Борба, 24. 04. 1993., стр. 25

Piše: Ivan Vejvoda

| S-ćoza | 17. april

Kupih neki dan antikvarnu knjigu za kojom već dugo tragam. Pre nekoliko godina sam je imao u rukama, ali mi je bila skupa. Ovaj put nisam propustio priliku. Reč je o prevodu, prve knjige Tokvilove rasprave O demokratiji u Americi (1835), objavljenom pre više od jednog veka, 1872. godine u Веogradu. Nastas Petrović, prevodilac, u svom kratkom predgovoru, pisanom „5. jula 1872, u Beogradu“, objašnjavajući razloge zbog kojih ovu knjigu daje čitaocima na uvid, između ostalog kaže: „Uzrok prevođenja ovoga dela jeste moja volja da bar koliko god prinesem političkom izobraženju našega naroda. Naš narod nije politički izobražen, čemu se, uostalom, nije ni čuditi; jer se društveno i političko izobraženje dobija dugovremenom upotrebom društvenih i političkih prava i sloboda, a potpomaže i uskorava školom i

. knjigom. Međutim, grozno je i

pomisliti za koliko je vremena bedni srpski narod bio lišen ne samo političkih nego i čovečjih prava i sloboda, na koliko je smetnja nailazio i nailazi na političkom zemljištu u onim krajevima gde je više ili manje povratio davno izgubljenu slobodu, i koliko je malo imao i ima valjanih škola, iskrenih učitelja i dobrih knjiga. A dokle god društveno i političko izobraženje ne prodre u masu naroda, dotle narod ne može da bude potpuno slobodan i samostalan, i njegova će unutarnja sloboda biti neprestano izložena da postane žrtva pojedinih samoljublja i državnih veština i lukavstava, jer on dotle neće imati duha slobode, bez koga je društvena i politička sloboda podobna lađi bez krme“.

Šta reći kolegi u prevodilaštvu, Nastasu, danas o njegovim naporima. Sto dvadeset godina kasnije imamo zahvaljujući prevodiocu Živojinu Zivojinoviću i privatnom izdavaču Zoranu Stojanoviću kompletan prevod ovog klasičnog dela političke filozofije o demokratiji. Međutim, po svemu sudeći, izgleda da stvaranje „duha slobode“ i Ostvarenje „političkih i čovječjih prava i sloboda“, demokratije i blagostanja nije bio najpreči cilj onih koji rukovode na ovom „političkom zemljištu“.

| · Жетебја |

18. april

U Budimpešti sam sa nekolicinom kolega iz Beograda. Pokušavamo (zahvaljujući potpori Soros fondacije Jugoslavije, njene kancelarije u Prištini i Soros fondacije Albanije) u susretu sa intelektualcima iz Prištine i Tirane sasvim skromno, bez velikih pretenzija da postavimo neke mostove pomoću kojih bi se

uspostavio trajni dijalog o našim

_ Мопзтиогпе (уогеите logora, postavjanje i sprovodenje „konačnih rešenja ||

konačnih čišćenja na prostorima na kojIma su nas, Evrope/ce, ta/asi vekovnih migracija i osvajanja nepovratno Izmešall ! ае — тазоут гегог ршет бијада i nemačkih koncentracionih logora — | 0 Je Evropa, kao 510 је Еугора 1 12гутепје џекоипћ перпјатеја, Izgraanja stabilnih ustanova koje građanima DpruŽaju osnovnu ŽIVonu sigurnost

međusobnim odnosima. Osnovni cilj je da se, kroz neke oblike saradnje i razmene, pokušaju smanjiti postojeće napetosti te da se i na ovaj način razuđivanjem mogućnosti za razBOVOT, za bolje međusobno upoznavanje, informisanje, smanji jaz koji medu nama postoji uprkos raz·likama, neslaganjima ili različitim pogledima. Jer tek je u ncposrednoj, tolerantnoj razmeni mišljenja, ideja u kojoj svako može da izloži svoje stanovište, moguće približiti se zajedničkim razboritim i umerenim rešenjima za sve pa i najveće probleme. Susret je protekao u, kako se

_ to jezikom zvaničnih saopštenja

kaže, veoma srdačnoj atmosferi, ali koja je odisala svešću O OZbiljnosti i dramatičnosti trenut ka u kome su pre svega potrebne hladne glave koje umeju da gledaju u budućnost ovih prostora na kojima svi živimo.

Možda, za ova naša vremena puna predrasuda, nije nezanimljivo napomenuti da su od četiri albanska intelektualca iz Tirane, trojica pravoslavne vere. U razgovoru je iznesen podatak da u Albaniji ima između 25-30 odsto pravoslavaca.

19. april

U Beogradu slavi se Uskrs, neradni je dan. Vodimo sa prijateljima decu na Kalemegdan i u Zoo vrt. Divno je videti da se uz veliko zalaganje, rad i maštovitost, makar beogradski zoološki vrt sprema da u punom sjaju -uđe u XXI vek kao ustanova ravna onim u drugim evropskim glavnim gradovima. Ipak ima prostora u našem gradu gde standard raste.

