Борба, 09. 01. 1993., стр. 29

вина

Ргед kraj kabarea

"Kako preživeti, bez griže savesti)

„Ne stavljaj pred oči krvave tu sliku suludih kontura, da moja je zemlja spaljena, moj narod izgubio dušu, tlo klicu ne rađa.” Ivica Čuljak (iz knjige „Mentalni ranjenik“, 6.9.1987.)

· Ništa više, samo je jedno pitanje ostaco: Kako preživeti!?

Sličnu rečenicu rekao sam prijatelju Jioji je, zbog „nacionalne pripadnosti“, tj. mnesrpskog imena“ i intelektualnog (antimatnog) angažovanja, emigrirao iz Beogra-la. Sličnu rečenicu moraću da ponovim 795 mnogo puta, ali bojim se da pravi od»Jovor neću naći i da će biti strašno kasno smrad na naša vrata „zakucaju“ četničke i "lruge bande, kada nam stave nož pod “rrlo, dodirnu nas masnim, debelim, dlakarrim rukama, svojim falusima nasilno peZietriraju u nas, a potom nam raspore utmobu; bojim se da će biti kasno kad iznad "ла5бев grada počnu leteti bombarderi od-

učni da „primire“ pomahnitala krvava jugoslovenska“ plemena, kada se ponovi iDrezden, i Minhen, i Hirošima (ili Baglad?); biće kasno kad vojna policija dođe i mad nas nateraju da pucamo i obučemo zmniformu vojske koja je pobila stotinak hiPada ljudi; biće kasno kad moje prijatelje „Mađare“ budu ubijali Srbi-Krajišnici, doзедеп! и vojvođanske, bačke, pitome meanholične gradove upravo zbog toga; biće masno kada te moje prijatelje, „izdajnike vog naroda“, „anacionalne Mađare“, buu ubijali mađarski nacionalisti, koji se Žeće libiti da na teror odgovore terorom, i oji se čak neće libiti da se udruže sa iTpskim nacionalistima, jer cilj im je, u o9rmi i načinu ostvarenja, sasvim isti tvoriti „čistu“ (srpsku ili mađarsku) „rau“ i teritoriju. у

Subotica, Beograd, Zemun, Novi Sad, zenta, gradovi u kojima još kako-tako op:taju ljudi različitih „nacija“, gradovi u ko'ma živimo mi koji ne želimo da se nazo-

jemo ni Srbima, ni Mađarima, ni Jevreji-

ma, ni Hrvatima (ili nam „nacionalno ose'anje” nikako nije primarno), biće prve aete; baš kao na Vukovar, Dubrovnik, Saajevo i Mostar, na njih će nasrnuti varvai, počeće pljačka i ubijanje. Ispred „grad„kih zidina“ pucaće vojska (vojske, topovke granate razoriće crkve, sinagoge, poDrišta, a naši nacionalno „osvešteni“ sugađani neće nam dozvoliti da uđemo u "kloništa, neće nam dati hranu (huminarnu pomoć), vodu... Da, dćja vu...

Kada je neko dvadesetjednogodišnji 'isac koga muče ovakve vizije, pred njim * samo nekoliko „alternativa“, pred njim »* samo nekoliko odgovora na pitanje s :očetka teksta: otići iz zemlje; ostati ovde skrivati se „dok sve ovo ne prođe“; priTužiti se nacionalistima i ubicima. Ja sam :'dlučio da ostanem ovde i da, ako je mouće, preživim, a pri tom ne postanem ibica. Ne mislim da je ovakva odluka Tabrost, ne samo zato što toj osobini niada nisam bio skion, već i zato što svaki "orak i svaka odluka danas podjednako oli i košta.

