Борба, 20. 02. 1993., стр. 26
ХИ SUBOTA-NEDELJA, 20-21 FEBRUAR 1993. GODINE
BORBA
Spokoj u Gedžistanu
756: Slobodan Inić
kora je Ministarstvo pravde, već po
drugi put, zabranilo (nije odobrilo)
rad političkoj organizaciji pod imenom „Ravnogorski pokret“ sa obrazloženjem da „vređa javni moral građana“. Ono je kao „iznašlo“ da bi takva organizacija proizvela nekakve nezgodne pravne posliedice u slučaju odobrenja njenog rada! Novinski izvještač je ministarsko rješenje propratio sledećim komentarom: „Pomirenja izgleda nema: opet kao da su na jednoj strani komunisti, a na suprotnoj četni(9 Nema spora, tako to površno gledano i izgleda, da opet komunisti, makar i bivši, ne daju četnicima da stupe na političku scenu. Kao, eto po ko zna koji put se služe svojim dobro poznatim metodama zabrana, prigušenia određenih i njima posebno opasnih političkih protivnika! I Ministarstvo pravde ima ne manji osjećaj da je napravilo dobar potez u interesu očuvanja „javnog morala građana“.
Kakav samo amoral u interesu javnog morala!
Zbilja, ne razumijem ni te današnje „ravnogorce“, kao što sam još manje razumio one autentične prije pola stoljeća. Umiesto da budu posve zadovoljni svojom konačnom pobjedom u unutrašnjem građanskom ratu nakon pet decenija na Osnovu same činjenice da su komunisti prvo, prestali biti komunistima, a onda postaiući konačno, „četnicima“, oni i dalje, razmišljaju u kategorijama prošlosti kao da su bivši komunisti i dalje komunisti sa sebi suprotnom četničkom stranom! Sve se čini ni oni ništa od toga ne shvataju.
Fenomen da bivši komunisti nisu samo „bivši“ nego prije svega „četnici“ — samo је jedan od elemenata političke i naciо involucije u današnjih generacija
rba.
Ne manje je značajan i drugi elemenat ove krajnje involucije, činjenica da su sami bivši, živi i preostali, kao i novokomponirani četnici, postali najviše pristalice politike bivših komunista u Srbiji kad se radi o razbijanju Jugoslavije i pravljenju, na njenim krvlju okupanim razvalinama, nekakve njene srpske varijante koja će koštati srpski narod toliko žrtava, razaranja, izbijeglištva — uz svu bruku i sramotu u zemlji i svijetu.
Ono što „ravnogorci“ izgleda nikako ne shvataju jeste da ono što oni nisu mogli svojevremeno da ostvare pokušaće ostvariti bivši komunisti kao „četnici“! A, možda baš zato što to shvataju, da im je otet u tom pogledu barjak, oni tako nemilosrdno i napadaju bivše komuniste u liku svome.
Pa ipak, svaki bivši ili sadašnji „četnik-po-'
četnik” morao bi biti, po mojem mišljenju, posve zadovoljan učinkom bivših komu-
umiranje
posle nas doći
Piše: Milovan Danojlić
Nepropisno
Prizori iz fin-de-sieclea, (il)
Do loma je došlo naglo i surovo, današnjoj slarosli se njen poraz čini konačan | nepopravjiv. Mikad nije bilo očiglednije da га |, svoje postupke ne odgovaramo samo ŽiVI- ma, nego i mrtvima, kao i onima koji će |
Pomirenje Užica i Ravne Gore
Neka ravnogorcima bude za utehu da bivši komunisti u Srbiji nisu iZdržali konačno im se pridružujući, lako ni sebi ni njima to ne Žele da priznaju. Otud i ova zabrana rada njihovog pokreta. Još mi preostaje da. čujem kako su i ravnogorci postali komunisti pa da poverujem da је Sr-
bija konačno pala na teme
nista na planu ostvarenja bitnih četničkih i ravnogorskih ciljeva.
S tog stanovišta, Užice i Ravna Gora su definitivno pomireni! KOnačno je OStvaren Slobo(dni) Gedžistan, simbol ovog pomirenja. Ono jeste da stoji da su taj autentični četnički cilj ostvarili bivši komunisti kao „četnici“, a ne bivši četnici kao današnje najveće podsvjesne pristalice bivših komunista. No, to je još jedan dokaz u prilog ove involucije, a mnogo manje nešto što bi je osporavalo.
