Борба, 20. 02. 1993., стр. 27

SUBOTA-NEDELJA, 20-21 FEBRUAR 1993. GODINE Ху

Iz srpske Atine u srpski Minhen

Puč u Krajini?! :

Većina beogradskih listova je, u sredu, ponudila svojim čitaocima ovu spekulaciju, a posebno su „Večernje novosti“, od izdanja do izdanja, „gazile“ po toj mogućnosti, menjajući, pomerajući i povećavajući naslove na prvoj strani. Na televiziji, uglavnom, ništa. i

Ono što je — sa stanovišta ove rubrike — posebno interesantno jeste da je najnovija krajinska bura izazvana i borbom za uticaj na tamošnjoj televiziji. Ministar informacija Ećimović podneo je ostavku zbog smenjivanja di-

- rektora televizije Draga Kovačevića, koji je na taj položaj

— koliko se sećam — došao kao Hadžićev čovek, dok je David Rastović, novi direktor, „izmestio“ kninsku televiziju u Gračac , pod motivacijom da time krajinski informativni sistem spasava od Babićevih „pučista“, među koje se ubrajaju Martić i pomenuti Kovačević. No, zavrzlama nije u tome, niti u činjenici da je Rastović, uz pomoć Arkana, odneo:deo opreme iz Knina, navodno „sistem za montažu“ ili tako nešto, slabo poznato u teoriji. Tehnika je, inače, vlasništvo RTV Srbije. Paradoksalna suština čitavog slučaja je u tome da se, u sred rata, kninski lideri bore za televiziju koja gotovo da nema tehniku, a verovatno ni kadrove; razume se — ni program. Ta je borba, međutim, savršeno razumljiva i politički oportuna. Televizija je postala tolika sila da je već i posedovanje „ideje“ o njoj odlučujući teg na terazijama političke prevlasti. Tako se ostvaruje ona parola da se Beograd brani u Kninu: jer, kada bi ovdašnje demokrate imale makar „ideju“ o (svojoj) televiziji stvari na srbijanskoj političkoj sceni bile bi donekle drugačije.

Čitaoci ove rubrike znaju da njen potpisnik nije baš vatreni obožavalac Dobrice Ćosića, pa, tim pre, on — potpisnik ove rubrike — oseća potrebu da izrazi svoju Zahvalnost kolegama iz valjevskog televizijskog studija za njihov hvale vredan napor u očuvanju državnog legitimiteta. O čemu se radi? Najavljujući Ćosića kao jednog od govornika na poslednjem ispraćaju Desanke Maksimović, beogradska televizija ga je titulisala samo kao „književnika i akademika“. Tek kada je „pokrivanje“ događaja prešlo u nadležnost valjevskog studija Dobrica Cosić je povratio sve što mu, kod titulisanja, ovog trenutka pripada — „književnik i akademik, predsednik SR Jugoslavije“.

U Valjevu su na vlasti socijalisti. Ko li je na vlasti u Beogradu? 1

By the way, Копаст „парада“ na Ćosića opet je odložen za 25. februar. Ne, ništa od „blic-kriga“. Biće to, izgleda, rovovska bitka. Verovatno je propasti radikalske strategije o munjevitom smenjivanju Cosića doprineo i Radoje Kontić, koji — čuje se — oko programa svoje buduće vlade nailazi na simpatije kod vladajućih stranačkih lidera, no teško dobija njihovu saglasnost za neka predložena kadrovska rešenja. Stvar je savršeno jasna. Slučaj Milana Panića se neće ponoviti. A tamo gde su kadrovi najvažniji — ili bar mnogo važniji od svakog programa — pitanje strukture vlasti prelazi u oblast specifične pornografske teorije. Vlast je, naime, tada gola. Otuda je, suprotno Kontiću, mudrije postupio srpski premijer Šainović, zadržavši sve proverene kadrove iz prethodne vlade i, u vezi s tim, preuzimajući njen program, odnosno ono što se pod tim podrazumevalo, a to je ništa.

