Борба, 20. 02. 1993., стр. 20

Х совотА-МЕРЕЦА 20-21 FEBRUAR 1993. GODINE |

Uzdržani

Dinko Tucaković

Teodoros Teo Angelopulos svakako je. jedna od najnezavisnijih figura u galeriji osobenjaka evropskog filma. Koreni neadaptibilnosti ovog Grka od glave do pete (Atina 27. 4. 1936) sežu sve do studentskih dana u Parizu gde je jedan od najvatrenijih posetilaca Kinoteke koju vodi Anri Langloa, oko koje je okupljen kompletan francuski novi talas i inovernici kao Folker Šlendorf. Radikalan čak i pre vremena studentskih nemira 1968. uspeva da ga izbace sa IDHEC-a (Visoke škole za film u Parizu), vraća se u matičnu Atinu, gde u vreme diktature pukovnika piše u levičarskom listu, a povremeno piše scenarija i glumi. Godine 1965, dobija šansu da režira prvi film, ali zbog problema sa producentima mora da čeka na novu šansu sledećih pet godina.

Već u Vašem prvom filmu „Rekonstrukcija“ (1970) vide se sve bitne oznake Vašeg filma, vezanost za nacionalnu tradiciju i istoriju ali i potpuna osobenost u odnosu na ostale autore. :

— Ja sam Grk, i normalno da sam deo grčke kinematografije, ali ne u provincijalnom, lokalizovanom smislu. A što se stila tiče, zaista ne vidim zajedničke crte sa bilo kojim od autora. .Ono što me motiviše da snimam filmove je uvek klica istorije, koja može različito da se pokaže u raznim vremenima. U „Rekonstrukciji“, koja se bavi 2votom u napuštenom selu Vista na Epiru to je leš koji leži ispod gredice zasađene lukom. Tako nevidljiv, on je pokretač svih događanja. -

Pre Vas, prve proboje za grčku kinematografiju učinili su autori kao Kokojanis ili Konduzos...

— Poštujući to što su oni uradili, ja sam uvek imao sopstveni put. Ja sam bio tipičan „kinotečki pacov“ i deo onih „gibanja“ Šezdesetih godina koja su se kao groznica širila po Evropi. Filmski žanrovi koji su me uzbuđivali u mladosti, još uvek su u meni, ali na nekoj vrsti ničije zemlje. Mjuzikli Minelija ili Donena, ili kriminalistički filmovi kao oni Vajldera, Hjustona ili Hoksa. Ali, uvek sam pokušavao da nađem sopstveni put.

Vaš prvi film iz istorijske trilogije, „Dani 36“, govori metaforično o vremenu diktature. ;

— To vreme diktature je ugrađeno u samu strukturu filma. Sve se dešava u odsustvu, u neizgovorenom i neviđenom, u prostoru između kadrova. Neizrečeno je bila šifra u vreme kada smo radili film (1972). Da sam pokušavao da budem eksplicitniji, oni bi cenzurisali film, tako da sam samim neizrečenim sugerisao gledaocu (pogotovo grčkom) da je cenzura prisutna.

Ipak, ono što je bitna odlika Vaše stilis“tike, je dugi kadar kao onaj Mikloša Janča, na primer, sa koreografisanim pokretom glumaca u saglasnosti sa pokretom kamere.

— Ja sam morao da razvijem čitav sistem simboličkog izražavanja za razliku od

огак

INTERVJU

rode

Teo Angelopulos, filmski reditelj

Bilo bi strašno uprošteno reći da sam ja marksista. Levičar, verovatno, još uvek ma šta to značilo. Ali, prezirem realizam na filmu. Tačnije, one koji realizam tretiraju kao neku vrstu religije. Meni je bliža ona fina brehfovska ironija zbog koje će mnogi, možda, da me danas пагоуџ stajiinistom, a nekada su me zbog toga zvali progresivnim. Cuana su Vremena došla, kaže dobiflnik svih najvećih evropskih filmskih nagrada ”

Gavrasa koji je putem film „Z“ sve bacio režimu u lice, ali je bio u sigurnosti Francuske. Meni je bliska ona dubinska kritika koju imaju autori kao Antonioni, Micoguši, Murnau, Vels ili Drejer, Fiksirati i istražiti svaki trag ma kako beznačajan izgledao. Gledati svet veoma pažljivo, da bi zaista videli šta se: dešava.