U tome se možda sastoji sav nesporazum pred Ministarstvom pravde: što taj cilj nisu ostvarili „ovi“ nego „oni“. Jer, kod Srba predmet politike nije uvijek samo politika nego i ličnosti u politici. Ali, za ozbiljne analitičare'stvarne političke involucije u Srbiji to je svakako od manje važnosti. =
Kad komunisti postanu bivši i, povrh toga, još i „četnicima“, i kad bivši,četnici postanu „komunistima“ — Srbija završava u nacionalizmu koji je u njenoj tradiciji ma koliko i jedni i drugi „glumili“ da su
ратни
prizemlju višespratnice, i
Monparnasa, umrla samohrana starica,
penzionerka. Kućepaziteljica joj je donosila hranu i lekove. Juče popodne našla je u krevetu nepomičnu. Obavestila je sina, koji živi u jednom gradiću u pariskoj oblasti. Sin joj je rekao da je trenutno zauzet i da će doći sutradan ujutro. Kućepaziteljica je zgranuta. Kod nje, tamo, u Portugalu, to je nezamislivo. Kažemo joj da je to i u Srbiji, nekad, bilo nezamislivo. Danas, ne znam... Posle, cele večeri, čitajući i pišući, mislim na staricu koja provodi svoju prvu noć izvan života. Starica je umrla napropisno: nije okupana, ni obučena, nije preuzeta? to je nedov-
ršena, neuspela smrt. Njen sin je pravi čovek naše civilizacije, našeg vremena; on se emancipovao od divljaštva, i do bezbožništva.
Biti, danas, star čovek! Ne zna se gde je to teže, U svetu, ili kod nas... Starost je, na prostoru bivše Jugoslavije, ponižena i mora j Ć da ni penzije sebi nije zaradila. Prima ih s mene na uštap, kao milostinju. Ljudi se nemaju kome ni požaliti zbog nesreće koja ih je snašla. Propalo je društvo koje su gradili, a trud, uložen u njegovu izgradnju, Višestruko je obezvređen. U bogatim društvima stari roditelji čame po domovim 5 kad dospeju. Kod nas je nipodaštavanje starijih O5S-
Ino, i materijalno. Ispada
a, pde ih deca posećuju
PT
\
još uvijek na nekakvim suprotnim pozicijama. Obrazloženje rješenja Ministarstva pravde o razlozima zabrane rada „Ravnogorskog pokreta“ je utoliko tragičnije i
smješnije. Ako bi zaista bilo tačno da bi”
dopuštenje rada ravnogoraca uistinu упјеđalo „javni moral građana“ onda je još tačnije da je ovo ministarstvo kao organ partijske, ekskomunističke vlade upravo sa svojom ravnogorskom i četničkom politikom toliko već izvrijeđalo javni moral građana da ništa manje ne bi bilo oportuno zabraniti rad takvog ministarstva i takve vlade iz istog razloga!
Što se tiče pak, pravnih i drugih po-.
sljedica koje bi nastale u slučaju registrovanja ravnogoraca ne vidim da bi one nadmašile sve one posljedice pravne, političke, istorijske, državne i sudbene koje su već nastale uveliko zahvaljujući dosadašnjoj „ravnogorskoj“ politici ekskomunističkih vlada u Srbiji od 1987. godine u razbijanju Jugoslavije.
Kad imamo već „četničku“ politiku na nivou takvih vlada ne znam zašto bi se za-
nedaleko od
Бам
Vincent Gadomski
vetničko, svesno, aktivno. Oni su pripremali ovo Što |
danas imamo, ako ne kao vođe i vlastodršci, a ono ||
kao poslušnici koji zlu nisu pružali nikakav otpor... | e
Oni, kojima ovih godina ističe životni vek, neće | imati prilike da dočekaju da i njihovi potomci upa- || laju u svoje zablude, da se probude u ćorsokaku u |_ koji, naposletku, stiže svaki naraštaj. Do loma je do- |šlo naglo i surovo; današnjoj starosti se njen poraz či- | ni konačan i nepopravljiv. Nikad nije bilo očiglednije | da za svoje postupke ne odgovaramo samo živima, | nego i mrtvima, kao i onima koji će posle nas doći.
