Борба, 24. 04. 1993., стр. 26

5ЏВОТА-МЕРЕЦЈА, 24-25 АРЕП, 1993. GODINE

Antifašista

s ~ s s a

Minuskule Srbija, Mađarska, jesen 1992.

____-______:: ____--_____U gimnaziji sam lekcije o fašizmu naprosto preskočio, a kasnije sam ga konačno smelnuo s uma, budući da su mi pažnju, pod kontrolom jedne provincijske političke elite, zaokup|jivale šanse preživljavanja, U čemu mi

izdaleka nisam bio: toliko uspešan, kao ovi antikomunisti koji se, U p0slednje vreme, množe kao pečurke posle kiše

Piše: [азјо Vege!

—–m O e==——Km==——=o:E=o+eo=—=<===—-

(Antifašizam očajnika) Prema mišljenju jednog od vodećih funkcionera Svetskog saveza Mađara, „svi oni koji 1992. pokušavaju da osude fašizam, ne mogu da budu ništa drugo nego podli, boljševički plaćenici“. Pre nekoliko dana, nas nekolicina pisaca obratili smo se vrhovnom, tužiocu Srbije s molbom da podigne optužnicu protiv jednog političara koji otvoreno iznosi fašističke ideje i koji se zalaže za kolektivno iseljavanje jedne etničke grupe. Postoje reči koje, kad ih jednom izgovorimo, ili čujemo da su izgovorene, menjaju nas same, od kojih više nikad nećermo biti oni koji smo bili, bez obzira na to, ko je prav i ko je kriv. Postao sam antifašista, kao pedesetogodišnjak, iz očajanja, što je bez sumnje bar toliko groteskno, koliko i neočekivano. U gimnaziji sam lekcije o fašizmu naprosto preskočio, do te mere mi je izgledao nestvaran, da ni u snu ne bi mogao pomisliti, da će još za mog života ponovo dići glavu. Potom sam ga konačno smetnuo s uma, budući da su mi pažnju, pod kontrolom jedne provincijske političke elite, zaokupljivale šanse preživljavanja, u čemu ni izdaleka nisam bio toliko uspešan, kao ovi antikomunisti koji se, u poslednje vreme, množe kao pečurke posle kiše.

(O jevrejskom pitanju) U Pešti se ne retko iznenadim slušajući rasprave o jevrejskom pitanju. Ja raspolažem posve drugačijim ljudskim i duhovnim iskustvom. U Novom Sadu i u Beogradu najčešće sam s jevrejskim intelektualcima bio u stanju da intimno razgovaram 0 onom spiritualnom osećanju života, koje me čini večno nesigurnim. Rečima Hane Arend, oni su bili „minorite par excellence“, s kojima me je vezivalo iskustvo izdvojenosti i drama svesti o identitetu. Onaj ko s ovim doživljajem živi svoj život, taj zna, da će se u Us-

kim okvirima ugušiti, a u širokim izgubiti, ali ne preostaje mu ništa drugo, nego da nađe sebi privremeno utočište u ovoj nerazrešivoj protivrečnosti. Ponekad sam tu poziciju branio kao tvrđavu, i budući da sam se zauzimao za maternji jezik i kulturu, često sam imao i političke nevolje. Moji jevrejski prijatelji bi u tim prilikama zamišljeno gledali ispred sebe, po svemu sudeći, znali su da je to samo prva štacija, iza koje se pomalja mutno, haotično osećanje bivstva koje se nikad ne može precizno odrediti. Ovo iskustvo nema nikakve veze s optužbom za anacionalnost, u to sam se najbolje uverio kada sam i u Bačkoj zapazio glave koje su razmišljale isključivo u znaku nacije, i koje su smesta napustile brod koji se našao u oluji, ne mareći više ni trenutka za „naciju“, za „соlor locale“, za „pripadnost“, za sve one tirade, za sva ona saznanja, s kojima su se s lakoćom poigravale, dok smo brodili mirnijim vodama. A danas, pored toplih peštanskih kamina brbljaju o tome, ko je Mađar, a ko je Jevrejin. Iz tih salona sve izgleda suviše jednostavno i samo po sebi razumljivo. Onaj ko, međutim, drži do sebe, ili — mogao bih to reći i ovako: onaj ko razmišlja pod zvezdanim nebom univerzalnih ideala vrednosti i sistema vrednosti, taj će i u nevolji braniti ono čemu preti uništenje, ako ni zbog čega drugog, onda bar zbog toga da, kad jednom opsnost mine, s čistom savešću može da bude (ponovo) građanin-kosmopolita, i da stoički trpi etikete koje mu prilepljuju oni, koji o ugroženosti brbljaju onda i tamo, gde imi nikakva opasnost ne preti.

