Борба, 01. 02. 1993., стр. 26

БОРБА

ПОНЕДЕЉАК 1. 2. 1993.

Слоболан Павловић

дописник „Борбе“ из Вашингтона

Била је јесен 1991. и била је прва конференција за штампу у Врховном суду САД на коју су масовно били позвани и домаћи и инострани новинари. Разлог више него јак: Таргуд Маршал — најјачи, најстарији, најпопуларнији и први црнац у деветочланом саставу врховне власти — објавио је да је дошло време да се измакне

и оде у пензију.

„Судијо Маршал, мислите ли да је црнцима у Америци боље откако сте ви у суду2“ „запитао га је том приликом један млађани тамнопути радио-репортер. „ја нисам црнац, већ Афро-Американац!“ — одговорио му је Маршал као из пушке, усправљајући се у столици: „Међутим, то није битно. Битно је да је и белцима постало боље откако сам ја дошао“.

Да, овај колос, по имену Таргуд Маршал, био је иту у праву. Целој „Америци је постало боље после 1967. кад је он — као први црнац у историји — на предлог тадашњег

председника Џонсона ушао међу чуваре Устава и врховну неприкосновену судску власт у САД. Као барјактар борбе против расне дискриминације и живи доказ — на свом месту и својим деловањем — да су том злу почели да се сацесају корени.

Судија Маршал (то је име под којим га је знала буквално цела Америка) отишао је у пензију пре нешто више од годину дана, а прошле недеље срце га је дефинитивно издало. Искуснији пратиоци вашингтонских збивања кажу да се са његовим испраћајем, у четвртак, могу поредити само

„Стаза

још практично није ни загрејао председничку фотељу у Белој кући, а већ се нашао на удару, често веома жестоком, и домаћих и страних критичара. Бил Клинтон је на мукама. Два обећања која је дао у предизборној кампањи — да ће хомосексуалцима дозволити да служе у америчкој армији и да ће либерализовати право на абортус — сада му се увелико лупају о главу. А председничка обећања нису, као код нас, лудом радовања.

једну од досад најоштријих критика на адресу новог америчког председника упутио је званични ватикански лист „Осерваторе романо“. Погађате, свакако, да је реч о Клинтоновој намери да ублажи и смањи рестрикције које су досад веома ограничавале право Американки на прекид нежељене трудноће.

„Они који су очекивали да ће први Клинтонови потези бити усмерени ка очувању људских права, горко су се разочарали" — пише овај лист и додаје: „Намераваном акцијом иде се стазом смрти, стазом насиља над немоћним и недужним људским бићима. То није прогрес за САД, нити за човечанство“.

слати“

(0 хомосексуалцима — ни речи. Што би се могло протумачити као ватиканска толе-

- ранција према „топлој браћи“

у смислу правог људског разумевања и у стилу једне од божјих заповести — „Љуби ближњега свога“.

Неприродна деца

Лондонски „Тајмс“ не бави се директно абортусом, али — и то у уводнику — такође завирује у свете тајне трудноће. Угледни дневник, уз који обично иде епитет — конзервативни, оштро осуђује нове медицинске методе који будућим родитељима омогућавају да јошу раној фази трудноће сазнају пол детета.

Ра о полу детета део су фолклора трудноће и рађања у готово свим културама и цивилизацијама — пише „Тајмс“. — Било која научна метода која будућим родитељима омогућава. да унапред знају пол детета, даје им могућност планирања породице и то не само у односу на број деце, већ и у погледу пола, што је потпуно неприродно“.

У свом конзервативизму, „Тајмс“ је заиста већи католик и од Папе.

неке председничке сахране. Пре тога, 48 сати вијугала је преко Капитол хила змија мимохода људи који су дошли да се поклоне сенима Таргуда Маршала. Црнци и белци, војне и разне друге униформе, жути и Хиспаници, црвенокошци са белим перима и развезаним мокасинама у знак жалости.

Прича о судији Маршалу је, на неки начин, прича и о Америци. Рођен је у Балтимору, 1908, у породици учитељице и келнера из „Пулманових“ спаваћих кола. Прадеда му је био жртва белих ловаца на црно робље у Конгу. Допремљен је на источну мерилендску обалу, где је крај живота дочекао као слободњак.

Његови потомци искористили су шансу новог живота у новом свету: праунук и имењак окованог афричког роба успео је да стигне и до колеџа и да са бриљантним успехом заврши правне науке.

„Таргуд Маршал био је последњи велики адвокат који је

служио у Врховном суду. И да није изабран 1967, остао би запамћен као један од највећих адвоката у историји, раме уз раме са гигантима као што су били Кларенс Дороу, Даниел Вебстер, Луис Бренди и Абрахам Линколн“, написао је ових дана професор са Харварда Ален Дешовиц, и сам већ легенда после серије спектакуларних процеса у којима је играо главну улогу.

Маршалова номинација 1967. означила је не само последњи улазак једног великог адвоката у амерички Врховни суд, већ и почетак једног сад већ четвртвековног периода политизације и већих и мањих скандала којима је праћен избор његових млађих колега. Маја прошле године, на пример, кад је Бушов изабраник Кларенс Томасдобио упражњено „црначко“ место у Врховном суду, подигла се због неких његових ранијих

брљотина прашина која се ни-

је слегла ни до данашњих дана. E

Судија Маршал је, међутим, био и остао нешто друго. Легенда још за живота и симбол једне Америке која се ослобађа својих окова. И која не дозвољава да се контра-расизмом равнају рачуни из ближе и даље прошлости.

