Борба, 26. 12. 1992., стр. 27

7“ Predizborna ćutnja mi se toliko svidela da sam U OZ\0mjnoj dilemi vredi li uopšte iznova progovoriti. : 70 Ovo je tekst nekog ko bi želeo biti gluvonemi slepac.

~ Pravi razlog izbornog ishoda postao mi je jasan još u Zi između nedelje i ponedeljka. Vraćajući se iz radnog "esllaska nekih redakcija i izbornih štabova našao sam se, i Jetiri izjutra, na Trgu gde je, iz magle ili iz nekog ulaza, n znam tačno, iznenada izronila nedefinisana spodoba čudnim predlogom: „Je 1' treba broj?! Odmah do vra0 " Odbih tu ponudu misleći kako mi je to poslednja U mar u životu, te, napravivši širok luk oko čitavog placa, IL nih iznova na svoj pravac, u Francusku ulicu, gde me je 5 alo novo izenađenje. Ogroman ljudski zid protezao se i čitave zgrade onog staklenog poslovnog centra, pa, | =је, и autobuske stanice, zavijao prema bioskopu „Balı“, onda ponovo ka kafani „Zora“ i, idući uz ivicu par22 konačno stizao do sopstvenog početka kao neka fatazporična zmija koja bezuspešno juri sopstveni rep. Bili "o komintenti „Dafiment banke“ u redu za svoje mesečп- жатате, ха „ausvajs“ kojim će sami sebi dokazivati pro20 enje važnosti životne licence. Bila je, rekoh, noć, ali je 577 prvi dan zime, bilo je užasno hladno i nije bilo nikak3 nade da će uopšte svanuti u toj magli koja je pritiskala 3

2 Об5ао затга па Бигек.

Jer, beda je u tome slična blagostanju što зе родједпа75 \arčevito bori za očuvanje postojećeg nivoa života. Zau jujuće je koliko onaj koji može izgubiti mnogo ima 20 dnosti sa onim koji nema da izgubi gotovo ništa. Pro1a je njihov zajednički neprijatelj. Ona je zla pretnja )j se treba suprotstaviti svim silama, po bilo koju cenu.

i dno su pozicija bez perspektive. Sa vrha se može je-

2) pasti. Mi dokazujemo da i za dno važi isto.

"Utisak nedelje. Studio B. Olja Bećković: Ali, predsednik Ćosić kaže da mediji toliko značajni i da će naš čovek glasati slušajući sa"las svog razuma. Bogdan Tirnanić: Ne mogu da polemišem sa tim sta_ | gospodina Ćosića jer mi, na žalost, nisu poznati njeteorijski radovi o medijima, u čiji značaj inače ne mjam. Ali... Naime, ljudi su zbilja glasali rukovodeći se glasom razuma, no to da su razumno izabrali gore od 'jećeg plod je usmerene medijske fabrikacije njihovog jenja. To stvara jedinstvenu situaciju da su politički Ori izbornog ishoda jedno, a psihološki podsticaji isshoda nešto sasvim drugo. Nema sumnje da su socijazadržali kormilo vlasti plivajući na talasu iznenađuju7?) izbornog uspeha svoje „rezervne stranke“, Šešelje. Tadikala. Uspeli su to na krajnje paradoksalan način, nu izgubljenih izbora. Jer, glasovi koje je pokupio Šesu, uglavnom, glasovi koji su nekad pripadali socijana. Narod je, ovako ili onako, razum no ipak gla:a promene, dakle protiv SPS. Ali on — narod — nije ' kako je njegov glas za promene bio glas za još više isali u ponešto gorem pakovanju. Socijalisti ostaju da vladaju jer je na izborima dokazaDliko je (ne)povrenje u njih. Taj glavoboljni finale moTi proizvod samo televizije, odnosno jedne smišljene |ijske manipulacije koja izaziva pojavu šizofrenije kao alne bolesti. Dokaz o njenom prisustvu je činjenica da

ranice onamo gde ih nikad nije bilo, а

опато gde su oduvek bile prohodne, sprovodi 2tvorena i bestidna diskriminacija na verskoj i ionalnoj osnovi. (Govoreći ovo, ne mislim samo 'njih, nego i na nas, na sve). Nekad smo bili duno obespravljeni; danas smo obespravljeni i ženi u svakom pogledu. Do juče su ljudska pra'kršena po finijim i višim merilima; danas, po nižim.