Trenuci stvarnog spokoja i opuštanja su na žalost malobrojni. Potpuna neizvesnost u kojoj živimo već evo dve godine, tokom kojih nam se „dogodio“ sveopšti sunovrat (a dno ambisa ne naziremo), izolacija od sveta, zatvaranje društva, iscrpljuje energije nas pojedinaca i društva u celini. Sve je usmereno na preživljavanja od jutra do večeri, na pokušaj „normalnog“ življenja u nenormalnim okolnostima, na pomaganje onima koji su (iz najrazličitijih razloga) u još većim nedaćama od nas samih, na pokušaj da se nešto valjano i smisleno na stručnom planu uradi sa ono malo energija što preostane, a sve to u političkom okruženju, domaćem i stranom, na koje nemamo, osim sopstvenog, pojedinačnog glasa, nikakvu mogućnost uticaja.

Lo”

20. april }

ta nam se to dogodilo? Otkud baš mi da doživimo ovaj pad i haos? Slali smo nekada svoje vojnike u tadašnje UNPROFOR-e na Sinajsko poluostrvo ı na granicu Iraka ı Irana, da bismo doživeli da sada takve

istc misije moraju na Ova „zemljišta“, koja neki tako predano „etnički čiste“ po sred Evrope, na kraju XX vcka.

S obzirom da smo od svih istočnocvropskih zemalja bili zemlja sa najrazvijenijim Privrednim vezama sa Evropom sve Je izgledalo na dohvat ruke — pridruženo članstvo u Evropskoj zajednici, punopravno članstvo u Svetu Evrope, u OECD, mogući porast standarda — uprkos brojnim političkim problemima i dugotrajnoj društvenoj i ekonomskoj krizi. Znatni зерmenti društva, grupe, pojedinci iskazivali su spremnost za skok u postkomunizam, ka, najjednostavnije rečeno, demokratiji i mešovitoj tržišnoj ekonomiji (као оргођапо пајтапје гдаvom postojećem političkom poretku i najefikasnijem načinu privređivanja). |

„Trebalo bi da znamo da je svako umanjenje moći otvoren poziv na nasilje, ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što su vlastodršci uvek, kada bi osetili da im moć klizi iz ruku, teško odolevali iskušenju da je zamene nasiljem“, kaže Hana Arent.

Pokušavam, kao i mnogi drugi, da razumem, da proniknem u mchanizme koji su doveli do ovoga. Pitanja su stara i nova. O moći, 0 vlasti, o vladanju ljudima ı teritorijama, o pravima i slobodama, o njihovom jemstvu, 0 Javnosti, o legalnosti, o plura-

- hizmu. Stari autori su kao i uvek

od pomoći u odgonetanju ovih pitanja — Makijaveli, La Boesi, Hobz, Lok, Konstan... te im se cesto vraćam, pored savremenih autora. A ove je teško čitati jer već godinama jednostvno nema novih stranih knjiga i časopisa. Situacija je u tom pogledu katastrofalna. Naučnici se dovijaju, nabavljaju knjige privatno svoOjim oskudnim sredstvima, zahvaljujući kolegijalnoj solidarnosti iz inostranstrva ili pak na neki treći način.

Da li će možda Karnegijeva fondacija koja je podigla i opremila Univerzitetsku biblioteku, sada posle dužeg intervala, biti ta koja će da nadoknadi njen izpubljen korak sa nabavkom knjiga, ili će to da učini ncko drugi? Jednog dana.

|___GSse |

21. april

Posle dve nedelje ponovo sastanak redakcije časopisa „New Momcnt“ (časopisa za vizuelnu komunikaciju i medije). Nakon nekih nedoumica prvi broj (ovog starog/novog) časopisa će ipak izaći. U prvom broju tematski deo je posvećen stogodišnjici rodenja Valtera Benjamina, jednog od najsvcestranijih mislilaca moderne epohe. U svomi nikad dovršenom, ključnom delu „O pasažima“ pokušao je da obuhvati rađanje modernosti kroz sve njene pojavne oblike. Ostali su značajni fragmenti i stotine stranica cilata koje je go-

dinama prikupljao u nastojanju

da iz njih sazda mozaik koji će pokazati isprepictenost ! тедиsobno prožimanje svih sfcra i segmenata modernog društva politike, kulture, trgovinc, reklame, robc, urbane ikonografije, itd.

i Demjamin je kao milioni drugih u ovom veku Dio izbeglica. Pobegao je pred nacizmom iz Nemačke. Boravio je u Francuskoj, radeći na svom dclu do poslednjeg trenutka, nadajući se da ne mora dalje da beži. Ipak, morao je pred Hitlerovom najezdom da krenc na jug prema

