Борба, 20. 02. 1993., стр. 21
Ина
L
IČNOSTI
SUBOTA-NEDELJA, 20-21 FEBRUAR 1993. GODINE Xi
Alternativa alternativi·
I sa poslednjim filmom imali ste proble, još za vreme snimanja. „Uzdržani korak de“ došao je pod anatemu Grčke pravos“me crkve i pre nego što je snimljen.
— Svako novo društveno uređenje povlja neke svoie nove tabue, a struktura njih filmova je dovoljno otvorena da sva_ po potrebi može da dopisuje značenje. гоја kritika, svakako, nije bila usmerena u »eru crkve, nego jednog njenog konformiskog dela, ali i to isključivo u totalitetu гора 510 зат hteo da kažem. Ali, već sam "Као па 10 да sve što uradim nekoga is'o9vocira, i odavno sam odustao od ideje da Hovoljim sve. Ja, možda, nisam uvek naj-
niji čovek. ali sam slobodan. To svaka-
Šta je razlog Vaše iznenadne posete Beradu? Jedna stara ideja. Odiseja. Moderna listcja na Balkanu. Odisej se budi na Itaci "lanašnije vreme i kreće na putovanje uskoanim Balkanom. Preko Atine, Albanije, fije, Bukurešta, Beograda i nadam se, Vuvara, pa sve do Sarajeva. Da li je moguće
u Vukovar ili Sarajevo? ,
eee –
'Ne, zaista me ne interesuje politika. Moj junak biti čovek iz kinoteke, direktor ki'eke, moj junak će biti i Milton Manaki soslovenski, makedonski ili grčki pionir na, vreme će pokazati. Op. p.) koji je beo prve slike na filmskoj traci na Balka-
Znam da postoje neki njegovi filmovi i nikada nisu razvijeni...
'...koji su u posedu Jugoslovenske kinote{koja je više puta pokušavala da ih razvili nije uspela da dobije stabilnu sliku) ... da. ali će hemikalije za njih pronaći jedan moj junak, i to upravo u paklu rata ajeva. On je sin Srbina koji gine i majke тансе која ва napušta. To je jedna od istih priča za koju sam čuo. Na kraju Odisej azi i odvodi ga. Oni se susreću oba proleni sa dve različite strane ogledala. _ Da li ste prvi put u Beogradu ili Jugosla— Kroz Beograd sam samo prolazio za iz na studije. Ali, ono što mogu da kažem sam uvek osećao, jeste to da su sudbine га 1 Srba bile oduvek nekako izdvojene, mljene. S druge strane, mislim da su svi konflikti besmisleni, da moramo da nauio svi na Balkanu da živimo zajedno, jer ге naša kolevka, naša zemlja sa koje nemo gde da odemo.
A gde odlaze Vaš Odisej i mladić iz Saзуа2 — Na početak. Na početak novog kruga. jar se sretnijeg. Dobitnik „Zlatnog la„ „Zlatne palme“, „Feliksa“ najavio je nololazak za april, kad je obećao da će doi svoj poslednji film koji još nije prikazan agoslaviji. Na pitanje da li će imati proma zbog blokade koju sprovodi i njegova alja, ponavlja: „Ja nisam, možda, najsretčovek na svetu, ali sam slobodan!“
] tako se još jednom desilo da u trenutkad svi pišu neke nove istorije, istorija, џса па vrata. Istorija zvana Teo Angelo-. 08. - ;
Miloš Antić
Redžep CĆosja, književnik ili političar, otac albanske nacionalnosti ili ekscentrik, buntovnik ili miljenik u bivšem komunističkom režimu na Kosovu i Albaniji, usamljeni „jahač“ ili predvodnik albanskih intelektualaca, vrhunsko književno pero u oblasti albanologije ili socrealista „čiji višegodišnji trud neminovno pada u vodu“, opozicionar već postojećoj albanskoj opoziciji, srpskom i jugoslovenskom aktuelnom režimu, ili politički davljenik koji se hvata za slamku, huškač rata ili prikriveni borac za podelu Kosmeta, ujedinitelj ili razjedinitilj albanske nacije? To su samo neke krajnosti u čijim olvirima.se poslednjih dana spominje ime OvOg prištinskog. akademika. I to naročito posle njegovog novog prodora na političku scenu, na koju je sada dospeo ulazeći u otvorenu i bespoštednu polemiku sa albanskim predsednikom Sali Berišom oko sudbine albanskog nacionalnog pitanja, kao i jednom svojom izjavom koja sugeriše podelu Kosmeta, ili preciznije, razgraničenje Albanca i Srba na ovim prostorima.