e
Strah od sutrašnjice je, u izvesnom smislu, na || Zapadu još i veći nego kod nas. (Kod nas se od bu- || dućnosti diglo ruke, mi živimo od danas do sutra). Na Zapadu se ima šta izgubiti, a kod nas... Naše је ЈЕ srozavanje otišlo tako daleko da smo, što reče pes- | nik, postali bezbrižni, laki i nežni. Olivier Mongin, | glavni urednik časopisa Fsprit, tvrdi da se Francuzi | guše od teskobe i odsustva samopouzdanja. I, što je |Е najgore, niko ne uspeva da definiše sadašnju muku. | Prošlo je vreme velikih idejnih strujanja, srećnih i dovitljivih tumačenja. Prevaziđena je i sama smrt ideologije. Nasilje se ponovo javlja u divljem, nearti- |kulisanom stanju. iy
I u kancelarijama se vodi izn
\
branjivao rad i djelatnost autentične četničke organizacije pod tako zvučnim imenom kao „Ravna Gora“. Možda sva ta ministarstva i te vlade zaista vjeruju da njihova politika nije „četnićka“”? Kao ono moguće je voditi svu tu politiku, ali bez četnika!
Dok su ondašnji četnici pravili sporazume protiv komunista — partizana, sadašnji „četnici“ su sami sa sobom napravili sporazum: da iz komunista postanu četnici! 5
Ne manja je i razlika što su se nekadašnji četnici pojavili tek onda kada su
_ Njemci, Talijani i Bugari svojevremeno
okupirali ovu zemlju. Tad su i oni stupili na scenu. Ovi, ovovremeni „četnici“ postali su to bez prisustva i jednog Njemca, Talijana ili Bugarina kao okupatora na tlu naše zemlje.
Niuje mala razlika i u tome što su oni četnici barem ako ništa drugo sarađivali sa Njemcima i Talijanima, odnosno Buga-
. rima. Ovi su pak, spremni da, pored toga _što ratuju sa svima u zemlji, zaratuju i sa svim svjetskim nacijama, ne samo sa Njemcima, Talijanima i Bugarima nego i protiv Amerikanac i Engleza i Francuza, pa i Rusa...
Pa ipak, ključna je razlika između onih i ovih četnika u ostvarenoj homogenizaciji sprkog (č)etničkog postroja kao baze za sukobe sve do ratova sa drugim narodima! U slučaju 1941. godine, ta baza nije ostvarena i niti je mogla biti ostvarena zahvaljujući onoj drugoj Srbiji, spremnoj na zajednički život i ravnopravnost u zajednici sa drugim narodima, kao istovremenoj pretpostavci svoje vlastite egzistencije i teritorijalnog jedinstva.
Samo zahvaljujući tome, Srbija je mogla kroz Jugoslaviju očuvati svoju dijasporu, održati kulturno i duhovno jedinstvo sprskog naroda i, posebno, kao država poslije Dušanove tvorevine najviše se teritorijalno uvećati! „Četnicima“ iz 1991. godine pak, pošlo je za rukom da ostvare takvu homogenizaciju kao bazu za ratne sukobe sa drugim narodima! I to je možda ta najveća razlika, svojevrstan četnički pluralizam. Jednako kao što im je pošlo za rukom, da zajedno sa nacionalistima iz drugih naroda razbiju i podjele Jugoslaviju bez Adolfa.
Iz tog razloga, zabrana rada i djelatnosti „Ravnogorskog pokreta“ što ju je donjelo Ministarstvo pravde iz razloga „vređanja javnog morala“, predstavlja gotovo
cinički akt s obzirom na sve ono što su Već
svojom „ravnogorskom“ politikom činile i čine partijske vlade srpskih socijalista poslije 1987. godine. A nije nekako ni logično. Država sa „četničkom“ politikom bez političkog priznanja četnika, na šta mu to samo liči!
Što se tiče, pak, ravnogoraca nek im bude za utjehu da bivši komunisti u Srbiji nisu izdržali konačno im se pridružujući iako ni sebi ni njima to ne žele da priznaju. Otud i ova zabrana rada njihovog pokreta. Ali, u politici su uvijek važniji ciljevi, a ne oni koji će ih pokušati ostvariti. Još mi preostaje samo da čujem kako su i ravnogorci postali komunisti pa da povjerujem da je Srbija definitivno pala na tjeme! Ko zna, možda zbilja neki politički profil komuno-četnika ima budućnost u ovoj zemlji?
e ; urujuća borba
Žž
7. OTR