_ Jer, jedini ministar iz prethodne vlade koji je nešto učinio — Miodrag Đukić — nije prošao reizbor, mada su njegova „dostignuća“ oberučke prihvaćena. Novi resorni ministar za kulturu — Đoko Stojičić — odmah je primio

održanje. Mladi bi da se domognu položaja koji su zauzeli stariji. Svaki zaposleni oseća iza sebe pritisak | armije onih Koji su bez posla. To nisu uslovi u koji- | ma se postižu duhovni mir i ravnoteža. Čovek zavisi. od sila na koje nikako ne može uticati. One, te sile, kadre su da mu otrgnu iz ruku hleb nasušni, da ospore opravdanost posla za koji je plaćen, da mu ukinu radno mesto. Pravo na opšte i besplatno školovanje dovelo je, u praksi, do obezvređivanja diploma. | Na ono malo škola, koje su još na sceni, dospeva se preko strogih konkursa. Ponovo se otvara ponor između privilegovanih, i ostalih. Pa ni oni, koji su privilegovani, nisu oslobođeni iscrpljujućih strahova. Treba sačuvati'nasleđena prava. Mnogima se dešava da popuste i eksplodiraju.

trah od nezaposlenosti usađuje se već u decu. |

Njih više ne plaše vukovima i babarogama, nc- |

po gubitkom posla, i to pre nego što su i dobili posao! Zbog jedne slabe ocene, roditelji se izbezumljuju. Moje dete više voli da se igra, nego da uči! U čemu je stvar? Trebalo bi ga odvesti psihijatru! Ili će napredovati i pobeđivati konkurente i hrliti ka vrhu, ili će crći! I časovi rekreacije se izopačuju u takmičenje. „Moje dete spretno barata reketom... ko zna, | možda bi od toga moglo načiniti životni poziv! I Mo- | nika Seleš je počela kao dete...“

Druga /tv/ strana

· Televizijski puč — Ćosićeva titula — Odlaganje

„blic kriga“ — Vuk kao Crvenkapica — „Zbunjivanje omladine“ — Da li je Šešelj ugrožen kao Hrvat — Desanka Maksimović

Piše: Bogdan Tirnanić

Klaudia del Monaka i njegovu suprugu Draganu Jugović, uručivši im (simbolično) ključeve stana. Odbor srdačno čestita.

Vuk je opet ispao Crvenkapica. Njegova „spontano ne-

· одтегепа“ izjava da sledeće demonstracije na beograd-

skim ulicama neće biti mirne izazvala je potrebu raznih “dodatnih objašnjenja i „analiza“, koje teško „drže vodu“ jer se ona odliva na vodenicu pravovernih komentatora u režimskim glasilima. Tako je Drašković, po svom običaju, postao žrtva opozicionih najava „građanskog otpora“, primivši ih zdravo za gotovo:

Pre svega, još uopšte nema dokaza da takve ideje nailaze na širi odziv u demokratskim salonima. S druge strane, jasno je da, na jedan prilično dug rok, nikakve nove demonstracije nemaju šansu za uspeh, ne samo jer je jasno kako bi odgovor vlasti bio surov, već i iz razloga što nikako ne bi bile prihvaćene „u narodu“, sviklom u međuvremenu na situaciju golog preživljavanja u okolini crte biološke egzistancije. Prosto rečeno: demonstrante bi mlatila milicija, ali bi ih mlatili i građani, kivni što su im se vozači GSB-a onako lako izmigoljili iz šaka. Najvažnije je da, u ovom trenutku, do promene vlasti demonstracijama ne može doći. Ono što neki nazivaju „građanskim otporom” jeste trka na deset godina, sa preponama čija su imena sindikalizam, mediji, „srpski seljak“, organizacija, programi, rat ili mir. Hoću da kažem samo ono što je inače dobro poznato iz političke istorije: demonstracije imaju neku svrhu samo kada se, makar teorijski, mogu poentira-

· ti preuzimanjem vlasti, a preuzimanje vlasti nije pitanje

demonstracija, najmanje ne danas i ovde. Otuda su demonstracije sve više politički folklor. Što ne znači da, po sebi, nisu jako zanimljive i korisne za čeličenje omladine.

Još o opoziciji.