Svuda su na vlasti ekipe koje kolektivne i naciJne težnje pretpostavljaju pravima čoveka-pojeza. Nekad smo objašnjavali našim vodama da se оупа ljudska prava ne dobijaju od zemaljskih iti, da je to nešto sa čim se čovek rada, što donoa svet onda kad u njega kroči, pa se ima pošto-

kao božji dar. Tražili smo da se sprovode use odredbe, međunarodne konvencije, pozivali ) se na Povelju UN. Vlastodršci te argumente ni)rihvatali, ali su nas puštali da, kako-tako, živi_ Sad se, uglavnom, sa nama slažu, i slažući se, laju kako da nam obuku uniformu i pošalju nas inrt. Oni nisu protivnici ostvarivanja osnovnih ya čoveka i građanima; ta stvar više nije važna.

“

7 iveli smo i delovali i mislili u kuli od slonoА __„Vače; univerzalističke ideje nisu izlazile iz

"= prosvećenih krugova, a i tu je, još onda, pre-

1 одпоз а verska i nacionalna solidarnost. Na

'

IDEJE

Posle Ćutanja

Druga TV strana

Srpski Kaspar Hauzer — Moć u magli — Niže 00 dna — Da li je Dobrica srpski Makluan Olac i majka — Ljudski, odviše ljudski — Nema Više „vansiranačkih ličnosti" — Теопја гејаћуј(ега Piše: Bogdan Tirnanić

su radikali umalo odneli apsolutnu pobedu na republičkim izborima, gde se glasa za „program“, za ideju (dakle, uvek za Šešelja bez obzira prezivao se on Jovanović ili Petrović), a pretrpeli teške poraze na lokalnim izborima, gde se glasa za čoveka, za ličnost (dakle, tamo gde se dobro zna ko su Jovanović i Petrović čak i kada tvrde da se prezivaju Šešelj).

5.

Peter Handke je, pišući nedavno svoje poslednje zboBom Sloveniji, naveo misao jednog svog tamošnjeg prijatelja da je u čitavoj dosadašnjoj slovenačkoj istoriji samo majka stalno bila tu. „Naš je otac uvek spavao“. Sada je otac probuđen, zaključuje Handkeov slovenački prijatelj. dodaje: „Ali da li je to ikad bila želja njegove dece?“ Kako vidimo, Srbi se zbilja razlikuju od Slovenaca. U čitavoj našoj istoriji samo je otac uvek tu. Naša majka зрауа Ш је, često, mrtva. Ono što je važno jeste pitanje želimo li mi da se ona probudi? |

6.

Nisam uopšte sumnjao u ponovnu Miloševićevu pobedu (doduše, tek posle drugog kruga). On, izgleda, jeste. Njegovo ponašanje tokom poslednjih dana kampanje to je ubedljivo dokazivao. Delovao je sasvim pometeno. Prvo je, mislim u utorak, i mislim da je to bilo u Kraljevu, pomilovao po kosi jedno dete. Onda je, u nedelju, izlazeći sa birališta, zagrlio svoju ženu. U ta dva poteza iskazao je više emocija negoli svih ovih godina zajedno. Poraz oplemenjuje. Za neke je čak i slutnja poraza otkriće uskih vrata kroz koja se ponovo „pada u ljudsko“. Šteta za Slobodana. Ni ovog puta mu se nije posrećilo.

7.