(Opčinjavajuće slike) Hodam peštanskim ulicama kao čovek opčinjen slikama koje se, poput kvadratića filmske trake, brzo smenjuju: nema nigde mirne sobe, s poznatom pepeljarom, olovkama, knjigama, u koju bih mogao da se zatvorim i da proverim svoja saznanja. Imam osećaj kao da sedim u kolicima džinovskog tobogana nekog zabavnog parka, i da je sva moja pažnja usredsređena na to, da li ću u sledećem trenutku da propadnem u bezdan, ili ću se vinuti u visine. Nisam u stanju da, otvorenih očiju, posmatram maglovite slike koje predamnom promiču i koje sam iz Novog Sada mnogo preciznije uočavao nego odavde, sa lica mesta, jer svu moju energiju iscrpljuje čekanje: gde ću propasti

u sledećem trenutku: U duši se povlačim da bih, kako-tako, sačuvao svoju nesigurnu ravnotežu. Sećam se samo munjevite, blještave izmene slika, ni na šta drugo. Hteo sam za kratko vreme da utonem u mađarsku stvarnost, ali ta želja za saznanjem primorala me je na povlačenje i odvela u izolaciju. Kasno. Previše je godina izgubljeno, više nisam u stanju da upbznam ovu zemlju, u najboljem slučaju, jednom mesečno, tokom dvo-ili trodnevnog boravka u Pešti, iznova započinjem to upoznavanje -

(Ni reči, ni stvarnost) Originalnost svakako nije to što establišment s radošću pozdravlja, budući da zbog osveženja vlastitog sveta mišljenja nonšalantno prelazi iz salona moderne u postmodernu, gde se smrtno ozbiljnim licem, poluzvaničnim pogledom odmerava stvari. Nasuprot tome originalnost obično počinje osećanjem krivice, i u razdoblju invazije raznih „novih teorija” ona ostaje nezapažena. Tako treba i da bude! Zvučni termini me sve više zastrašuju, zadovoljavam se time da rečima zagrebem površinu misli, i zaprepašćuje me ono sa čim se suočavam: s vlastitim haosom. Sretan je onaj ko u rečima nalazi izvesnost, bar ne mora stvarnost smatrati relevantnom, njemu se neće OSvetiti haos, nego red. Suprotno uvreženim” zabludama, to nije ironična igra, već sretan patos — sa zlatnim nitima protkanim

M. Đerlek

velom ironije. U Pešti svi jure za ironijom; eureka, uzvikuju teoretičari, kada je isprva pronađu. Duh vremena, etc, kažu. Sretan je onaj koga reči ne obavezuju, jer stvarnost za njega pruža izvesnost, koju jednom neće osvetiti stvarnost, nego reči. Duh vremena, moć, plus svakidašnja pornografija, vele. Ali šta da bude s onima koji ne otkrivaju izvesnost ni u rečima, ni u stvarnosti? Jedino su predstavnici doktrinarnog strukturalizma u stanju da sažmu u pregledni sistem onu stvarnost koja je poništena u — Bodrijarovim rečima „hiperprostoru simulacije“, raspletene, raštrkane niti rugobe našeg razuma i Osećanja, naše međusobne, sferama ludila bliske odnose, višeznačnu relativnost reči — treba li još da nabrajam? Pred mojim očima pre svega lebdi osećanje krivice

