Борба, 01. 06. 1993., стр. 11
1 t
мати Lay
FI Je
BORBA UTORAK 1. 6. 1993.
SVEDOČENJA SARAJEVSKIH IZBEGLICA IZ MAKEDONSKOG KONVOJA
— Sarajevo je definitivno mrtav grad. To je „Pazar Saraj“. U njemu su važne dve stvari — ostati živ i ostati normalan. Neki njegovi delovi izgledaju kao iz filma „Dan posle“. Svakog dana smrt je tu...
Ovako grad na Miljacki nakon provedenih trinaest ratnih meseci opisuje većina ljudi koji su izašli iz njega u „makedonskom konvoju“ u kojem je bilo i Srba, Muslimana, Roma, Rumu-
· па...
Najveći broj njih, kako kažu, čekao je dozvolu za izlazak devet meseci. Neku su po napuštanju Sarajeva vrištali od sreće. Međutim, jedan četrdesetogodišnjak kaže da je tužan zbog toga što je izašao. „Znam da ću se vratiti tamo jednog dana. Ko voli Sarajevo vratiće mu se...“
— Još uvek ne mogu verovati da sam nakon svega što sam preživela zaista živa — priča зтедоуеспа Makedonka Која kao i ostali naši sagovornici nije želela da se predstavi, jer joj je rodbina ostala u Sarajevu.
— U mojoj zgradi ranjeno je 16 ljudi, a jedna žena je poginula od snajpera kada je išla po vo-
'du. Struje bude po nekoliko da-
na pa nestane. Neki su se i sami priključili na električnu mrežu kao „prioritetni potrošači“. Po vodu uglavnom idu muškarci. Svaki takav muškarac ima nadimak „mister kanister“ priča druga putnica iz konvoja.
ср
Njena prijateljica dodaje da hrane i dalje nema dovoljno i da Sarajlije uglavnom žive od paketa koje dobijaju od prijatelja, rođaka i humanitarnih organizacija. Hranu, veli, švercuje svako,
pa i „humanitarci“. Naše sago-
vornice kažu da njihove oči meso nisu videle od maja prošle godine. Kilogram mesa košta između 60 i 80 nemačkih maraka.
"Ulje i šećer su po petnaest mara-
ka.
U poslednje vreme u gradu su učestale mobilizacije. Pozive dobijaju oni koji imaju radnu obavezu, koja je i dalje na snazi. Neki čak prepešače i po desetak kilometara da bi stigli do svog radnog mesta. Gradski autobusi retko voze, a kada dođu i krenu
· prema gradu svi se guraju da ne
budu kraj vrata, jer sa te strane stižu snajperski hici. Smrt u autobusu sarajevska je svakodnevica. Baš kao i pogibije dece.
— Još uvek mi je u glavi slika pogibije kćerke mog komšije koja bi da je živa ovih dana trebala napuniti devet godina. To je nešto najužasnije što sam videla za trinaest meseci rata. Pogođena je gelerom od granate. Otac ju je držao u naručju. Bio je sav od njene krvi, a ona je samo ponavljala: „Tata hladno mi je. Napo-
„lju je bio vreo sunčan dan... —
priča starija žena. Iz grada pakla, po kazivanju izbeglica iz ovog konvoja, osim
ŠEŠELJEVE NOVE ČETNIČKE VOJVODE Junačko srce i posli
Broj živih četničkih vojpoda povećao se tokom ovog maja sa dva na dvadeset. Oni koji su bili zabrinuti za zdravlje i uticaj starije dvojice, Momčila Đujića i Vojislava Šešelja sada su mirni. Oni ironični kažu da je to jedina proizvodnja koja u sankcionisanoj zemlji doživljapa porast.
Kada je, leta 1989. Đujić promovisao Šešelja u četničkog vojvodu, rat u Jugoslaviji još nije bio na vidiku i mnogi su taj gest shvatili kao anahron pokušaj da se dođe do publiciteta.
Vojvodi Sešelju, međutim, rata nije nedostajalo. Njegovi su se
_ dobrovoljci, pod crnom zasta-
vom sa natpisom „sloboda ili smrt“ tukli sa bivšom braćom sve od Kupe pa do Drine. I mada tradicioja kaže da je jedino Momčilo Đujić još uvek može imenovati vojvode, Šešelj je zaključio da je on jedini prisutan na ratištima što je 13. maja rezultiralo skupom na Romaniji, gde je vođa srpskih radikala
promovisao osamnaest novih
četničkih vojvoda.