Druga dva filma trilogije „Lovci“ (1977) i „Putujući glumci“ (1975), kao da žele da uspostave vertikalu kroz grčku istoriju? U „Putujućim glumcima“ specifično se bavim periodom 1939 — 1952, кој! је зреcijalno traumatičan i mnogoznačan za moju zemlju. Služeći se metaforom predstave koju oni igraju, poznate narodne priče Parisiadisa „Zaliv čuvara ovaca“, uvodim više para-

lelnih planova: vreme filma i njegovu real-

nost, vreme predstave u filmu i njenu real-

nost, i mitski nivo. Putem likova filma, i predstave u filmu, hteo sam da predstavim svu šarolikost političkih strujanja na grčkoj sceni: oportuniste, građanski centar, apolitične, levičare idealiste, i komunističku gerilu. A u „Lovcima“ sam primenio recept iz svog prvog filma gde lavinu događaja pokreće jedan sakriveni leš, ovaj put leš partizana.

Ipak ne mogu da se ne otmem utisku da slično radi i Jančo, pogotovo što mađarsku nacionalnu istoriju dovodi u relaciju sa antičkim mitom (na primer, u filmu „Za Elekит) — Odbijam да imam bilo kakvu vezu sa Jančom. Kadar — sekvence postoje na filmu

još od vremena Murnaua. Ja svoj stil gradim ·

iz svega što vidim. U mom sećanju su uvek

sveži, mada ih odavno nisam gledao filmovi

Ko je šta — koješta

Branko V. Radičević

U svom stanu, 1988, pomoću makaza, lepka i pisaće mašine „Oliveti“, Vicko Raspor, otac beogradske škole dokumentarnog filma, pravio je novine za svoje prijatelje. Slao im je fotokopije. I tako nastavljao svoja noćna beogradska druženja, koja je prekinula njegova bolest, i smrt.

List se zvao Ko je šta — koješta. Nadnaslov: „Vicevi svih zemalja, ujedinite se!“

Iz novina je isecao zanimljivosti, neobične oglase, ordinarne gluposti političara. Besmislice. Pikanterije. Polagice i lage. 1 sve je to, na svoj rasporovski način, komentarisao, ili — ostavljao bez komentara.

Vicko Raspor, umesto in memoriam

jednom

još

Često se na udaru nalazio Josip Vrhovec, koji je, između ostalog, zabranio prikazivanje antiustaškog filma „Teroristi“, koji je režirao Krsto Škanata. Što mu Raspor nikada nije zaboravio.

U svečanom (možda poslednjem) broju svog lista, povodom Dana republike, u tzv. Cicvarićevskoj verziji, objavljuje i dva posuдепа teksta, odlomak iz „Drvarskog dnevnika“ Ervina Šinka. Tekst zastrašujući. | priču o jednoj beogradskoj štampariji.

| ERVIN ŠINKO:

„Čitavih mjesec dana živjeli smo u Grahovu pod šatorom. Dan prije našeg odlaska pošli smo u šetnju prema groblju. Usput smo sreli jednu staru prosjakinju, koja je sakupljala drva. S nama je bila Madžarčeva žena i, kao uvijek, i ovaj put, započela je impulzivan razgovor i pomogla joj da nosi sakupljeno granje. Staričina kuća je bila u blizini, izgledala je zaista kao bijedna straćara. Pričala nam je o sebi — da nema nikog i mora sve sama raditi. Bila je bez ijednog Zuba. Ima li djece? Imala je sina, zVao se Gav-

Murnaua, Micogušija ı Antonionija. Ili novijih „Stalker“ Tarkovskog ili „Spasavaj,. ko može“, Godara. I naravno, „Reči“ Dre” ra. Kada sam prvi put video taj film bio se. ekstatičan gotovo tri dana. Bio sam šokirn” i bolestan, ali srećno bolestan. Pitao sam, kako je moguće da takva perfekcija poste

Sa filmom „Aleksandar Veliki“ (1980). čuvenom grčkom banditu, koji je između ı talog i koprodukcija, počinje Vaša interna” onalna slava i čitav niz uspeha i festivalsk: nagrada.