Redžepu Ćosji niko ne može da zameri da uvek nije držao do sebe. Čak ni svojim kolegama intelektualcima nije dozvoljavao da mu se približe dovoljno blizu. Sarađivao je i sarađuje samo sa uskim krugom svojih, uglavnom, poštčinjenih kolega, koji su kod njega studirali ili magistrirali i doktorirali. Za ostale, ostao je „udaljeni ekscentrik“, koji uvek može da iznenadi. Takvim ga smatra većina njegovih kolega, a on do sada ničim to nije pokušao da opovrgne.
Redžep Созја je rođen 1936. godine u Plavu u Crnoj Gori, gde se najpre i školovao.
·-Na Kosmet i u Prištinu došao je šezdesetih
godina da bi studirao na svom maternjem
jeziku. Na Filozofskom fakulteu, na katedri
za albanologiju završio je albanski jezik i književnost. U toj, kako sada kaže, okupatorskoj Srbiji, brzo mu je pružena prilika da
· magistrira, a još brže da doktorira. Doktori-
rao je na književnom delu albanskog književnika Aleksandera Stavr Drenove, poznatijeg pod pseudonimom Asdreni. Kako su tih sedamdesetih godina kod albanskog političkog komunističkog rukovodstva na Kosmetu u modi posebno bili Albanci-intelektu-
alci koji su došli iz Crne Gore i Makedonije, .
Redžeš Cosja postaje njihov miljenik. Brzo postaje akademik, ı to od samog osnivanja Akademije nauka i umetnosti Kosova i Metohije, kao i direktor Albanološkog instituta. Na tom mestu niko mu nije morao postavljati „domaći zadatak“. Sam je shvatio da je tu raspoređen da radi na ujedinjenju albanskog duhovnog bića, dok su političari završavali onaj drugi-praktični deo.
Ono što je karakteristično za njega, jeste to da je sam odlučivao kada će se pojaviti u javnosti. U albanskoj je dobijao prostora kad god je hteo, jer je do pre desetak godina predstavljao savest tadašnjih političara, koji su se javno deklarisali za bratstvo i jedinstvo. Nakon 1981. godine, kada su ga tadašnje takozvane progresivne snage na Kosovu prozivale da se oglasi protiv, kako je tada okarakterisan, albanskog nacionalizma i iredentizma, on je uporno ćutao. Čak punih pet-šest godina. Mnoge Albance je dovodio u dilemu. Pitali su se, da li njegovo ćutanje znači odobravanje ili protest. Kada je sredinom osamdesetih konačno rešio da se javi, odabrao je svoju omiljenu temu o ugroženosti albanskih intelektualaca. Napisao je to u svojoj knjizi „Morfologija jedne kampanje“, koju je, pošto niko nije hteo da je štampa na Kosovu, privatno štampao u Beogradu. U to vreme, takav njegov stav naišao je na polemičku reakciju kritičara u „Rilinđi“, „Zeriju“, „Fjalji“ i drugim listovima i časopisima na albanskom jeziku. Njegovi sunarodnici su ga u čudu pitali o kakvoj to ugroženosti govori kada je samo on izdao 21 knjigu i to bez ijednog cenzorskog zareza. A kada je počeo da nipodaštava ostale albanske stvaraoce, oni su ga vrlo brzo podsetili na njegove „lektorske dane“ u Radio-Prištini, kao i na dokazanu mu ružnu naviku da bez
granica koristi tekstove sa „Trećeg programa”
Radio Beograda“. Tu „provalu“, akademik Redžip Cosja im nikada nije oprostio. Redžep Cosja je svoje sunarodnike, pa i one malobrojne koji su se okupljali oko njepa, posebno iznenadio 1990. godine, kada je ostao po strani. Nije se, poput nekih njegovih kolega intelektualaca svrstao ni u jednu alternativnu albansku partiju. Nije ga bilo, zamera mu se sada, ni onda kada je proglašavana nezavisnost i suverenost Kosova, ni kada je donošen kačanički „Ustav Republike Kosovo“. Nikakvu ulogu nije odigrao ni pri-
Redžep Čosja, ujedinitelj
Olvorio Je politički spor sa liderima Albanaca Berisom i Rugovom, plasirao -je ideju ne o podeli nego o prisajedinjenju Kosova Albaniji (i Još srpskih ferltorija pride), i dospeo u samo središfe pažnje javnosli. Istina, on je и fome fokusu | dosada bivao, al/ i na druge načine, prvenstveno kao istaknuta f|-
дига абапзке Ккпугеупоз!
likom albanskog referenduma za nezavisno Kosovo, a nije primećen ni prilikom albanskih višepartijskih izbora. Kad su izbori u pitanju, niko u to vreme nije Cosju predložio za neku funkciju, a još manje bar kao kandidata građana suprotstavio Ibrahimu Rugovi. а
Svestan svega toga, Cosja je nastojao da uhvati „priključak“ sa aktuelnom albanskom politikom na Kosovu, oglašavanjem u novinama, sa, kako mnogi primećuju, starom navikom deljenja lekcija, što je albanskim liderima koji su otvoreno vodili svoje sunarodnike u otpor protiv Srbije i Jugoslavije smetalo jer, govorili su, nisu im potrebni saveti „jednog salonskog akademika“.