Ne znam da li ću u svom „skloništu“ oći da radim, tj. da pišem, da li ću objavivati i potpisivati svoje tekstove pseudoimom (iz egzistencijalnih razloga), ne nam da li ću uspeti da ne poludim kada udem video ruševine i krv na ulicama, a li ću moći da podnesem bol kada sazam da je neko koga volim umro od gladi, a su ga ubili... Ne znam koliko će me boti kada nas naši prijatelji budu pljuvali u žkstovima napisanim za neke austrijske, olandske, švedske, slovenačke novine ato Što i dalje uređujemo časopise koji su. ni osnovali, ili igramo predstave koje su ni režirali — kada nas budu optuživali a svojim ostankom u ovoj zemlji podržaamo fašiste, kada doživimo ono što smo ročitali u „Prekretnici“ Klausa Mana, pa

našim redovima počnemo tražiti nekog alik na Gustava Grindgensa ili Gotfrida ena. Kako podneti i samu pomisao da aožda nikada nećemo videti naše prijate:e koji su emigrirali, da smo sada, bar formalno“, na različitim stranama? Hoće _i oni, kao Klaus Man, kad se pokolj “'konča, svoje životopise završiti u Kanu? i ćemo možda jednog dana, kad izađemo ; pakla, u slobodnom Beogradu slaviti

kraj rata, bez griže savesti, jer ruke nam neće biti krvave... Mi nismo pevali„Tomorrow belongs to me“? Dejan NEBRIGIĆ 7 Pančevo

Kučići koji kevću

(Još jednom o „verbalnom deliktu“ Milana Panića) ·

U jednom od svojih predizbornih nastupa gospodinu Milanu Paniću se, pretpostavljam, omakla nesmotrenost koja je po našim političkim sokacima podigla veliku prašinu. Ozlojeđen pričama na koje nije mogao da odgovori on je, u jednom trenu ljutnje, kazao da njega ne napada predsednik Slobodan Milošević ali da zato šalje svoje pse koji laju na njega. Po odomačenom običaju u ovom prostoru na njega se digla kuka i motika: od ne znam koliko hiljada zaposlenih u našoj dičnoj televizijskoj kući do žitelja tamo neke mesne zajednice koji su zgranuti ovim predsednikovim prostaklukom. Ako je njima, i inim, verovati mi smo narod koji se ubija od finoće izražavanja a ne čeljad poznata po navici u kojoj je psovka bezmalo umiljat pozdrav: „Gde si, rođo, Jebem ti mater!” Na ovu, neka bude, nepristojnost predsednika Milana Panića najotrovnije su odgovorili neki novinari iako on to nije kazao za sve a nije riikog ni prozvao po imenu. To znači da su se počešali oni koje je zasvrbila njegova izjava. -

U smirenom nagađanju šta je ргедзедnik Milan Panić mislio a šta je kazao čitalac gospodin Vlado Petronijević, pretpostavlja da je do ove zbrke došlo zato što je predsednik idiom „dogs of war“ bukvalno preveo kao „psi“ (rata) a ne kao plaćenik što je njegovo uvek i svuda pravo značenje. Omaška je nastala zato što je predsednik razmišljao na engleskom a rekao na srpskom. Može biti tako ali može biti i ovako: gospodin Milan Panić je Srbin (o čemu ima sudsko rešenje sa čime se malo ko od nas može da pohvali); on je dugo prebivao po belom svetu ali je sobom poneo reči koje svako srpsko dete prvo nauči i svaka srpska starina poslednje zaboravi. To su, naravno, psovke ili, ako.je ovo pitomije, pogrde.Zbog toga sam gotovo siguran da se po njegovoj glavi motala neka „zverka“ čije mu pravo ime tog časa nije stiglo do jezika: na Voždovcu se nekada (ne znam kako je sada) u sličnim prilikama govorilo o „kučićima koji kevću“, što bi odgovaralo onoj „boraniji“ koju on često proziva.

