Борба, 01. 06. 1993., стр. 12

BORBA UTORAK 1. 6, 1993.

MEMORANDUM DRŽAVNE KOMISIJE ZA RATNE ZLOČINE | ZLOČINE GENOCIDA 0 STRADANJIMA SRBA U ISTOČNOJ BOSNI {V}

~»

Muslimani misu

Bjelovac, op. Bratunac, uglavnom srpsko selo (Srba 238 Muslimana 51) najteži napad doživelo je 14. decembra 1992. godine. Tom prilikom selo je doživelo ogromne ljudske i materijalne žrtve i danas je uglavnom pusto. U napadima Muslimana život su izgubili: Zlatan Bogičević (1975), Miodrag Cvijić (1972), Slobodan Vitorović, Stevo Filipović (1951), Milisav Ilić (1957), Milun Ilić (1939), Zlata Jovanović (1911), Radenka Jovanović (1974), Vida Lukić (1933), Miroslav Marinčević (1965), Radivoje Matić (1937), Gordana Matić (1967), Snežana Matić (1965), Mirko Miladinović (1971), Čedo Miladinović (1975), Slavko Milutinović (1963), Slobodan Nedeljković (1970), Mirko Petrović (1920), Mirko Petrović (1972), Mitar Savić (1954), Radovan Tanasić (1923), Rajko Tomić (1955), Milorad Tošić (1972), Zoran Trišić (1968). Napad na Bjelovac je izvršen istovremeno sa već saopštenim napadom na Loznicu, odnosno Lozničku Rijeku, i Sikirić. To su susedna sela, pa su i napadači uglavnom

SVEDOČENJE DRAGA ŽIKIĆA, UPRAVNIKA POŠTE U FAKOVIĆU

\kif je verovao u isfu Кту

isti. Prema svedočenju preživclih, prepoznati su Alija Ibrić „Kurta“, Hidan Salihović, Besim Salihović. Rešid Sinanović, Sadik Zukić, Haris Ahmetović „Hari“, Hajrudin Begzadić, Džemail Kamenica, Ramiz Kamenica, Munib Kamenica, Esma Kiverić, Hajrudin Malagić, Midhat Salihović, Adil Salihović, Edhem Salihović, Fikret Salihović, Muriz Sinanović, Rifet Salihović, Edhem Salihović i Mulija Zukić. Svedoci napada na ovo selo su Borka Petrović, Slavoljub Rankić i Mira Filipović. Sikirić, op. Bratunac, selo sa neznatnom muslimanskom vecćinom (Srba 201, Muslimana 241). Napadnuto je, kao i Loznica i Bjelovac, 14. decembra 1992. godine. Žrtve su: Živojin Ilić (1928), Radojka Ilić (1935), Desimir Matić (1928), Radovan Mitrović (1948), Srećko Mitrović (1946), Milomir Nedeljković

(1940), lIjubisav Nedeljković (1925), „Ratko „Nedeljković (1946), Slobodan „Petrović (1976), „Dušan đProdanović

(1931), Obrenija Rankić (1934), Zlatan Simić (1961), Zivadin Si-

Dana 5.10.1992. godine ja sam se nalazio u blizini vojske sa ženom 1 зразпкот. Медаје oko možda 12 sati napali su sa spbih strana. Nije se moglo znati odakle se puca. Samo je pištalo i fijukalo oko glave. Bježali smo kroz kukuruz i došli do jedne stare huće pored puta prema Shelanima. Tu se nalazila blizu straža, koja je stradala hompletna, a Ja sam

do tada bio na?toj straži.

Pokušao sam da prikupim snagu i da uletim u kuću, međutim oko nas je sve praštalo i nisam mogao, te sam produžio putem niz kukuruz u zajedničku kuću. Tu smo čekali jedno 15-20 minuta da bih prikupio snagu i da bih se odmorio. Sa svih strana je tuklo. Oni su bili na svim stranama po kosama, možda jedno sedam-osam kilometara. Odakle sve tuku to se uopšte ne zna. _ Fakovići su u jednoj kotlini dole je Drina a sa svih strana opasani kosom.

Cekali smo jedno pola sata, a onda sam rekao ženama, mojoj ženi i svastiki, pošto je do Drine bilo jedno desetak metara da puzeći siđu pod obalu. Prvo je otišla svastika, a zatim moja žena i malo posle sišao sam i ja. Njima sam rekao da idu niz Drinu prema čamcu da se dole sakriju jer nije bilo drugog izlaza, a ja sam riješio da vidim šta će dalje biti... U momentu dok su one išle dole niz Drinu, naše je oružje već zatajilo, još je tukla ona moja kuća.