Prosečan novokomponovani četnički vojvoda star je 38 i po godina, ima srednju stručnu spremu, seoskog je porekla, uključen u srpsko-hrvatsko-musli-
·manske sukobe od samog počet-
Nove vojvode
'Osamnassıt novih četničkih voj-
voda su: Zdravko Abramović, Slavko Aleksić, Mirko Blagojević, Branislav Vakić, Nedeljico Vidaković, Miroslav. Vuković, Branislav Gavrilović, Milika Dačević, Zoran Dražilović, Todor Lazić, Milan Lanžučanin, Mitar Maksimović, Tomislav Nikolić, Jova Ostojić, Ljubiša Petković, Srećko Radovanović, Slavko Crnić, Dragan Cvetinoу16. ka, član je Srpske radikalne stranke, ima bradu ili bar brkove. Skoro svaki drugi пом уојуоda poslanik je u nekom od jugoslovenskih parlamenata. јеdan od njih (Ljubiša Petković) čak je i potpredsednik srpske Skupštine, Tomislav Nikolić je šef poslaničke grupe radikala, a Milika Čeko Dačević je član odbora Savezne skupštine za bezbednost. Preostali su, tvrde upućeni, bivši oficiri JNA, koji su vrlo brzo po izbijanju rata — pustili brade („shvatili da to nije vojska koja će se dosledno boriti za srpske interese na srpskim zemljama“). Vojislav Šešelj ne želi da priča o detaljima iz biografija najistaknutijih četničkih boraca, jer — kako kaže — „skoro sve što su imali da ispričaju o sebi, oni su rekli tamo gdc se brani srpstvo“. Proglašavanje novih vojvoda, uključujući i svečanu zakletvu i miropomazanjc, obavljeni su na Romaniji 13. maja, neposredno pred referendum u Republici Srpskoj. Desctine kamera stranih televizija zabeležilo je taj čin. Jedan francuski novinar rekao je da je „ckstremnom desničaru Šešelju to jedini način da privuče pažnju javnosti i da podstakne stanovništvo na odbacivanje Vens-Ovenovog plana“. Šešelj ne misli tako: „Mi smo svakog 13. maja tamo gde je najteže, prošle godine u Vukovaru, ove na Romaniji. Pa nije valjda trebalo da se sa onim psihopatama jurimo po Ravnoj Gori“?
onih koji izlaz organizuju, može se izaći samo uz debelu svotu „dojč“ maraka. Cena izlaska je 2.000 maraka.
Ima ljudi koji poseduju i po tri pasoša — SFRJ, hrvatski i makedonski. Sve se može kupiti za marke — život, hrana, ljubav... Za odlazak u inostranstvo sada se koristi i novi pasoš modre boje sa žutim ljiljanima na kojem piše — Republika Bosna i Hercegovina. Nade da će mir stići u Sarajevo, kažu izbeglice, bilo je onih dana kada je Karadžić potpisao mirovni plan u Atini. Sada nakon rasplamsavanja sukoba između Hrvata i Muslimana niko više ne veruje u skori kraj rata, mada u Sarajevu nema sukoba HVO i muslimanske vojske. Ljudi su se, vele, nekako povukli sami u sebe. Stari prijatelji kada se na ulici sretnu, kaže većina naših sagovornika, samo se pozdrave sa „Zdravo“. Ni reč više. Svako nastoji da preživi ova šugava vremena, da ga metak ne pogodi. A za grobove skoro da više nema mesta. Pomoćno igralište stadiona „Koševo“ postalo je groblje. I
· zelene površine u naselju Dobri-
nja postale su mesto za sahranjivanje mrtvih. Ipak, kaže naš sagovornik sa početka teksta , sarajevski duh nekako preživljava. Kulturni život sve je bogatiji, mjuzikl „Kosa“, kaže on, igran je pedesetak puta. G. ROSIĆ
понеки imunitet?