I Pavle Zorić je konačno podneo ostavku na mesto „kontrolora“ medija. Pavle Zorić je toliko fini gospodin da nemam srca da mu zamerim na naivnosti koju je jedan hrvatski pisac najbolje defiisao naslovom svog romana „Pazi, tako da ostanem nevina“. Jednom je Dragoljub Mićunović, u nekom intervjuu, objašnjavao svoje neslavno

izlasku iz tunela, ispostavilo se da je nacionalna” kohezija najjača; u svakom slučaju, to je bila jedina osnova šireg konsenzusa, prostor na kojem su se susreli prosvećeni i neobrazovani, bogati i siromašni, komunisti i antikomunisti. I jedinka je, ponovo, potisnuta u drugi plan, a sloboda svedena na „intimni psihički proces“. Ništa lakše,nego biti rodoljub u čoporu. Mnogo je teže pomiriti zahteve kolektivnog egoizma sa pogodbama slobodnog mišljenja, uskladiti nacionalnu oholost sa širim, sveljudskim načelima.

Misleći čovek se razlikuje od nemislećeg po tome što se uporno suprotstavlja odveć lakim rešenjima, klišeima i neproverenim polazištima. Zašto bismo pomagali rulji da nastavi srljati onamo kuda, i bez naše pomoći, sasvim uspešno napreduje? Ona od takvog ohrabrivanja ne dobija mnogo, a misleći čovek gubi sve. Populizam je, u izvesnom smislu, jače ugrozio našu duhovnu slobodu od titoizma. Nekad je, za očuvanje duhovnog dostojanstva, bilo dovoljno da odustanete od pravljenja društvene karijere. Nekad smo bili krivi samo pred vlastima, i mogli smo se ponositi takvom krivicom. Danas nam vlast nameće i krivicu pred narodom koji je, delimično, uspela da zaludi. Opet smo predviđeni, predvidljivi, opet nas uteruju u kalupe koje su sami, gore negde, skrojili. A suština slobode je upravo u nepredvidljivosti ljudskih postupaka. Sloboda nije mogućnost činjenja poželjnih ili nepoželj-

_SUBOTA-NEDELJA, 26.27. DECEMBAR 1992. сорте ХМ

članstvo u Upravnom odboru RTV Srbije, gde su ga mangupi prošetali kao retko koga: „Ja mislim da sve treba pokušati. Ako ne ide, najlakše je odustati“ — rekao je, otprilike, Mićunović. Naravno. Ali, jedno je kada Sergej Bupka pokuša da preskoči sedam metara, pa, uvidevši kako za to još nije spreman, privremeno odustane. Nešto je sasvim drugo kada to pokuša Mićunović. Ili Pavle Zorić. Ili ja. Problem sa RTV Srbije nije u tome što je letva na visini od sedam milja. Problem je što letve uopšte nema. RTV Srbije je fatamorgana. Valja se probuditi.

8.

Ovi su izbori sa političke scene bukvalno počistili niz patuljastih stranaka — obično „europske“ prevenijencije — 1 sve „neprincipijelne koalicije“. Pokazuje se da ovde prolazi samo veliko foliranje. Sitna igra je bez šansi. S druge strane, budući da su najgore prošle partije „otpadnika“, odnosno bivših „vernika“, izbori povratno osvetljavaju nešto od prirode našeg slavnog „disidentsva“.

Da li je to pokopalo i DEPOS? Nema sumnje da su „disidenti“ — koji se sada zovu „vanstranačke ličnosti“ bili njegov teg o vratu. Sam pojam „vanstranačke ličnosti“ je problematičan sa stanovišta svake političke teorije, a naročito je „revolucionaran“ u pokretu čiju osnovu čine stranke. Tipično naša posla. A naša posla su, iznad svega, da se višak moći ostvari uz manjak odgovornosti. Ali je DEPOS ipak istorijska pojava kao civilizacijski fenomen jer tek sa njim, na ponešto zaobilazan način, u ovaj je prostor kročila politička kultura. Jer je politika veština uslovljena samo prvim dohvatljivim ciljem. DEPOS je osnovan zbog ovih izbora — na kojima je, bez obzira na sve, postigao uspeh — i sve njegove krize proizilazile su iz ambicija da se tome doda još neki cilj, eventualno ostvarljiv u budućnosti (restauracija monarhije).

