Борба, 27. 01. 1993., стр. 14

БОРБА СРЕДА 27. 1. 1993.

Агресори без пој

Гордана Логар

Сплетом околности — несрећним за становништво у Крајини — Хрватска је својом војном "агресијом била на последњој седници Савета безбедности УН својеврсни пробни тест који, можда, најављује и нешто другачије односе на · светској сцени, поглавито међу пет сталних чланица најмоћнијег тела светске заједнице.

Једногласном осудом хрватске агресије, Савет безбедности је, додуше, формално остао доследан основном принципу Повеље УН што се посебно манифестује и у оштрини употребљених речи за агресора. У томе му је, без сумње, помогла и политика дијалога федералног југословенског врха који, уз становиту доследност, води од Лондонске конференције и тадашњег тандема Ћосић—Панић. Томе се последњих дана, својим изјавама, на крају придружио и председник Србије у чије речи свет обично сумња, али не може и да спори да из Србије, Црне Горе и Југославије на хрватску агресију није одговорено истом мером. Жеља за мирним решењем крвавих, ничим оправданих, ратовања морала је да добије и подстицај (ако не и опомену) из Венсовог плана, где се ни на који начин не предвиђа било какво војно уплитање Војске Југославије изван сопствених граница. Можда је то истовремено и добар наговештај да ће се и овде поштовати преузети споразуми и обавезе из заједничких међународних споразума. И више од тога био је то добар аргумент у рукама мање ратоборних чланица Савета безбедности на начин на који је то у „Борби“ дефинисао и заменик министра спољних послова Виталиј Ћуркин, опомињући да његова земља може да стане само на страну оних што не охрабрују ратове, нестабилности и поштују међународне узусе.

Француска и Русија на последњој седници Савета безбедности имали су такође добру аргументацију за оштру осуду хрватске агресије, баш као што су релативно лако на своју страну могли да привуку и Британце који имају највећи број сопствених војника у снагама УНПРО-

Никола Бурзан

Још пре него што ће постати председавајући ЕЗ, Данска је увела визе за све грађане Савезне Републике Југославије. Ако се тај не баш пријатељски гест некако и може схватити и оправпати настојањем Данаца да зауставе огромни талас избеглица и азиланата из ових крајева, обавештење Краљевске данске амбасаде у Београду, које се ових дана појавило у штампи, у најмању руку је нејасно, двосмислено, да не кажемо (политички) неозбиљно, па и провокативно. Није (много) чудно што Краљевска данска амбасада не употребљава термин Савезна Република Југославија — ту државу чланице ЕЗ још не признају, што значи да је „непостојећа“. Чудно је — и то веома — што се обавезним да поседују данску визу, уз лица из Србије и Црне Горе, посебно апострофирају и „они који долазе са Косова“. И то не једном, већ равно — три пута!

Шта би такав цивилизовани, европски приступ суровој балканској стварности требало да

ФОР. Осим тога и Британци и Французи из ове мисије УН враћали су се кући већ у лименим сандуцима. Америчка подршка можда најављује опрезнији приступ читавом балканском паклу, одмеравајући и своје односе са Русијом чији је председник Јељцин у предизборној кампањи давао несебичну подршку Бушу да би — и ту је реч очигледно о преиспитивању — колико јуче изјавио да је „против америчког диктата у међународним односима“. И

једни и други, уз све то, рачунају и на располо- |

жење сопствених парламената и јавности што се види и из изјаве новог шефа Стејт департмента Ворена Кристофера кад каже да ћеу новој ери спољна политика САД бити „креативна, флексибилна и увек за акцију“, што не значи само војну спремност да заштити некога у регионалним сукобима као што је био случај У Сомалији. „америчку спољну политику мора карактерисати поштовање међународних норми и међународног права“ рекао је уз то.

Управо због тога, посебно због почетних корака нове америчке администрације и очитледно другачије тактике Москве да заштити своје интересе, најмање би била прикладна еуфорија овдашње јавности због оштре осуде Хрватске. Не само зато што је досадашња политичка мудрост у потезима које повлачи федерални врх, заправо други тег на ваги у одлучивању Савета безбедности и што би евентуално одступање од тога неминовно умањио и значај осуде Хрватске, већ и што пажљиво читање најновије Резолуције открива и оштрину захтева у испуњавању Венсовог плана у Крајини. Позива се на повратак оружја снагама УНПРОФОР и разоружавање домаћих, српских, милиција.