Za razliku od vojvoda. nekadašnje vojske Kraljevine Srbije (u kojoj je to bilo najviše zvanje — ravno maršalskom), četničke
vojvode su bili dobrovoljci koji ·
su se izuzetno istakli junaštvom.
Vojvode u vojsci Kraljevine Srbije mogli su postati samo najistaknutiji generali, dok je četnički vojvoda moguće postati i sa nižim činom, majorskim ili pukovničkim na primer.
Za one koji smatraju da su četnici paravojska, evo kako položaj ovih jedinica u vojsci Republike Srpske objašnjava Slavko Aleksić jedan od novih vojvoda, u listu „Javnost“.
— Mi nosimo kokardu jer smo potomci Nemanjića. Mi smo sada regularna jedinica, koja nosi naziv Novosarajevski četnički odred, u sastavu IV bataljona. Priznajemo komandu, izvršavamo naređenja, sve štima, nije bilo nijednog. nesporazuma sa komandom srpske vojske. To je tako od posete gospodina Šešelja. Do tada je bilo povuci-potegni. Čak je bilo i hapšenja mojih ljudi. Potom je došao Vojo, izgladili su se odnosi, dobili smo platu za dva mjeseca i.sada je sve u najboljem redu“.
Proglašavanje novih vojvoda doživelo je i nekoliko osporavanja. Veljko Đurić, autor „Ilustrovane istorije četničkog pokreta“ smatra da ni Šešelj ni njegovih 18 mlađih „kolega“ ne zaslužuju „vojvodstvo“. On je čak sprcman da se kladi da niko od novovojvoda ne zna izvorni tekst četničkog evergrina „Sprem'te se spremte četnici“.
Vojislav Šešelj odgovara: „Ja to možda nisam zaslužio, ali eto, tako je mislio čovek koji
·ima pravo da proglašava četnič-
ke vojvode. Gde bi nas dovelo kada bi za sve ljude razmišljali da li su zaslužili da budu ono što jesu“? M. Mikuljanac
5 OJ
Ejub Štifkovac
mo se različite mole
„Upućujem dovu — molitvu Alahu (dž.š.) da nam svima pomogne da preživimo ova teška vremena u kojima se našla naša zemlja u užem i širem smislu riječi. Podsjetio bih i ovom prilikom na riječi Božije da su svi ljudi istog porijekla i da imaju zajedničkog oca i majku — Adema (Adam) i Havu (Eva). Bog je učinio da živimo u različitim plemenskim i drugim društvenim zajednicama da bismo se međusobno bolje upoznali” kaže u intervjuu „Borbi“ beogradski muftija, hadži Hamdija Jusufspahić povodom «#muslimanskog praznika Hadžijskog ЊЕ Kurban bajrama koji je u tou. Na ovogodišnjem hadžiluku u
Meki našlo se oko dva miliona vjernika sa svih strana svijeta. Na ovaj praznik muslimani prinose žrtvu — kurban, bravče ili goveče (kad žrtvu zajedno prinosi više lica) čije se meso dijeli sirotinji, komšijama, rodbini, a jedan dio ostavlja se i porodici osim ako nije u pitanju zavjetni Kurban. Muftija navodi primjer Muhameda (a.s.) koji je jednom' prilikom prve komade mesa od svog kurbana podijelio komšiji Jevrejinu i hrišćaninu. Borba: Spomenuli ste teška vremena. Na jednom mjestu u Kuranu stoji da Bog neće promjeniti stanje jednog naroda dok se on sam ne promjeni.
Hamdija Jusufspahić: Ta Božija poruka, uz samo neke nijanse, ponavlja se nekoliko puta u Kur'anu. Vrlo se energično kaže da Bog neće promjeniti stanje naroda dok se ljudi ne promjene u svojim dušama i međusobnom ophođenju. Na jednom mjestu stoji da Alah neće kazniti jedan narod dok on ne izgubi moral. Mora se priznati da smo mi, u jednom dužem periodu, mislim na sve, izgubili visoke vrijednosti koje nam vjera propisuje. Po mom mišljenju zbog toga je i došlo do ove katastrofe. Posebno
_ bih spomenuo jedan ajet (stih) u
kome se kaže da Bog kada hoće da uništi jedno mjesto onda učini da na njegovo čelo dođu nemoralni ljudi.
