Борба, 20. 02. 1993., стр. 18

МЕТ

МА ЗОВОТА-МЕРЕГ А, 2021 FEBRUAR 1993. GODINE

Doručak sa Klintonom

Vuk Drašković

rihvativši poziv koji je Danici i me-

ni stigao od Izvršnog komiteta Kon-

gresa SAD, da budemo gosti na trdicionalnom „molitvenom _ Чогиски“, prema Vašingtonu smo krenuli u nedelju, 31. januara. Kažem „prema Vašingtonu“, a ne u Vašington, jer smo prisiljeni da putujemo zaobilazno i dugo, jednom drumsko-avionskom „kompanijom“ kojoj bi, možda, trebalo dati ime — „Miloševićev airways" Pre zavođenja sankcija protiv Srbije, naš JAT je, od Beograda do Vašingtona, јеteo 9 — 10 časova. Sada kolima moramo do Budimpešte, a odatle avionom do Ciriha. od Ciriha do Bostona i, konačno, od Bostona do Vašingtona. Sve skupa, 20 časova putovanja, ne računajući i konačište u Pešti.

Zbog mnogih obaveza i dogovorenih astanaka u Vašingtonu, sa mnomi su i člaiovi Glavnog odbora SP, Dragoslav Miliić i Batrić Nenezić, inače obojica poznati iznismeni.

[7]

оса

ст

Naši Čarnojevići

Dok prelećemo Atlantik, kao svedoci i tužioci crne stvarnosti u Otadžbini, prate me kompozitor Mića i njegova devojka Snežana. Prepoznali su me i prišli na budimpeštanskom aerodromu. Beže, rekoše mi, iz Srbije. Kuda? Ni sami ne znaju. Prva će im stanica biti Amsterdam. Tu ih čeka'ju neki naši, koji su nedavno pobegli.

Nisam ih pitao zbog čega i od koga beže, ni da li su očajni. Znalo se sve i videIo se sve u njihovim očima.

Ostavio sam te nesrećne Čarnojeviće da čekaju njihov let u čemer stranstvovanja i, na rastanku, protrnuo i od njihovog vapaja: „Vuče, preklinjemo te, spasi nas!“ Plakali su i mahali dok sam odlazio.

U avionu me progone i peku njihove reči i suze. Od početka ovog prokletog rata, iz Srbije je otišlo više od 300.000 Mića i Snežana. A koliko ih je poginulo, osakaćeno, za sav život psihički razoreno? Zvanične brojke kazuju da se, iz BiH i Hrvatske, u Srbiju slilo oko 700.000 pogorelaca i beskućnika. A iz BiH je, širom sveta, rasejano više od milion ljudi.

Zbog čega? Zbog čega? Odmotava mi se u mozgu film našeg užasa, a odzvanjaju one reči Miće i Snežane. Kako, zaista, da pomognem?

· — Ако та Кој; тезес пе oslobodimo Srbiju od onih koji tvrde da su je upravo oslobodili, mi ćemo biti nepovratno izgubljeni — kao da mi čita misli, kaže Bata Nenezić. Ma aerodromu, udaljenom 50 kilometara od Vašingtona, sačekuju nas kola naše ambasade i gospodin Vanja Živković

koji, kako sam razumeo, obavlja poslove ;

ambasadora koga nemamo. U normalnim državama i ovaj doček lidera vodeće Opozicione stranke bio bi normalan. Ja, međutim, već unapred sažaljevam gospodina Živkovića, kako znam da je direktivu O [0me da mi ljudi iz naše ambasade pruže „tehničke usluge“ iz Beograda posle šef diplomatije, gospodin Ilija Đukić. Neko drugi je stvarni šef svega, a u njegovoj glavi opozicija je — neprijatelj. I neprijatelj je svak ko posumnja u to da je neprijatelj a. onaj za koga on kaže da je neprijatelj. Hotel „Hilton“ je prepun zvanica iz celog sveta. „Molitveni doručak“ će biti upravo u tom hotelu, na drugom spratu pod zemljom. Na predsednika Regana je pucano upravo na izlasku iz te dvorane, kada je i on bio gost na „molitvenom doručku“. Prve večeri imamo sastanak 1 за розpodinom Brankom Terzićem, jednim od čelnih finansijskih stručnjaka u HBušovoj administraciji, a inače i članom Krunskog veća; kumom prestolonaslednika Aleksandra. Upoznajemo ga sa stanjem u Srbiji, on nas sa američkim ogledalom u kome nam je, kao narodu, lice unakaženo.