Ово је тренутак ходања по јајима. Страдаће онај чији корак буде оштрији и тежи, што би требало да буде опомена домаћој јавности ако политика дијалога федералног врха на крају буде проглашена „кукавичком“, па и добије прву, највећу, жртву у лику председника СРЈ „оштрина осуде Хрватске“ би била потпуно поништена- Победника ипак, не би било, али би се број страдалника повећао.

значи2 Да ли Данска тиме награђује или кажњава Косово2 Ако га „третира“ као покрајину (не дај Боже — нешто и више од тога) изван Србије, односно СРЈ, могло би се закључити да га тиме, на мала врата, признаје и, самим тим, награђује. Ако, пак, уводи визе за Косово, а не и за другу српску покрајину — Војводину, значи да га ставља у неравноправан, дискриминаторски положај и, самим тим, кажњава.

И једно и друго је, несумњиво, дипломатско — политички гаф. Јер, сви релевантни фактоpu E3, укључујући и шефа данске дипломатије Јенсена, који је недавно боравио и у Приштини, сасвим јасно и недвосмислено су — и то не једном — казали да је Косово саставни део Србије, односно СРЈ, и да никакве промене граница у том смислу не долазе у обзир. То је изјавио чак и албански председник Саљи Бериша! Али, ако је ово, не дај Боже, покушај Данске, и то као председавајућег ЕЗ, да ревидира политику међународне заједнице, онда се то, ипак, чини на сасвим другачији начин него што је то један обични новински оглас. О озбиљним стварима не разговара се неозбиљно.

БУЂЕЊЕ ИЗ ПРАЗНИХ СНОВА

Пут у минус бескеначно

Управо сам допутовао из француског Града Светлости у наш Град Сумрака. Путовао сам од десет ујутру до десет увече и врло сам задовољан што се нисмо задржали на граници. Задовољан2 Да, баш задовољан. Човек се заиста срамотно лако привикне на све.

До пре две године, путујући

кроз нашу земљу, волео бих

сваки леп пејзаж, цветну долину или мирисну шуму јер сам их све наивно сматрао својима. Та наивна љубав полако се гаси од момента када је на те њиве загазила војничка чизма. Појавила се у исто време кога и национализам, та зараза на коју већина људи није имуна. Они који се опиру тој болести најчешће страдају од заражених. Неподобни2

Да, заиста одлазим одавде за, вероватно, мање од годину дана. Морам да одем пре него што се све моје илузије и снови истопе као пахуље снега на топлом длану. Можда ћу и успети да одем пре него: што се овај страшни рулет заустави. Јер, знам, куглица ће пасти на минус бесконачно и три луда играча ће проћердавши своје улоге,. разочарано устати од коцкарског стола.

Тада, надам се, нећемо бити кратког памћења, јер морамо

. им предати рачун за све ове

године: „Кад су знали да продају маглу, ваљда ће знати и да купе половне снове, мада никако не могу да смислим цену која би покрила трошкове сазнања да смо одмалена сањали у празно.“ Стефан Д. Лезавевић Београд

НАС И РУСА — 33 МИЛИОНА ВАН ДРЖАВЕ

Превитсње ренина

Многи налазе сличности у распаду федерација, бивше СФРЈ и СССР-а, и останку једног значајног дела некада већинских народа Срба и Руса

у оквиру других република, сада

новопризнатих држава. Следећи ту "логику неки наводе као пример и то да је 30 милиона Руса остало, распадом СССР-а, ла живи изван Русије, а да се председник Јељцин није противио томе. Даље, Руси у суседним републикама — државама нису се превише бунили што остају изван матице у статусу националне мањине, сем у Молдавији, где је руско становништво прогласило „Придњестровску републику“ и ушло у конфликт са молдавском армијом, али и ту се ситуација донекле смирила.

Наводећи Русе као пример, ти исти људи, критикују Србе из авнојевске Хрватске и БиХ-а, што су се дигли против власти новопризнатих држава, и Србију што им материјално помаже, односно што се не помире са чињеницом (као Руси) да живе као национална мањина у новим државама.