Ljudi moraju da shvate da se za zločin mora odgovarati, bez obzira ko ga činio, pripadnik bilo koje vjere ili nacije. Sigurno je da onaj ko je porušio naše džamije, ili vrijednosti drugih vjera, ne može biti dobar hrišćanin ili musliman. To može biti samo zločinac. A, onaj koji ruši muzej svih naroda sa jednog prostora, to je zločinac posebne vrste. Ja tvrdim da, naprimer, Radovan Karadžić nije niti Bosanac niti Srbin. Jer, da jeste ne bi mogao rušiti Muzej grada Sarajeva u kome su kulturne vrijednosti i njegovih djedova. Nijedan pravi Bosanac to ne bi mogao učiniti.
B: Islam su u BiH donijeli Turci Osmanlıije. H.J: Nama se kaže da je islam došao u BiH silom. Moram da istaknem da je i katoličanstvo i pravoslavlje došlo u BiH silom. Dovoljno je podsjetiti se krstaških ratova protiv bogumila, patarena koji su imali svoju bosansku crkyu. Kada je mudri Kulin ban uvidio šta će se dogoditi rekao je: mi želimo da živimo u miru, a ako nam vi želite da nametnete svoju vjeru nemoite slati vojsku nego sveštenike. Tačno je da su pravoslavci i katolici poslali sveštenike, ali u pratnji vojnika. Htio bih i ovom prilikom da kažem da je u islamu najstrožije zabranjeno nametanje vjere silom. U Kur'anu doslovce stoji: „Ne smije biti presiје u vjcri“
B: Da li se sada u BiH vodi rat između islama i hrišćanstva?
H.J: Više puta sam rekao da to nije vjerski nego zvjerski rat. Zločine koje smo mogli da vidimo ne samo da ne bi mogao da učini nijedan vojnik niti civilizovani čovjek, već sumnjam da bi to učinile i zvijeri.
B: Da li ste još uvijeh ubijeđeni Jugoslouen i poslije svega što se dogodilo i događa?
FOTO: 7. RAŠ
H.J: To sam bio i ostao. Mi Sloveni smo platili veliki ceh germanizaciji, latinizaciji... Moramo da se čuvamo zajedno da bismo se održali. Slovenstvo možemo sačuvati jedino zajedno. B: Kao ubijeđeni Jugosloven koju grešku izdvajate iz bivše nam zajedničke držabve.
H.J: Katastrofalna greška bivše Jugoslavije bila je to što nije priznala „bosanstvo“ kao naciju. Bosna je bila srce Jugoslavije i to jezgro je moglo da sačuva cijelu zemlju. Tvrdim da je pravoslavcima u Bosni nametnuto srpstvo kao i katolicima hrvatstvo. Ne treba se isuviše udubljivati da bi se saznalo da su ljudi na tim prostorima potpuno isti, jedino se na različite načine mole Bogu. Sada se pravi, isto tako velika greška negiranjem jugoslovenske nacije.
B: Islamska vjerska zajednica sa proštora bivše Jugoslavije se raspala. Da li postoje mogućnosti stvaranja Jedinstvene IVZ u sadašnjoj Jugoslaviji! H.J: Taj raspad je posljedica svih drugih događaja. Hvala Bogu što su jednom muslimani u BiH uvidjeli gdje su napravili grešku.
'Funkciju vrhovnog poglavara
reis-ul-uleme oni su stvorili i svih njihovi vjerski poglavari bili su iz BiH osim poslednjeg. Mislim da treba raditi na objedinjavanju islamske vjerske zajednice kako u sadašnjoj Jugoslaviji, tako i na širim prostorima.
B: Da li islamska zajednica Beograda organizuje slanje humanitarne pomoći u BiH?
H.J: Kao najsiromašnija islamska zajednica u Srbiji nismo u mogućnosti da to činimo sami. Slanje paketa organizujemo u saradnji sa Srpskom pravoslavnom crkvom i Adventističkom crkvom. Do sada smo poslali hiljade paketa. Osnovali smo i humanitarno društvo „Mehd“ (kolijevka) čiji je cilj zaštita djecc koja su ostala bez roditelja. Otvorili smo i naš restoran 2а ц5rožene u koji ne tako rijetko dolaze i nemuslimani.