— To je mitska priča o čoveku koji pe nje kao oslobodilac, a završava kao tirar. što me je oduvek opsedalo. Moj glavni g” mac Omero Antonuti (poznat po ulozi oc: filmu „Padro, Padrone“) čak tvrdi da je o film autobiografski. Ponajviše zbog toga” sam insistirao da glumci i ekipa budu toli' isključeni od ostatka sveta da su počeli pišu parole protiv mene, na zidovima ај kata u selima gde smo snimali. Možda ı sam bio tiranin, ali je lepota tih sela bila, krovenje za mene i nisam hteo da je bilo” pokvari. 55 i

Za „Aleksandra“... ste dobili „Zlatr lava“ u Veneciji a Kurosava je za Vaš E. rekao: „Tako je moćan da nijednog trenu! gledalac ne može da skrene pogled sa ek na. On za mene predstvlja ono iskonsko” dovoljstvo koje donosi umetnost filma.“

— Normalno da tako velike reči od ii velikog autora mnogo znače. Ali, nagra( uspesi me nisu promenili, bar tako misl od onog vremena kada je samo jedan mi broj ljudi znao za moje filmove. 1 ponov ija imam još uvek uzore za koje mislim su nedostižni kao što su neke scene iz Ve: vih filmova, scena bala u „Veličanstver Ambersonovima“, ali uvodna scena u „Z.

- zla“. Aleksander je moj opsesivni junak”

sam i u svom sledećem filmu „Putovani Kiteru“ (1983) ubacio lik režisera koji se ve Aleksander, koji je možda pomalo” sam... (smeh). Ali ipak ne tiranin.

Za Vaša sledeća tri filma, „Putovamn: Kiteru“, koji ste sami pomenuli, „Čuvari la“ (1986) ili „Pejzaž u magli“ (1988) m bismo reći da su više „psihološki“ nego ski?

Ne baš u doslovnom smislu. Pejza' uvek jedan od mojih glavnih junaka, h ili negativac. I ma kako dramatični dog. bili, oni su za mene samo deo opšteg pr Ta...

... pokraj kojeg Vaša kamera ргоје

... da bi rekla ono što je mnogo važ, tačnije da bi samo događanje ma kako” važno izgledalo, kao silovanje, stavila u ||| tekst, samog trenutka, istorije ili mi Svesti. | Rajmond Dargnet nazvao je svoj tel Vama, Breht i Marks protiv Bazena i Ba

— Bilo:bi strašno uprošteno reći da. ja marksista. Levičar verovatno, još U ma šta to značilo. Ali, prezirem realizar. filmu. Tačnije, one koji realizam tret kao neku vrstu religije. Meni je bliža or na brehtovska ironija, zbog koje će mi možda, da me danas nazovu staljinisto” nekada su me zbog toga zvali progresiv Čudna su vremena došla. |

rilo, ali on je odavno umro... Možda se * mo njegovog prezimena: Princip. Onaj} cip koji je u Sarajevu ubio austrougal prijestolonaslednika“. }

TAMPARIJA: i

„Danas Beograd, najveći kulturno-č: nistrativni centar Jugoslavije sa пају brojem izdavačkih preduzeća, najvećiii. jem dnevnih i nedeljnih novina, nem dustriju papira. i

Na uglu ulica Čuburska i Černiševs danas postoji kuća (sada je tamo ртодај + Rade Končar“ iz Zagreba). U njoj је mala štamparija. Vlasnik se pomirio ka, je konfiskovali, ali nije preživeo kada | da je odneta u Albaniju“. j

Hto, tako je koještario Vicko Raspoti