Bilo kako da jeste predsedniku Milanu Paniću za ovu izjavu neće pripasti medalja novatora. Prvi koji je ovu pogrdu za novinare izgovorio u našem političkom jeziku bio je jedan od puno kandidata za narodnog poslanika u ovim izborima koji je, ovih dana, uputio javni poziv svojim

SUBOTA-NEDELJA, 9-10. JANUAR 1993. GODINE XIX

Aleksandar Sombolac

kolegama da se okanu ružnih reči i nepriličnih postupaka jer oni, kaže on, u narodu stvaraju lošu sliku o našim inače vrlim narodnim poslanicima. Bio je to gospodin Borivoje Petrović, i tada i sada nezavisni, koji je na zapitkivanje jednog poslanika a pred televizijskim kamerama da li je tačna vest objavljena u novinama da on kao republički poslanik prima platu u saveznoj skupštini (čiji je takođe poslanik) a ta je plata duplo veća, odgovorio sa starom mudrošću: „Pas laje, karavan ide dalje“. Na omašku ili nepristojnost — kako ko hoće, predsednika Milana Panića obrušili su se mnogi. Javio se i poznati čuvar dostojanstva novinarskog poziva gospodin Dušan Čukić koji je u dramatičnom pismu predsedniku Dobrici Cosiću zatražio zaštitu novinara i njihovih porodica (!) kojima se, paniči on, u ovim danima „preti na najbrutalniji način“. To, valjda, zbog onog da „ta bagra mora da ode“. Ovaj gospodin se onda nije oglasio ali se javio sada; to nije dosledno ali je korisno: gospodin Borivoje Petrović je tada bio potpredsednik Skupštine Srbije a onaj „pas“ običan novinar tamo neke Borbe čije on laži, principijelan kakav jeste, nije i neće demantovati. Zbog toga, reče on, „idemo dalje“. I stigosmo tu gde smo. Uglavnom zahvaljujući pameti onih političara kojima je jelovnik jedina literatura koju oni čitaju. Milenko KARAN psiholog Priština

Genocid

nad

Beogradom

(Ko fo duši i iden?ifetu ovog građa kopa raku)

Zavaravaju se oni koji misle da se genocid vrši samo nad narodima, on se vrši i nad gradovima (poluvekovni kontinuitet se nastavlja, i to ponovo u ovoj nesrećnoj Srbiji). Taj genocid može imati veću težinu i dalekosežnije posledice od onoga kome Je cilj uništavanje čitavih nacija.

Na stid i sramotu rođenih Beograđana, a naročito onih koji su to starinom, kao i onih naturalizovanih, koji svojim dugogodišnjim „bivstvovanjem pokazuju da su se opredelili za ovaj grad, a samim tim i za njegovo srce i njeeovu dušu, Beograd sakate i uništavaju „srpski muslimani“, „srpski Hrvati“ i srpski neprijatelji srpstva ı srpskog identiteta. Godinama se uništavaju i biće i duh Beograda, naočigled onih Beograđana i onih Srba koji podiŽu svoj glas protiv „nepravedne“ osude međunarodne zajednice, i u nastaloj bedi vide „tuđe prste“, tuđu zlovolju i nekakvu međunarodnu srbofobiju, ne shvatajući da su u pitanju naši prsti, naša zla volja i naša samomržnja. Dok Beograđani diskutuju, beogradskoj duši i identitetu se ubrzano kopaju rake. Posmatrao sam žitelje ovoga

sj POLEMIKE па

grada, kojima je u njemu svakako dobro лако ра ne vole (što i dokazuju), kako mirno prolaze pored one male lepotice preko 'puta Francuske čitaonice, u Knez Mihailo'voj ulici, bez reči, čak i ne zastajući da vide kako se, pod bezdušnim pijucima, privodi kraju agonija. jednog građa. Ne pravdam mnogo ni sebe ali moram da kažem

_ da skoro pri svakom prolasku pored tog

mesta održim čitav mali miting protiv režimskih zlotvora Beograda, i jedva nađem jednog ili dvojicu sagovornika — istomišljenika, dok gomila gluvih duša prolazi i verovatno misli: „Evo još jednog koji na svaki mogući način traži publicitet“.