Kad je zatajilo oružje, ja sam se šunjao ispod magacina oružja i prišao sam njima ispod nekog čardaka na tridesetak metara. Oni su obijali magacin na kome su bila gvozdena vrata. To je tuklo, tuklo, tuklo. Kad su se vrata razvalila, ja sam potrčao pošto je magacin miniran da dođem do upaljača da okinem. Nisam htio prije da dignem sam magacin, čekao sam da uđu svi u magacin. Međutim kad sam potrčao bilo je do upaljača jedno desetak metara, oko mene se pojavilo stotinu. Oni su bili sakriyeni čuvali su sa te strane ma-

gacin. Zgrabili su me, nosili, tukli i odnijeli me gore preko puta pred kuću a kuća mi gori. Znali su ko sam i šta sam i rekli: „Evo ti, upravniče, palimo ti kuću“. Svezali su me nekom špagom ruke pozadi da ih vodim kroz Mlečvansku rijeku. Iako sam mještanin Fakovića, to je moj teren, moje pošte, nikad nisam išao gore, jer sam imao SVOje dostavljače, ali sam bio prinuđen, znao sam gdje se to nalazi da krenem. Išli smo, bojali su se minskih polja. Išao sam, a oni mi nisu vjerovali. Valjda su shvatili da nisam skrenuo da umjesto sebe pobijem i njih. Kad bi naišli gdje je sumnjivo, nisu ni meni dali da idem. Za mnom je na jedno desetak metara putovao Turčin, nazovite ga kako hoćete, ustaša, Zulfo se zove, odakle je ne znam, visok, stariji čovjek, crn, ima brkove, nos malo duži. Čuo sam da se preziva Tursunović. Išao je na bijelom

konju. Pitali su me: „Znaš li ti ·

ko je ovo?“ Ja sam rekao ne znam. Znaš, majku ti četničku jebem. Tukli su me pozadi, stezali ruke špagom, tukli su me neko kundakom, neko cipelom. Onaj stari kaže, nemojte starca tući, hvatajte mlađe ljude. Putovali smo jedno 7-8 kilometara. Kad smo naišli kroz jedno sclo, naviaćali su djecu da me tuku kamenjem. Sretali smo ljude iz svih krajeva koji poznaju mene. Jednog su čovjeka pitali, znaš li ovog čovjeka? — U, kako ne bih znao, to je naš poštar Drago. Kakav je to čovjek? — Milina od Boga. Onda ga je jedan odvalio šamarom i on je pao pod put. Šta je s njega bilo, ja ne znam. Zatim smo dalje pu-

mić (1946), Radisav Simić (1937), Grozdana Simić (1931), Dragiša Stevanović (1966), Radenko Stojanović (1973), Milo-

mir Tanasić (1939), Milan Tana- ~

sić (1957), Obrenija Trišić (1931), Novak Vulsić (1931).

_ Počinioci ovih ubistava, pljačkii

paljevina su uglavnom već navedeni. To su napadači na susedna sela Loznica i Bjelovac. Njih na-

vode i svedoci u svojim izjava- -

ma: Milisava Nikolić, Gvozdenija Matić, Ratko Nikolić i Predrag Nedeljković.

Kravica, op. Bratunac, u ovom slučaju reč je o čisto srpskom selu (353 stanovnika srpske nacionalnosti). Napad na selo izvršen je 7. januara (na Božić) 1993. godine, a žrtve tog napada su: Milivoje Živanović, Slobodan Bogičević (1945), Radojko Bogičević (1954), Vojislav Bogičević (1949), Ratko Dadić (1954), Miladin „Dolijanović (1963), Negoslav · Erić, Kristina Erić, Pajkan Gavrić (1963), Vladislav Janjić (1948), Stojan Jovanović (1948), Ratko Miladinović (1959), Đorđo „Miladinović (1958), Gordan Nikolić (1958),

tovali i naišli na jednu ženu. Pitali su je, znaš li ovog čovjeka? — Naš Drago poštar, kako ga ne bih znala?! Kakav je čovjek? Kad dođem u poštu, ne treba ni-