На Маршаловом испраћају прошле недеље био је и Бил Клинтон. Доскорашњи гувернер Арканзаса, у чијем се Литл Року. водила пре три деценије она историјска битка за право малих црнаца да седе у школским клупама са својим белим вршњацима. Таргуд Маршал је водио тад ту битку и Билу Клинтону је веома познато да данас не би седео у Белој кући да Таргуд Маршал није на крају у тој бици и победио.

ЕВРОПСКЕ СТРАНПУТИЦЕ У ХУ—КРИЗИ

Вечито враћање на исто

„Фитаро“, Париз

Женевска конференција 0 успостављању мира у БиХ затворила се у „ибијевски свет“ на који је сама осудила

- још на почетку. До сада није постигла много, осим што

је указала на двоструку грешку ОУН и ЕЗ) Тешко можемо и замислити да ће у данима који нам предстоје

постићи више од тога.

Како су двојица искусних дипло-

мата, представника ОУН Сајрус Венс и представник ЕЗ лорд Овен, могли дозволити да упадну у овакаву замку2

Ко је уопште могао поверовати да је довољно поцепати БиХ на десетак провинција, којима једини идентитет пружа спорна етничка конотација, да се престане са повредама људских права и ратним злочинима и врати мир у области коју сада — у недостатку бољег назива — зовемо бившом Југославијом2

Зар то не представља игнорисање стварности у бившој Југосалвији, пре свега српског национализма. Али и национализама

„Ла Либр Белжнк«“, Бржел

Бриселске телевизије сваке вечери говори о бившој Југославији истичући заокрет европске дипломатије у овом сукобу. Да је Балкан гробље тек запете спољне политике ЕЗ не представља никакву новину. Више забрињава то што равнодушност неких европских влада, упркос посредничким напорима ЕЗ у Женеви, и даље погоршава глобални имиџ Заједнице у иностранству. Европска заједница није успела једногласно да наступи приликом грчке блокаде према Македонији, журбе Немачке да призна Хрватску, значајног војног ангажовања Француске, Велике Британије или Белгије или скоро непостојећег ангажовања Португалије или Шпаније. Те несугласице, разумљиве када постоји дванаест чланица, избиле су на светлост дана. Заједница је коначно све предала у руке Уједињеним нацијама и Сједињеним Америчким Државама. Али она одаје тај поражавајући

других народа који реагују свакако с пуним правом, али не увек и цивилизовано — на империјализам диктатора из Београда. Мислили су да су решили квадратуру круга, приморавши на преговоре три фракције које се међусобно боре у БиХ, иако свака од њих на то пристаје само да би добила на времену и увећала своја освајања или одложила уситњавање своје територије. Сада када су Хрвати изненада кренули у офанзиву на Србе који су им отели Крајину, сви указују на њихову кривицу. ·

Копредседници Женевске

конференције одједном више не

утисак да није била дотакла срж проблема. Необављен посао, рекли би Американци. Ово озбиљно нарушава кредибилитет будуће заједничке спољне и одбрамбене политике, како је записано у споразуму из Мастрихта. Још озбиљније угрожава и саму конструкцију, сматра Хелмут Кол. „Ако. допустимо да се поделимо када је реч о нашим спољнополитичким интересима, онда Унији прети опасност од распада“, тврди немачки канцелар у понедељак у Хагу. Француска данас плаћа за то што је желела да сама спасе Босну, подстакнута осећањем њених интелектуалаца да се хитно нешто мора учинити. Њена два војника погинула су у понедељак у Хрватској. А треба видети како се на њене плаве шлемове пуца као на зечеве на Сарајевском аеродрому, па поставити питање докле ће Франсоа Митеран, уочи важних парламентарних избора, прихватати немоћ.

знају да ли да одустану од свега, или да ипак иду даље ка апсур-

Не треба ни да се питамо шта намерава да учини Француска. Г. Ролан Дима је заборавио врло мудро од њега — да је изјавио да ћемо ми сами — као велики — ослободити затвореничке логоре у БиХ, Хрватској и ко зна где још... Г. Бернар Кушнер је са своје стране изјавио да ће „право мешања“, чији је он идејни творац, постати опште право двехиљадите године. Браво! још једном браво! Али шта у међувремену2 Остају нам, наравно, старе формуле. Само неколико сати пошто се уселио у Белу кућу, Бил Клинтон је телефонирао

свом „пријатељу“ Борису Јељци-

ну.

Договорили су се да се убрзо састану и разговарају о свему и ни о чему. Али, и да разговарају о Балкану. Они се унапред не слажу у свим питањима. Ипак, довољно је да се MOTOROPOi Kao H обично. Ништа ново..

Слање носача авиона „Клемансо“ и још шест француских бродова у Јадран можда је само: још једна претња. Али, на Ке д'Орсеју влада паника.

Француска је, као и Европа, погрешила што је' побудила наду код Босанаца, али због европске солидарности није могла да иде до краја.

Одлазак председник Франсоа Митерана у Сарајево пре седам месеци био је храбар гест. Данас на улицама опседнутог главног града људи пљују Француску, замерајући јој да је слатким обећањима успавала борбеност Босне.

Бивша Југославија представља пробу. Без обзира на то која се опција изабере, треба бити на висини онога што је речено. Остварити претње када се не поштују резолуције ОУН. Војним путем зауставити српски експанзионизам. Смирити Хрвате.

Половичне мере, оклевање и неодлучност су опасни у једној земљи у рату. Тога би морали бити свесни европски министри спољних послова, који се састају у Бриселу.

n 44 NS