Међутим, између та два случаја постоји велика разлика, коју они који критикују Србе намерно, или из незнања, предвиђају. Наиме, у свим бившим совјетским републикама, сада новопризнатим државама, остала је врло моћна руска армија, која својим присуством даје сигурност руској мањини. Не само да је сада тамо руска армије него она и нема намеру да се скоро из тих држава повуче. Представници руске армије из бивших прибалтичких република изјављују да немају намеру да се повуку одатле за следећих неколико година. Док официри руске армије из Молдавије рачунају да ће се, можда, за 10-12 година повући одатле. Сетимо се сада како се бивша ЈНА повукла за три месеца из Словеније и Хрватске, односно за две недеље из БиХ, и шта се десило после тога, и закључимо зашто је Јељцину и руској влади било једноставније да тако „лако“ прихвате распад бившег

СССР-а, односно останак тридесет милиона Руса у другим, новим државама.

Други разлог због кога се не може прихватити сличност у рсакцијама на распад СССР-а и СФРЈ, тј. између Руса и Срба, је у историјском сећању и реалној опасности да се историја понови. Руси који остају да живе на Балтику, у Белорусији, Украјини, Молдавији, Грузији итд. као прво, нису са тим народима имали лоша искуства, кад Срби са Хрватима и Муслиманима, односно нису, на пример, Ук-

_рајинци или Азери држали кон-

центрационе логоре у којим су убијали Русе. Ако и имају лоша ссћања, она су заједничка, прво прсма Немцима у оба светска рата, а

затим и према бољшевичкој влас-'

ти, која је све народе у бившем СССР-у терорисала.

Срби у авнојевској Хрватској и БиХ имају лоша искуства са својим комшијама Хрватима и Муслиманима у оба светска рата у којима је само од њихових руку страдало око два милиона Срба.

На примеру Македоније, где нема ружних историјских сећања између два народа, Македонаца и Срба, показује се да се може и без ратних конфликата наћи споразум. Оливера Живановић

Земун

БОГ МЕЂУ ИЗБЕГЛИЦАМА Светлост у тами

У Еванђељу по Матеју пише: „јер ће устати народ на народ и царство на царство, и биће и

· тлади и помори, и земља ће се

трести по свијету. А то је све почетак страдања.“

Сведоци смо времена у коме се ово пророчанство испуњава. Заиста, ударио је народ на народ. Треба очекивати да удари и царство на царство. Не знамо када ће то бити и колико ће времена трајати ово пророчко страдање, али је сигурно да у време ових невоља и искушења морамо бити храбри и дарежљиви. Данас, када хиљаде људи, жена и деце умиру од глади, не будимо тврда срца, јер тврдо срце нема шта да да жалосном срцу. Помозимо унесрећенима и сиромашнима, чији број из часа У час расте. Нахранимо и утешимо тужна дечја срца која немају ни родитеље, ни хлеба, ни крова над главом.

Дајмо; док имамо шта дати. Помозимо, кад имамо коме помоћи. Поделимо невоље и патње са унесрећеним, гладним, прогнаним и неутешним. И у Светом писму пише: „Ако отвориш душу своју гладноме, и наситиш душу невољну, тада ће засјати у мраку видјело твоје, и тама ће твоја бити као подне“. Мирко Маликић

Ниш

„СИТАН ВЕЗ НА КОМПЈУТЕРУ“ („БОРБА“, 25. ЈАНУАР)

Исправка

У „Борби“ од 25. јануара 1993. у интервјуу под насловом „Ситан вез на компјутеру“ пише да сам ја, Исидора Бјелица, изјавила да „.-. рат воде атеисти који не знају за бога(!) као и да „--- ја мислим да је јако добро што је неке вечери један усташа... мирно вечерао у ресторану у Београду“ (!!).

Оно што сам изјавила госпођи Дражић је да је до рата у Босни дошло због распрострањеног атеизма под комунистима, као и да је скандалозно да у сред Београда један усташа може мирно да вечера у ресторану док у Босни наш народ страда.

Молим вас да објавите исправку, у нади да погрешно преношење мојих изјава није било намјерно. _

Исндера Бјелнца Београд

| | |