· oborenog stabla. Njegova krošnja se osuši-

la, isušilo se i korenje, i čudna mi čuda, dve stvari liče jedna na drugu. Drvo će svojim životom platiti da bi međusobno suprotstavljene, nepomirljive stvari na originalan način ukazale jedna na drugu. Suprotno tome, sreća stvaranja je dar radosti igre, nadasve prijatna pustolovina u predelima pravilnosti, revnosno potkresivanje živice — uvežbanim pokretima, uvek iznova, uobličavati /doterivati jednu te istu formu/. (Preveo s mađarskog: Arpad VICKO)

nosti. Raspadom zemlje, svi su njeni delovi pali u

Književni podlistak

Као да пат је ита, па годепји, тајог |Е

Piše: Milovan Danojlić

at, koji je na našem prostoru izbio pre dve go- i dine, samo se delimično odvija u sadašnjici; | vi njegovi razlozi su u prošlosti, on je sav ok- |-

renut prošlosti, i sa svakom novom fazom zagnjuruje nas u nju. Tamo su oblikovane sve sukobljene strane, tamo su izgrađivane ideologije koje se, kako sada stvari stoje, ne daju prevazići. Suočeni smo s repeticijom celokupnog istorijskog iskustva, sa ciljem da se postignu „logični“ ciljevi koje je prirodni razvoj mimoišao. Život nije logičan; rat bi da ga usmeri kud treba, da ga natera na radikalna rešenja. Svako sva-

kom kopa po crevima, da bi mu, u skrivenoj dubini о

utrobe, našao ono čega ni sam nije svestan, i sa čime je, uz malo sreće, mogao na miru proživeti vek. I svako od svakog hoće da se raziđe, to jest, da okonča svoju, drukčiju sudbinu. I u tome je, valjda, suština

istorije, njen jedini stvarni sadržaj: u negovanju razli- | “ka, u ljutim sukobljavanjima čiji je smisao očuvanje

razlika. Na Balkanu je, barem, tako. Iz istorije se ne može izići, što znači: običan, pojedinačni ljudski Život ne da se živeti. Kao da nam je svima, na rođenju, major Gavrilović održao svoj slavni govor. Nemamo razloga da brinemo za svoje živote, pošto su oni, unapred, žrtvovani istoriji! -

Sa raspadom Jugoslavije, jugoslovenski prostor se survao u prošlost. I pored svih svojih mana i nesavršenstava, Jugoslavija je značila zakoračaj ka buduć-

prošlost. Postignut je razlaz bez udaljavanja, i, uz to, praćen krvavim sukobima. Ovo, u čemu smo, liči na razvod braka u kojem supružnici nisu u stanju da reše stambeni problem, pa se sudaraju u predsoblju i u kuhinji, prate šta ko kuva i ko s kim spava, te se, savetima i opakim primedbama, jedno drugom mešaju

u posla. Raskinuli su, da, ali se udaljili nisu, pošto ni- Е ko nije u stanju da svoj odrezak globusa istrgne iz tla | i odnese na Mars. E, kad bi se to moglo! Hrvati i Srbi =

bi tek tada odahnuli...

Ko je mogao pretpostaviti da ćemo, na isteku |drugog hiljadugođa, doživeti obnovu naše epske ver- |_

tikale! Obnova je žalosna, od vekovnih neprijatelja ostale su njihove iznakažene senke, umesto Turaka

tu su obespućeni konvertiti, ne mari: svako se upinje |

da svoju ulogu podigne do vrhovne ubedljivosti. Nije važno ni što se ta vertikala razlama i obezvređuje u

pljački i nasilju: toga je i u prošlosti bilo, ali epskog Е: pesnika takva zbivanja nisu privlačila. Nije ih zapa- | žao, ili se pravio da ih ne zapaža. Neveseli izveštaji o |

ponašanju jednog dela ratnika u sadašnjim sukobima

bacaju tamnu senku i na jedan deo prošlosti; mora |S

da je i u njoj bilo sličnih zala i nepočinstava, i to u

izobilju. Upavši u stupicu mita, plaćajući neraščišće- 5

ne dugove povesti, dano пат je da doživimo i nešto

od stvarnih prilika koje su vladale u mitskim vreme- :. nima. Razbojnici su oduvek bili u dosluhu sa borci- |