Opozicija je pobedila samo negde, ali su svugde izborne pobede posledica delovanja opozicije. Na primer — u Vojvodini, u Novom Sadu. Pretvaranje „srpske Atine“ u „srpski Minhen“, u čijim ćemo se pivnicama još svačega nagledati, jeste — po meni — isključiva zasluga pogrešne politike tamošnjih „reformističkih“ i „autonomaških“ stra-

Nasvaja nered, bez nade da će ga iko zauzdati.

Planiranje proizvodnje, kojim su boljševici započeli svoju vladavinu, trebalo je da uvede kakav-takav red _u život, da smanji pritisak neizvesnosti, ali se ubrzo | uvidelo da je projekat neostvariv. Poduhvat je mož- | da bio moguć u dalekoj prošlosti, kad su ljudske potrebe bile elementarne i malobrojne; već od HVIII veka, otkako se prestalo proizvoditi za poznatog naručioca, on je neizvodljiv. Uspešnost je uvek individualna, njen je izvor u sebičnosti, dok bi neuspešnost da se socijalizuje, u duhu plemenite retorike. Jeste, |ži dužni smo da pomognemo slabijima, svako ima pra- || vo da opstane, ali nam svačije usluge nisu potrebne.

Odvojivši se od čoveka, proizvodnja izbacuje predmete koji se nikad neće moći prodati, ni upotre- |B biti. Promet pariskih radnji, krajem 1992. iı početkom |Е 1993. je umanjen za 50%, restorani su ројцргагти. | Uplašeni, ljudi se uzdržavaju od trošenja. Godina, u koju ulazimo, liči na bleštavu aveniju, u koju se slilo na hiljade luksuznih automobila. Svc je bogato, ča- | robno, ali se saobraćaj ne miče s mesta — došlo je do || zagušenja.Kome se žuri, najbolje je da nastavi pešice. | Prezasićenost je opasnija od oskudice. U oskudici | ima prostora za napredovanje, a u obilju, nema. Gla- |, dan čovek ima veliki i relativno ostvariv cili: da зе ЊЕ najede. Nahraniti site (naslov jedne priče pokojnog E

POO Б ==

naka, čije je insistiranje na tezi da nam „kese nisu sestre” izazvalo homogenizaciju oko soc-radikalske ideje da smo „svi braća“, posebno crnogorskog porekla. Gde je sada simpatični, vragolasti Čanak da sve to objasni? Vratio se muzici, šta li?! Kako će sada Petrović sprečiti da se, u vojvođanskim glasilima, izvrši diferencija na crti „zbunjivanja srpske omladine“, kako se o listu „Stav“ izrazio Igor Mirović, potpredsednik novosadske skupštine, isti onaj koji je izjavio da u Novom Sadu sa Balaševićem neće biti nikakvih problema — „Nateraćemo ga da se iseli!“ Hoće li „građanska opcija“ seljačkog lidera Veselinova biti dovoljna brana „et(n)ičkom čišćenju” nedovoljno dobrih Srba (tzv. „mađaroni“) u projekciji Milorada Crnjanina ili gospođe Gojković? Neće, razume se. Sve je to „paradigma Mirković“. Politika između neba i zemlje. U vazduhu, naime. Koga sve manje ima.

7. ~

Najveseliji događaj nedelje je izjava saveznog ministra Momčila Grubača u kojoj se on principijelno založio za Šešeljeva nacionalna prava, navodno ugrožena sve češćim tvrdnjama kako je šef radikala — Hrvat. S jedne strane, Šešelju takva zaštita uopšte nije potrebna, posebno ne kada dolazi od strane ministra koga je, kao i čitavu vladu Milana Panića, lično „otpustio“. Na stranu sada to otkud neko može biti ugrožen ako mu se kaže da je Hrvat.

S druge strane, opet, Grubačev istup poseduje meru demagogije koja je zbilja komična, budući da pitanje eventualnog Sešeljevog hrvatskog porekla ima poseban značaj, takođe humoristički, u situaciji kada se on — Šešelj — dosledno deklariše kao ekstremni srpski nacionalista, dokazano sklon svakoj vrsti etničkog čišćenja i dobro poznat po svojim brojnim egzekutorskim spiskovima „ne-Srba“.