Španiji. Po prelasku Pirincja

španska policija na osnovu novo izdate narcdbe mu nc dopušta ulazak u zemlju i želi da ga protera- sledećeg: dana natrag u Francusku. Gestapo mu je već konfiskovao i stan u Parizu, sa velikim delom ličnc bibliotcke. Na izbegličkom putu prema Americi, Benjamin, da ne bi pao u ruke Gastapou, odlučuje da u malom mestu Por Bu, na francusko-španskoj granici, – 526! oduzme život u noći 26. septembra 1940.

| evzazrrač |

22. april

Jan Patočka, češki filozof, koji je umro u Pragu nakon jednog dugotrajnog i iscrpljujućeg saslušanja na policiji, napisao je u svojim „Jeretičkim ogledima“, esej pod naslovom „Ratovi XX veka i XX vek kao rat“ (objavljen nedavno u časopisu Pismo u prevodu Biserkc Rajčić). Tanana analiza u kojoj sc ogleda i naš trenutak. A na ovim prostorima potvrđujemo na naisuroviji mogući način ncka od Patočkinih uvidanja.

Evropa je sebi u ovom veku odnela milione života {i još uvek ih odnosi) istrebljivanjem na rasnoj, nacionalnoj, ideološkoj, verskoj osnovi. Monstruoznc tvorevine logora, postavljanje i sprovodenje „konačnih rešenja“, konačnih čišćenja na prostorima na kojima su nas, Evropejce, talasi vekovnih migracija i osvajanja nepovratno izmešali i delili — masovni tcror putem ријара 1 nemačkih koncentracionih logora — i to Je Evropa, kao što je Evropa ı izmirenje veckovnih neprijatelja, izgradnja stabilnih ustanova koje pružaju gradanima osnovnu životnu sigurnost, prava ı slobode, procedure, ma koliko nesavršene bile, koje omogućuju da oni koji su na vlasti odgovaraju za svoje postupke pred narodom.

Evropa to je i sudija Di Pietro koji u Milanu, zahvaljujući (opet, ma koliko nesavršeno ili nedostatno) sprovedenom тоdernom načclu podclie vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku, uspeva da prodrma golemo drvo mita i korupcije ii ceioj Italiji i da na sud sprovede do juče „građane iznad svake moguće sumnje“. Koji li posao tek čeka, jednog dana, naše Di Pietre? Kriminalizacija politike i privre-

de i

nije samo italijanski pro-

“truli od nerada, kriminala, beza-

Dnevnik

blem, ovo naše društvo ı njegova politika ı privreda su u svom poniranju takođe duže zahvaćeni ovim drastičnim i razornim oblikom kancera.

Otvara se muzej holokausta u Vašingtonu, da obeleži jedno od tih velikih modernih evropskih užasa (o nepriličnim uzvanicama i o nepozvanima smo svi ovih dana čitali).

Holokaust i ideja „konačnog rešenja“, Čišćenja“ su za mene, izmedu svega ostalog, dokaz i potvrda da ma koliko veliki „napori“, sredstva, oružja i oruda se ulagala u ovakve užasavajuće i bestijalne „projekte“, oni jednostavno Jesu negativne utopije neostvarljive težnje bolesnih, rasističkih, totalitarnih umova koji bi da stvore neki ideološki, rasni ili „etnički red“ (ma šta to značilo). :

Ako postoje sukobi interesa, nerešeni problemi, nesporazumi, nepodmirena traženja, onda se zna način njihovog rešavanja na kraju XX veka nakon svega što je ovaj vek pokazao kao neuspešnu mogućnost rešavanja takvih sporova nasilnim putem. Zar se baš ništa ne može naučiti iz prošlosti i istorije?

Džon Lok, je 1689, pre tri stotine godina napisao „Pismo o toleranciji“ u jeku krvavih verskih ratova po Evropi.

Verske raziike nisu razlog za mržnju i ubijanje, u suštini, reče Lok. Dužnost je građana da budu tolerantni jedni prema drugima i prema svojim razlikama. Tolerancija nam je toliko preko potrebna i danas.

23. april

Promocija knjige „Enciklopedija politike kulture“ (Savremena administracija). Zatvara se krug ovog kratkog dnevnika. Enciklopedija ie pored ostalog pokušaj onog „političkog izobraženja našeg naroda“ koje je Nastas Petrović imao u vidu. Ona je prvi ovakav pokušaj (lišen ideološkog opterećenja) na ovim prostorima, vcrovatno daleko od željenog ideala, ali važan doprinos u stvaranju moderne demokratske političke kulture. Samo izgradnjom jedne takve kulture i duha slobode uhvatićemo korak sa onim zemljama, susedima, epohom sa kojom smo tako nesrećno izgubili korak.

Ljudi ginu i dalje. Deca, žene, starci. Rane su brojne i velike, patnje neslućenih razmera. Plate su sve manje, autobusi sve ređi, benzina već odavno nema. Sve više ljudi odlazi. Društvo

konja, nesigurnosti... Ali čovek ne može da živi i dela bez nade. (Autor je sociolog

iz Beogra da)