Борба, 01. 02. 1993., стр. 13

ara на

BORBA PONEDELJAK 1. 2. 1993.

— decenija Slobodana Miloševićo(11)

FELJTON |E)

U njegovoj viziji bila Je država u kojoj će jedan narod biti kičma — društva sa stabilnom politikom i jasnim ciljevima — bez Slovenije i dela Hrvatske koje su najavile otcepljenje, a u istoriji Jugoslavije u svim ozbiljnim iskušenjima bile destabilizujući faktor

„Jugoslavija će funkcionisati i dalje“. Ova rečenica tadašnjeg predsednika SIV Ante Markovića, izgovorena u Sava centru upravo u trenutku kad se rušio SKJ — glavni stub SFRJ, u jugoslovenskoj javnosti dobila je jednak značaj kao i sam čin raspada Saveza komunista Jugoslavije. U tom trenutku ta ista javnost, kao i sam Ante Marković, nisu shvatili apsurdnost i neodrživost te teze. Da li je te iste večeri Slobodan Milošević shvatio da SFRJ ne može opstati bez svog glavnog ideološkog oslonca, kad je zatražio da Kongres nastavi sa radom uprkos tome što su ga Slovenci napustili? Teško je reći.

Uglavnom ova sekvenca iz raspada Titove Jugoslavije na vrlo slikovit način suprotstavila je Slobodana Miloševića ı Antu Markovića, dve, po mnogim sudovima, najsnažnije političke ličnosti tadašnjeg jugoslovenskog prostora. Njihov sukob je

počeo znatno ranije i na vrlo ka-—

rakterističan način obeležiće najdramatičnije trenutke raspada Jugoslavije. U trenutku kad se raspadao SKJ Ante Marković je upravo bio u prvom mesecu svoje „zlatne godine“. Nepun. mesec pre toga, 19. decembra 1989. godine Skupština Jugoslavije prihvatila je Markovićev antiinflacioni i reformski program. Ante Marković je učinio ono o čemu je većina Jugoslovena sanjala. Dinar je vezao za nemačku marku u odnosu 1:7 i naša valuta se, posle 57 godina našla na lestvicama svih svetskih banaka kao konvertibilna. Inflacija, koja je u 1989. imala godišnju stopu od 2.800 odsto, (po izveštajima OECD) svedena je na četiri odsto mesečno. Devizne rezerve zemlje u prvom polugodiš-

tu 1990. porasle su na oko devet:

milijardi dolara.

Dve kobne zablude

U maju te godine Wall Street Journal poziva inostranstvo da ulaže u Jugoslaviju jer je „Jugoslavija već ostvarila ono što Istočna Evropa tek treba da započne“. Ono što je u suštini bilo najzanimljivije za sve Jugoslovene, bilo je da se njihova mesečna zarada kretala od jedne do tri hiljade nemačkih maraka.

Ante Marković je bio vrlo iskusan privrednik, dugogodišnji direktor „Končara“, vešt i lukav političar, reklo bi se uzoran đak komunističke škole. Dolazeći na funkciju predsednika SIV, očigledno je imao nameru da iz temelja menja komunističko društvo. Njegovi partijski drugovi se sećaju da se u komisijama CK zalagao za radikalne privredne reforme tužišnog tipa. Otuda je bilo i logično što je najvažniji zakon njegove reforme bio zakon za promenu društvenog kapitala. Drugim rečima, društvena svojina, glavni oslonac komunističkog vladanja, uz volju radnika mogla je postati privatna, putem otkupa deonica ili prodajom celog preduzeća.

Od svih ranijih naših visokih političkih lidera Ante Marković se razlikovao i po tome što je često

=

ILOMIIJEMJE POGAČE: Slobodan Milošević, Anfe Marković, Bogden Trifunović, Bori:

Srbije, marta 1989.

komunicirao sa novinarima. Od njega nije bilo teško dobiti intervju i nije pravio nikakve probleme ako ga citirate u novinama, čak i na osnovu neobaveznog razgovora. U to vreme Ante Marković je bio neprikosnoveno najpopularnija ličnost u JugoslaViji. Gledano sa ove vremenske distance Ante Marković je imao dve kobne zablude: verovao je da SFRJ kao političko društvo može da opstane bez svoje kičme — SKJ (što nas vraća na njegovu rečenicu sa početka ovog teksta) i drugo — potcenio je političku snagu, veštinu i strpljenje Slobodana Miloševića. Verovatno jedini prijateljski susret Slobodana Miloševića i premijera Markovića bio je u Skupštini Srbije. na proglašenju novog srpskog Ustava, gde su dvojica ljutih političkih protivnika, zajedno sa nekolicinom najviših gostiju lomili pogaču. | Fantastičan uspeh Markovićeve reforme uopšte nije impresionirao Slobodana Miloševića. Naprotiv, Miloševićeva politička mašinerija Antu Markovića nije ostavilja na miru nijednog trena, od njegovog dolaska na funkciju predsednika SIV, pa do ne baš slavnog odlaska večito nasmejanog premijera. Slobodan Milošević nikad u javnim istupima nije otvoreno kritikovao Antu Markovića. To su umesto njega činili drugi, prvenstveno poslušni i odani ljudi.

Stanko „Radmilović, tadašnji predsednik vlade Srbije, najžešći Markovićev kritičar, čak i u zlatnim vremenima Markovićeve vladavine uspevao je da nađe dlaku u jajetu: „Nema opravdanja za zabranu potrošačkih kredita. To srpsku privredu pogađa i mi smo to ozbiljno prigovorili SIV-u“ (8. 7. 90.). „SIV je praktič-

OM»

no uništio jedinstveno jugoslo-

vensko tržište poljoprivrede i prehrambenih proizvoda, a ceh je naravno platila Srbija“. (24. X 90).