Ako bi se takvoj osobi, po Grubačevoj projekciji nacional-

ne ravnopravnosti, dozvolilo da istovremeno bude i Srbin i Hrvat — što je, inače, moguće — onda bi to značilo kako takav „višak“ predstavlja ozvaničenje onog evidentnog „manjka“ nacionalnih prava pojedinih naših građana slučajno baš hrvatskog porekla — koje je Šešeljeva politika već „počistila“ sa radnih mesta ili iz stanova, sve to u tišini, bez glasa protesta ministra Grubača. Ili se taj glas bar nije dovoljno čuo. Jer, u suprotnom, Šešelj bi danas svoja nacionalna prava uživao u okolnostima ograničenja svojih građanskih prava — ako razumete šta hoću da kažem. Najzad, postoji mogućnost da je Grubačev istup smišljeno intoniran ovako humoristički, to jest da se ovaj sada već bivši ministar lukavo pridružio onima koji radikalskog vojvodu živciraju tvrdnjama da je hrvatskog porekla. 8.

Da li sam ikad zavideo Desanki Maksimović? Jesam. Je li to bilo zbog njenog dugog života, koji je gotovo dotakao granicu večnosti. Ne.

Sećam se — bilo je to davno — kada sam jednom susreo Desanku na pešačkom prelazu u Francuskoj ulici, onom iznad Kluba. Tada sam je prvi put video. Dok smo se mimoilazili, gospođa Maksimović me je najljubaznije pozdravila. Bio sam zapanjen. Otkuda da Desanka poznaje mene?! Nemoguće. I jeste bilo. Kasnije sam shvatio da onaj pozdrav nije bio namenjen nosiocu određenog imena i prezimena, savršeno beznačajnih inače, već slučajnom prolazniku, čoveku tada još dovoljno mladom i, valjda, odveć očajnog izgleda za njegove godine da bi mu, mislila je Desanka, jedan ljubazni smešak mogao pomoći. 1 verovatno jeste. Kada sam, posle, viđao Desanku kako je vuku po raznim svečanostima, akademijama i kongresima, koristeći se njom kao dekoracijom, nisam, poput drugih. to smatrao njenim pristankom na „manipulaciju“, nedostojnu najveće srpske pesnikinje, već sam, naprotiv, pomalo zavideo toj velikoj dami što im · toliko da svakome može pokloniti onoliko koliko mu treba, jedan osmeh u prolazu, ili jednu gnjavažu od „svečane akademije“, ostajući netaknuta u svom bogatstvu, usamljena u svojoj veličini. Tako je i otišla. Ostavivši nam sve. A ništa nije izgubila.

Ivice Katušića, kršnog Dalmoša s kojim sam, nekad, u Omišu, pio rujno vino), mnogo je teže. e

Maja 1990. gledao sam Beograđane kako, u improvizovanu fontanu ispred francuskog Kulturnog |centra, bacaju ne metalni, nego papirni novac! Turis- | tički obred sa Trafalgar Skvera i Fontane Trevi, koji se po pravilu izvodi kovanim novćičima, kod nas je čudno preustrojen i obesmišljen. Papirna novčanica se ne baca,, pogotovo ne peko leđa; ona se mlohavo spušta. Metal u vodi obleskuje, neoštećen; novčanica | se gužva i sablasno leluja. Gledajući tu skarednu ludoriju, tu nadrealističku parodiju, shvatio sam koliko smo, u propadanju, odmakli, i da dotičemo vrhu- ||| nac crnog, najcrnjep. humora. Petohiljadarka, sa li- |kom našeg čeda milog, beše, u onom času, spala na vrednost od tridesetak američkih centi. Ni fontana, | uostalom, nije bila prava fontana (kasnije će je sklo- | niti), niti je novac bio novac, niti je igra bila igra. Na- |rod je, u fontani, davio prošlost! e

šta, u takvom času, na takvom mestu, može гпа- |Е čiti jadikovka da smo propustili da se uključimo” | u Treću tehnološku revoluciju? To zvuči kao kad bismo čoveku, koji se bacio sa krova nebodera, i leti prema betoniranom parkingu, negde oko četvrtog sprata uputili prekor što je zaboravio da se obrije i da stavi kravatu