I dok je Ibrahim Rugova sa svojim Demokratskim savezom od oko 600.000 članova i ukupno oko milion sledbenika, Albance odvaja od Srbije i Jugoslavije svojom takozvanom mirnom rezistencijom, Cosja uz и5putne kritike da je sve to čisto gubljenje vremena, pokušava da izvede svoju dosad najsmeliju političku akciju. Iako je stalno
tvrdio da ga politika ne interesuje, nije propuštao ni jednu novu priliku da sugeriše ka-
ko je za Albance jedini put „slavno stizanje“ do nacionalnog ujedinjenja. U objašnjenju šta to znači, do pre godinu dana je tvrdio da Albancima niko na tanjiru neće dati jedinstvenu državu ako oni sami oružjem ne stignu do nje. Zbog toga je i od kritičara na strani Albanaca i onih drugih, dobio epitete „huškača rata, zagovornika ratne opcije, izazivača ratnog požara na Balkanu“. Tada se on tome nije suprotstavljao. Bio je sve do prošle godine preokupiran idejom o održavanju svealbanske skupštine nacionalnog ujedinjenja i pomirenja. Imao je u tome podršku bivših komunista u Tirani. A kad su oni pali, pala je u vodu i ta njegova ideja. Jer, nisu je podržali Sali Beriša ı Ibrahim Rugova.
Sada im Ćosja to u polemici vraća kao izdaju albanskih nacionalnih interesa. uvredilo ga je to što su ga Beriša i Rugova optužili za podsticanje terorizma i izazivanje ratnog požara. Cosja im vraća sa kamatom i upozorava ih da će odgovarati pred svojim narodom zato što odbacuju ideju o „velikoj Albaniji“, što prihvataju međunarodni stav o nepovredivosti granica u Jugoslaviji 1 510 pristaju na mirno i -dogovorno rešavanje problema Kosova. Beriši ne može da oprosti „što je albansko pitanje sveo na najnepoželjniju opciju — pitanje ljudskih prava i sloboda“, a Rugovi što je od zagovaranja „repubh-
ke Kosovo“ dospeo do „rešavanja kosovskog problema koje će biti prihvatljivo za sve zainteresovane strane“.
Kao odgovor na to, on je u Tirani organizovao Sabor albanskih intelektualaca, čiji je prvi cilj ujedinjenje svih Albanaca. Iako se sada uveliko komentariše da su tom skupu sa obe strane granice prisustvovali samo intelektualci koji su bili sluge bivših komunističkih režima, smatra se da je Cosja zaobilaznim putem ipak u svoju korist zabeležio bar jedan poen.
_ Taj poen, bar kako se čuje u Prištini, Cosja je vrlo brzo izgubio, pošto je svojim razmišljanjem o podeli Kosova, bez obzira na to što on za „veliku Albaniju“ traži mnogo više od same teritorije Kosova, izdao nacionalnu stvar. Beriša ı Rugova su mu već poručili da je san o „velikoj Albaniji“ neozbiljan, a sve realne političke snage među Albancima znaju da sve i kad bi došlo do razgraničenja Albanci tad ne bi mogli da uzmu koliko žele. A to što je Ćosja pripretio ratnim požarom ako se Albancima ne dozvoli formiranje jedinstvene države na svim teri-
torijama na kojima Žive, u Prištini se smatra njegovom željom da na prevaziđenoj politićkoj iluziji dobije nove političke poene. ~
Albancima se poslednjih dana posebno zamerio što je, kako je već rečeno „na niskom političkom i intelektualriiom nivou” polemisao sa albanskim predsednikom Sali Berišom i što je svoje književno delo samo zaljubljeno proglasio „večnim — dok žive Albanci“, a celokupno demokratsko rukovodstvo Albanije prolaznim i nedostojnim albanske istorije i kulture. To je u Prištini dobre poznavaoce njegovog književnog dela nagnalo da mu poruče da im je jasno zašto to čini, jer je kažu shvatio da „njegov socrealizam pada u vodu“ i da će sve ono što je do sada uradio „otići vrlo brzo u zaborav“, posebno zbog toga što je izgubio svoje moćne komunističke mecene ı sa ove i sa one strane granice. i
Na Kosmetu, trenuino, na Ćosjin nagli prodor na političku scenu gleda se kao na hvatanje davljenika za slamku. Praktično, ostao je sam, jer albanske mase i dalje bespogovorno slušaju Rugovina naređenja. Cosja iza sebe ima samo one Albance koji su spremni da po svaku cenu Kosovo pripoje Albaniji. Njega, lično, smatraju najvdćim opozicionarom postojećim političkim partijama Albanaca na Kosmetu.