Sutradan, 2. februara, naša ekipa se razilazi i do kraja boravka u Vašingtonu sastajaćemo se, uglavnom, samo kasno

Zapisi iz Amerike

Na aerodromu udajenom 50 kilometara od Vašingtona, sačekuju nas kola naše ambasade i gospodin Vanja Zivković koji, kako sam гагитео,

obavjja poslove ambasadora koga nemamo. Ja već unapred sažajjevam

gospodina Živkovića...

uveče. Dragan Miličić i Bata Nenezić imaju razgovore u Komitetu za spoljne poslove Senata, u Ekonomskom savetu Senata, u Odboru Kongresa za slobodu štampe i televizije. Ja dajem nekoliko intervjua, a potom odlazim u Stejt department kod pomoćnika državnog sekretara Tomasa Najlsa. Kao senka, sa mnom je i sekretarica Zorana.

— Nagplašavajte, molim vas, u svakoj prilici razliku između srpskog naroda i režima u Srbiji — kažem gospodinu Najlisu. — Pomozite da se ukinu sankcije protiv našeg naroda. Kažnjeni su milioni nevinih ljudi, ali ne nijedan od krivaca za ratni užas u bivšoj Jugoslaviji. U ovom ratu svi smo postradali i svi smo osramoćeni. Anatema sveta je, međutim, bačena samo na Srbe, a upravo su Srbi najviše unesrećeni raspadom Jugoslavije. Živeli smo u jednoj državi, a sad smo rastureni u pet državica... — objašnjavam dugo i detaljno.

Gospodin Najls priznaje da se, nepravedno, satanizuje jedan ceo narod koji ima „slavnu istoriju“. Podseća na tradicionalno prijateljstvo Amerike i Srbije. Onda kaže:

— U vašoj Skupštini sede ljudi za koji ma je „Interpol“ raspisao poternicu. Ko je taj gospodin Šešelj koji izjavljuje da treba likvidirati i decu iz mešovitih brakova? Taj čovek je, pozivima na etničko čišćenje, dobio premnogo glasova. Amerika počiva na harmoniji svih vera, kultura, rasa i na-

roda. Onaj ko zagovara etničko čišćenje,:

pa ga još i sprovodi, neprijatelj je SAD, jer Duca u njene temelje...“

Uveravam gospodina Najlsa da je reč o ekstremistima, ali me on prekida opaskom da predsednik Milošević ne preduzima ništa protiv tih ekstremista, nego upravo ide za njima. O ukidanju ili ublažavanju sankcija, kaže on, nema ni govora dok traje rat i dok je ovakav poredak u Srbiji.

Ukinite-blokadu Srbije

Uzvraćam time da etničko čišćenje

sprovode sve zaraćene strane u Bosni, da ~

slučajeva toga zločina ima i u Srbiji, ali da je i opiranje ratu i šovinističkom ludilu najmasovnije i najsnažnije baš u Srbiji. Upoznajem ga sa egzodusom Srba u hrvatskim gradovima, o njihovom тазоуnom pokrštavanju. Zašto svet ćuti o tom zločinu? Zatim molim, bukvalno molim, da se ukine blokada Srbije. Sankcije su, kažem, došle kao poručene Miloševiću. One su mu alibi za propast državne ekonomije, ali i šansa mafiji da se obogati, što je i razlog činjenici da režim počiva na uslugama mafije i obrnuto.

U pravu sam, kaže ovaj smireni i dobro obavešteni diplomata. Svako ublažavanje sankcija gospodin Milošević bi, međutim, narodu predstavio kao svoju pobedu, a to mu se neće dozvoliti...

„Molitveni doručak“ počinje, praktično, u sredu, 3. februara, u podne. Glavni gost i govornik je podpredsednik SAD, Al

Helen Delić — Benitli: Milošević će da nas upropasti Mnogi susreti i razgovori bi zaslužili da budu spomenuti, ali skučeni novinski prostor to ne dozvoljava. Helen Delić * Bentli mi je, recimo, postavila pitanje: „Šta to govore tamo o meni“. Ništa — rekao sam. Samo su i vas.

_ i izdajnika.

Ta Ličanka se, posprdno, nasmejala. Kazala je: „Ja sam protiv Miloševića, jer sam srpski patriota“. Onda je dodala: „Taj će čovek da nas upropasti“.

ЕН OON a rpOr rrWncegrPETiiprne grrr HaEes

proglasili za špijuna .

Gor. Govori o stanju savremenog sveta, iznosi projekte bolje budućnosti, a nje nema bez pobede hrišćanskih načela u nama. Rečenice su mu jasne, sažete. Vidi se da je bio novinar.