Buduća sudbina DEPOS-a zavisi kako će se on odrediti prema ishodu decembarskih izbora. Njegovo prihvatanje njihovog ishoda isto je što i katanac o vrata, i to je savršeno u redu. Ukoliko se, pak, zauzme stav da je, ishodom ovakvih izbora, postavljeni cilj (opet, dakle, izbori) samo odložen, DEPOS će preživeti, ali jedino kao međupartijska koalicija DSS, SPO i SLS, dakle samo onih partija koje se prirodno dopunjuju u spektru političkog centra. Mićunović je bio u pravu. Njegova stranka (DS) tu nema šta da traži: u DEPOS-u ona zbilja gubi identitet, a sa njom bi identitet DEPOS-a bio još razvodnjeniji negoli sa Novom demokratijom. Samim sužavanjem „širine“ pokreta, njegovim prerastanjem u jasno profilisanu stranačku koaliciju, „vanstranačke ličnosti“ u DEPOS-u biće dovede.ne u nemoguću poziciju. One će morati da odstupe ili da se stranački organizuju, dakle da se liše svoje osnovne prednosti na političkoj sceni — samoizbora. Ne verujem da će ih potonja solucija posebno oduševiti.

9.

Sve je relativno.

Pričali su mi kako je jedan francuski posmatrač, stigavši u izborni štab DEPOS-a, bio zapanjen količinom kompjuteza i brojem televizora koje je tamo zatekao. A lično sam, na istom mestu, bio svedok kada se jedan rumunski kolega vratio iz šetnje Knez Mihailovom, gde je razgledao izloge. Bio je u očito depresivnom stanju. Onda je rekao: „Pitam se hoću li doživeti dan kada će i moja zemlja biti u blokadi pa da kupim šta mi je volja?!“

10.

Pa, dobro, šta ste vi uopšte očekivali? Proleće u decembru? II da bude zrelo kad mu vreme nije? Ne biva. Mada — kaže narodna poslovica — ne činiti ništa najveće je zlo. .

nih radnji; njen je smisao u njoj samoj. Šloboda ne zna gde su istina, i smisao; ona čak nije sigurna ni u njihovo postojanje; ona se ostvaruje u traganju za istinom i smislom, koji je naknadno opravdavaju i daju joj sadržaj. Sloboda počiva na poverenju u

imaginaciju i u neiskušavana saznanja. | | se danas nalazi u položaju obespravljene jedinke. Ponašamo se na žalosno predvidljive načine, govorimo ono što drugi od nas očekuju. Drugi: oni od preko puta, i oni koji nam stoje nad glavama. Sveden na jednu od svojih komponenti — na nacionalnu pripadnost — svako je | manje čovek nego što bi mogao i morao biti. Od pojedinca je, više nego ikad u prošlosti, važnije nešto drugo. To drugo sad nosi ime naroda. Nije u pitanju stvarni narod, u kojem smo se rodili i odrasli, čijim jezikom pišemo i govorimo, čiju dušu, hteli ne hteli, delimično i u sebi nosimo. Narod pred kojim smo odgovorni je utvara iz glava naših vođa. Dobili smo tolike nacionalne države, po cenu gubljenja prava na sebe, na važnost i neponovljivost lične sudbine. Velikim kolektivnim zamislima i ciljevima danas ćemo najbolje poslužiti kao leševi. Svođenje sebe na leš je vrhovni stupanj rodoljublja; od svih prava, kojima smo nekad težili, ostvarivo nam je, izgleda, jedino pravo na smrt.

svim sredinama bivše Jugoslavije čovek