da se ona ostvaruje kao „intimni psihički proces“. Antologijska formulacija! Kad sam je prvi put čuo, bio sam užasnut. Danas mi se sloboda, ponovo, svela na takav proces: ono što osećam i mislim ni na koji· način ne utiče na stvarne tokove života. Mogu govoriti šta me je volja, a opet, prijatnije mi je kad ćutim.

Mogli smo, u sebi, misliti šta god smo hteli, i znali smo šta smo mislili; danas, nisam sasvim uveren da znam. Tuđi razlozi, tuđa umovanja i prosu-, đivanja prodiru i u područja koja su nekad bila neprikosnovena, drugima nepristupačna. Da, nismo imali prava da druge obaveštavamo o zaključcima do kojih smo došli, ali smo se, barem, ponosili onim što se dešavalo u našim „intimnim psihičkim procesima“. Sloboda nam je bila izjednačena за procesom varenja, disanja ili sagorevanja kalorija; bili smo beznadežno privatna lica, i time, neodgovorni za ono što su činili naši upravljači. Danas

| smo odgovorni, a nemoćni da na njih utičemo.

U starom režimu, kršenje ljudskih prava je bilo veoma sofisticirano — sve je, na prvi pogled, bilo u redu; danas, to kršenje ima monstruozne razmere. Porodice se razdvajaju, ljudi se izgone sa ognjišta na kojima su im preci vekovima živeli, postavljaju

- prostoriji ispod stepeništa. Kada bi grana-