Da li zbog toga što se osećao isuviše moćnim, ili iznerviran stalnim provokacijama iz Miloševićeve okoline i rastućeg nacionalizma u svim krajevima zemlje, A. Marković pravi dve kapitalne greške koje će Milošević nemilosrdno materijalizovati. Sredinom 1990. izdvaja za poljoprivredu Srbije 1,5 milijardi dolara, što opet pokreće zamajac inflacije, a 27. jula na Kozari osniva svoju Reformsku stranku (SRSJ). l

Slobodan Milošević sa političkim protivnicima obračunavao se nemilosrdno i po posebnom receptu. Štampa i televizija su protivnike svakodnevno kljucale u mali mozak, a sindikalne i boračke organizacije davale su inicijativu delegatima u Skupštini Jugoslavije, a mitinzi su bili izraz volje naroda. Omiljeni epiteti štampe u Srbiji i Crnoj Gori za A. Markovića su bili: prevarant, saradnik fašističkog rukovodstva, agent CIE, srbomrzac, vrhunski blefer, Antin model pljačke... Po istom metodu Milošević se obračunavao docnije i sa Milanom Panićem. Izvršioci njegove Volje nisu se libili ni pukihm izmišljotina, niti brutalnih fizičkih obračuna.

Upad u plaini sistem

Miloševićeva politička bezobzirnost u obračunu sa saveznom državom i u tom trenutku prvenstveno sa saveznom vladom išla je čak dotle da je početkom 1991. godine upala u platni sistem zemlje. Naime, tajnom

odlukom Skupštine Srbije od 27. i 28. decembra 1990. Srbija se „zadužila“ kod NBS za 18 milijardi dinara, što je tada iznosilo 1,7 milijardi dolara. Nije poznato da li je ta „pozajmica“ uopšte vraćena u celini ili bar deo.

Tek krajem 1990, kad su rasuti nacionalizmi u svim federalnim jedinicama praktično progutali njegovu reformu, Ante Marković je shvatio da Jugoslavija ne može da se okupi i sačuva na tržišnoj privredi i profitnim interesnim osnovama. Ali, on je već sada bio politički mrtav, i u narednim mesecima više je bio predmet upotrebe i čovek koji je pribegavao iznuđenim potezima, nego što je bio predsednik Vlade. Istina, u međunarodnoj politici bio je jedini ,uvažavani čovek. Njegov politički poraz nije bio sažet samo u padu reforme, već i u porazu njegove stranke — Saveza reformskih snaga Jugoslavije — na pluralističkim izborima. Posebno je bio iznenađujući i poražavajući poraz reformista u Bosni i Hercegovini i to je bila ona kap koja je Markovića definitivno spustila na zemlju naše okrutne rcalnosti. Poraz Markovićeve reforme ne može se tražiti samo u sukobu sa Slobodanom Miloševićem, već i u secesionističkoj politici Hrvatske i Slovenije, koje su ctkazale bilo kakvo uvažavanje federalnih organa. Međutim, pre nego je raspad Jugoslavije stupio otvoreno na scenu, analitičari su postavljali pitanje zbog čega i u tolikoj meri netrpeljivost Slobodana Miloševića prema Anti Markoviću? Čak i u vreme kad je Markovićeva reforma donela vidljivu nadu za sve građane Jugoslavije. Pise: Đoko Kesic

islav Jović... na proslavi povodom usvajanja ai

mandmana na Usfav

FOTO. MATIJA KOKOVI(

Politički analitičari su u to vreme apostrofirali dve važne Ćinjenice. Markovićeva reforma ıe zagrizla jabuku „istočnog greha” zakonom o transformaciji društvene svojine u privatnu, 570 ideološkom društvu izbija tle ıspdo nogu. Banke i preduzeća. a samim tim kadrovska politika ı globalna moć političkih vođa ne bi bila u njihovim rukama. | drugo, amandmanima na Ustav SFRJ Savezna vlada je tražila ızbore za saveznu skupšinu koli se ne bi obavljali u republičkim nacionalnim okvirima već u zemlji celovito.

Sasvim je moguće da je Milošević i iz tih razloga išao da diskredituje Markovića. Međutim, suština je u činjenici da je Slobodan Milošević, shodno svim okolnostima u kojima se našla SFRJ (otvorene najave otcepijenja Slovenije i Hrvatske), zamislio novu Jugoslaviju u koju se Marković i njegova politika nisu uklapali. U toj novoj Jugoslaviji nije bilo mesta za Sloveniju, pa ni za celu Hrvatsku, koje su u istoriji Jugoslavije u svim ozbiljnim iskušenjima bile destabilizujući faktor. U njegovoj Viziji bila je država u kojoj će jedan narod biti kičma društva, sa stabilnom politikom i jasnim ciljevima. U ovome svemu ne treba zaboraviti dominantnu Miloševićevu osobinu, da lider kakav je on nije trpeo snažne političke ličnosti pored sebe kakav je bio Ante Marković. U tome mu Je posebno smetao Магкомсеу međunarodni uticaj. Jednostavno, Marković mu je stajao na putu. Iluzijama o velikom bratstvu i jedinstvu u stvarnosti, a pre toga u Miloševićevom konceptu, jednostavno nije bilo mesta.

{Rastavlja se)