Odlazim u Savet za nacionalnu bezbednost, gde me prima direktor za Evropu i jedan šarmantni oficir američke vojske, gospođa Džejn Hol. Sa njom sam se sreo i prošle godine. Podsećam je na mape raZzgraničenja između Srba i Hrvata, koje sam joj tada predao. Hrvatska bi trebalo da dobije svoje predele u BiH (Zapadnu Hercegovinu desno od Neretve i delove u Bosanskoj Posavini), dok bi Kninska Srpska Krajina ušla u sastav BiH, a Baranja, Zapadni Srem i srpska područja u Istočnoj Slavoniji — u sastav Srbije. Razgraničenje bi se, danas, temeljilo na etničkoj mapi od

6. aprila 1941. godine, pre počinjenog us-

taškog genocida nad Srbima. Ovo razgra-

ničenje je jedino pravično i samo ono ga-

rantuje trajan mir. Hrvatska ne bi bila teritorijalno umanjena, a stvorili bi se uslovi i za mir i trajno pomirenje pravoslavnih i muslimana u Bosni i Hercegovini. Jednim 'potezom, bila bi ugašena oba ratna žarišta... — Razumem frustraciju i strah Srba koji žive u Hrvatskoj. Upoznata sam sa zločinom počinjenim nad Srbima za угеme Drugog svetskog rata — kaže mi gospođa Hol. — Ne razumem, međutim, mnoge stvari koje se danas događaju...

Zašto su Srbi razrušili tolike gradove? Zašto su porušili Sarajevo? Zašto čine isto ono što je njima nekad činjeno? Zašto...?

Ne opravdavam zločine, ali iznosim fakta i o današnjem postradanju Srba, o bezumlju u koje su srpski, hrvatski i muslimanski političari uvukli dojučerašnje susede, rođake, prijatelje...

Od gospođe Hol odlazim pravo u centralu CNN i dajem intervju.

Istog dana, 4. februara, posle „doruč-

Ка за Klintonom“ u Senatu sam SAD, gde

vodim dvočasovni razgovor sa veoma uti-

cajnim i moćnim senatorom, gospodinom, |

Džozefom Bajdenom.

Njega i tim njegovih saradnika, naročito, zanima plan SPO o kantonizaciji Bosne. Iznosi niz rezervi na projekat Vensa i Ovena. Amerika će, kaže, istupiti sa sopstvenom formulom.

Objašnjavam kako je SPO, još 1990.

godine, predložio da se BiH razdeli na šest provincija: cazinsku (dominirajuće muslimansku), banjalučku (srpsku), zapadnohercegovačku (hrvatsku), istočnohercegovačku i istočnobosansku (mešovitu provinciju pravoslavnih i muslimana), centralnobosansku (muslimansku) i Sarajevo (grad svih). Svaka provincija, osim Sarajeva, iznutra bi trebalo da bude mini kantonizovana, kako bi se zagarantovala

« specifična i nacionalna i verska prava manjina u tim regijama. Osim toga, naglašavam posebno, mini — kantonima bi se, u današnjoj situaciji, potrli rezultati etničkog čišćenja ma koje strane i uspostavili bi se prirodni koridori između provincija.

— Kako bi se uspostavili ti koridori? — pitao je senator.

— Tako — odgovorih — što se pre ovog rata od Knina do Beograda moglo putovati samo kroz srpska naselja.

Klintonov telefonski рог |

Razgovor je za trenutak prekinut. Senatora Bajdena je, telefonom, nazvao predsednik Klinton.

— Rekao sam Predsedniku da ste ov-

de i naložio mi je da ga iscrpno upoznam sa vašim predlozima — kazao je gospodin Bajden.

Obrazložio sam i potrebu da SAD i”

Rusija nastupe zajednički u gašenju rata u BiH. Bilo bi neophodno da ove dve sile tamo pošalju svoje vojnike, naravno pod plavim šlemovima UN. |

Podržao sam i osnivanje međunarodnog suda ratnim zločincima svih strana u jugoslovenskom sukobu.

Dugo sam obrazlagao i potrebu da se, uz tehničku i finansijsku pomoć UN ili demokratskih zemalja, osnuje jedan moćni TV studio istine, koji bi bio lociran u nekoj od susednih država (najbolje bi bilo u Grčkoj) i čiji bi program bio vidljiv na čitavom prostoru bivše Jugoslavije. Novinare — rekao sam — kojisće kazivati istinu mi imamo, ali ničeg drugog da bismo emitovali istinu, nemamo.

Vašington sam napustio 5. februara i „vozom otputovao u Njujork. Tu ću se dva dana družiti sa članovima i čelnim ljudima tamošnjeg Okružnog odbora SPO.

Розједпјев dana boravka u БА Уfebruara, sa planom SPO o kantonizaciji BiH i o našoj mapi razgraničenja između Srba i Hrvata upoznao sam i kopredsednika konferencije o Jugoslaviji, gospodina Sajrusa Vensa.

Neka, uzgred, bude spomenuto i to da na konferenciji za štampu, koju sam održao u prepunoj sali Nacionalnog pres kluba u Vašingtonu, nije bilo samo naših dopisnika. Neuobičajeno za američke prilike, a pogotovu neuobičajeno kad je reč O nekome ko je predstavljao satanizovanu Srbiju, ti stranci — novinari su me, dva puta, prekidali aplauzom.

Vraćajući se, posle svega, kući progo- ·

nio me je i još me progoni onaj vapaj Miće i Snežane: „Preklinjemo tc, spasi nas!“ Kako, zaista, da se spasemo!