Ne znam kakav smo mi to narod pored, kojeg bi sutra, ratno-bogataško podzemlje (azni Skandici, Beo{(crno)banke i ostali) sutra moglo da sruši i Spomenik Neznanom Junaku, i Karađorđu, i Pobedniku na Kalemegdanu, da sravni i niveliše Beograd, ne bi li se podigla nova banka-razbojnik (o ovome „razbojnik“ neka svoju reč kažu opljačkane devizne štediše) ili nekakav koncern poslovnog podzemlja, koje pod vidom ulaganja kapitala i budućeg blagostanja (Čijeg?), na izranjavljenom i izdišućem Beogradu podiže svoje feudalne, mafijaške zamkove.

Zavaravaju se oni koji tvrde da зе 1510rija ne ponavlja i ja ih pitam: Zar ovo nije autentična repriza onoga što se naziva ratnim bogataštvom i ratnim profiterstvom (Nekom rat, nekom brat — kaže narod)? I u to ime se ruši Beograd, u to ime one male i nedavno obnavljane lepotice padaju pod pijucima sistema, kome nije dovoljno što je uništio duh jednog naroda već hoće i fizički da dokrajči sve one osobenosti po kojima je jedan grad, u ovom slučaju Beograd, prepoznatljiv. Uništiti sve ono Što srpskom narodu, u ovom slučaju Beograđanima, može da posluži kao korpus delikti da je uspeo da preživi poluvekovno tamnovanje pod „najnaprednijom“ idejom sveta.

Sve znamo, sve vidimo ali ĆUTIMO I SVESNO OSUĐUJEMO SEBE, čak i ne shvatajući da je to osuda, a podižemo svoj glas protiv „onih tamo“, koji su samo našu osudu ozvaničili i potvrdili je na međunarodnom planu.

Mogli smo, i mogli bismo, da budemo dostojanstvena i cenjena nacija ali, izgleda nećemo, a najstrašnije bi bilo ako to nismo u stanju da budemo. Na barikadama se ne ruši samo omraženi sistem, na barikadama se brani i svoj identitet i svoj fizikum, jer ni u jednu sutrašnjicu ne možemo da ušetamo kao slobodni ljudi ako na sebi budemo imali odelo koje nam i sadakroje vlastodršci. Arhitektonski genocid nad Beogradom, da to i tako nazovem, smišljeni Je plan da Beograd i Beograđani više ne budu svoji, da Srbija i Srbi više ne

budu svoii. Dragoslav NIKOLIĆ MICKI

Сра alžir-

skog rabina

„Duboko poštovanje za pravoslavје“ (Intervju sa nadbiskupom beogradskim dr Frančišekom Perkom, Nedeljna Borba, 21-22. novembar) Nadbiskup beogradski dr Frančišek Perko u intervjuu povodom novog l:atoličkog katekizma kaže da je najveća nepravda to što se „grijesi pojedinaca, koji formalno pripadaju jednoj religiji ili vjerskoj zajednici, pripisuju cijelom Jednom narodu... Katolička crkva zvanično nikada nije tretirala Židove kao kolektivno odgovorne za Hristovu smrt. Na osnovu nekih stihova iz Evanđelja u narodu se oformilo mišljenje o krivici ZŽidova. Krivica Crkve Je u tome što nije na vrijeme reagovala na OVO iskrivljeno tumačenje...“

Dobar Je ovaj izgovor — ako ga Jevreji prihvataju kao opravdanje — ali je ipak replika nužna. Naime, pitam kada Je Katolička crkva osudila i isključila iz svoje sredine one svoje članove (katolike) koji su formalno pripadali katoličkoj veri i crkvi, a činili su pogrome nađ jevrejskim narodom? Šta rade i kako se odnose njeni „formalni“ i neformalni članovi prema drugim nekatoličkim religijama ı narodima? Katolička crkva je u istoriji hrišćanstva imala alibi za sve: Jevreji su kolektivno bili odgovorni za Hristovu smrt, a pravoslavci za šizmu. IT u oba slučaja Katolička crkva nalazi opravdanje: da za sve to nije znala pa valjda zato i nije reagovala na

vreme. a D. TRIFUNOVIĆ Vrnjačka Banja