- gdje ništa da se obraćam, sve mi

on uradi što god treba. Jebo ti on Surfu, Zurfu, koga li, ja tone znam. Tako redom došli smo do neke vode. Pitaju mene, jesam li žedan. Dvojica su me držala, pošto sam bio vezan, prihvatili su me da mi daju vode, ali se jedan usprotivio, kaže: „Neću da pijem iz čuture iz-koje Vlaše pije“, a jedan je rekao, daj ti tu čuturu da čovjek pije vode. Pio sam vode. Pošli smo uz neku uzbrdicu i tamo sam video desetak traktora. Sve su neki veliki traktori, okrenuti prema Fakovićima. Ubacili su me u kamion i dovezli u Srebrenicu, u koju zgradu — ja to ne znam. Ubacili su me u zatvor. Tamo su bila još četvorica. Noć je bila i niko me nije te noći tukao. Sutradan sam dao izjavu Mirzetu načelniku. On mi je rekao da je bolje da sve govorim. „Mi sve znamo, bolje će tebi biti“. Mučio me je i udarao. Vratio me je ponovo u zatvor. Kad sam došao, moji su me pitali je li me tukao, a ja sam re-

“kao da jeste. Sutradan sam oti-

šao kod drugog. On je civil, samo radi za vojsku i on me je saslušavao. Sve što te pita i odBovoriš, ne odgovara. Ako ćutiš, udara, ako progovoriš, lažeš. Zahtijeva da kažem da sam tukao iz „84“. Onda počne udarati jednog po jednog. Njih je bilo 7-8. Tukli su nas jednog po jednog. Jedan udari sa jedne strane, dru-

'gi dočeka sa druge strane, ta-

man da padneš. Taj Mirzet, ja sam to rekao, otprilike može samo karatista da uradi. Meni kažc, digni ruke uvis, dok ja dignem ruke, njegova noga je već udarila u plećku. Ne bih rekao da sam gore prošao od ostalih, jer su ostali padali u nesvjest. Najgore je šta nam sc dešava kad dođu sa terena. Dođu uveče pijani, uzmu od stražara ključ,

Oplakivanje u Skelanima

Milovan Nikolić (1946), Milovan Ostojić (1949), Mitar Ostojić (1934), Dušan Petrović, Risto Popović (1920), Kostadin Popović (1947), Gojko Radović, Rade Radović (1976), Dragan Radović (1968), Vaskrsije Radović (1956), Milan Stevanović (1973), Vasilj Todorović (1955), Lazar Veselinović (1935), Stanoje Đokić (1941). I Kravica je danas opustošeno selo, što se nije do-

uđu unutra i počnu udarati. Obratio sam se jednom stražaru koji je bio iz Bratunca, a ja sam ga poznavao. Znate šta, Ja razumijem ako komanda naredi saslušanje, ali da nas ovako tuku, to nije normalno. On je odgovorio da nije znao i da će vidjeti. Neki Beli uđe unutra, uzme pa-

licu, kaže meni da priđem do re- -

šetke i udari me palicom po glavi. Jednom me je uhvatio za kosu, privukao sebi i onda me udario. Ćutati se mora. Svaki dan kad uđe u hodnik, samo kaže

OVOJ Četvorici, a najviše onoj “dvojici iz Podravanja, udri ma-

torog četnika. Njima to nije lako. Ja sam ih molio, udrite, bolje je nego da on tuče i mene i vas.

Poslednje večeri njih su izvodili dva puta. Malog Smederevca, dok sam ja bio četiri puta se

" опезујезно џ sobi. Oni dođu i

pitaju je li živ. Koliko sam dobio udaraca u glavu, ni sam ne znam. Ima ona narodna da je mačku teško ubiti, od danas tvrdim da je čovjeka teže ubiti. Za vrijeme dok sam bio kod njih, primio sam više udaraca u glavu i bradu nego jedan običan bokser. Nijednom mi se nije desilo da sam pao u nesvjest. Jesam padao, ali sam ustajao. Tri dana pred razmjenu, na svu пеsreću, pala je granata pred zatvor i u zatvoru je ranila stražara. Čulo se da su povikali: Saša. Poslije toga su upali bijesni i gazili, tukli. Veče prije puštanja pozvali su prvo Smederevca. Posle su njega vratili jednog od one dvojice. Tukli su ga možda više od sat vremena. Kad su ga vratili, neko je povikao: sledeći. Stao sam uz vrata i rekao: ja. On je izvadio ključeve iz džepa ı kaže: — Upravniče, nećeš izlaziti dok sam ja ovde, ja tebe znam, ti mene ne znaš, nikad nećeš ni saznati, nije ni važno. Zaključao je vrata ı otišao. Sve se to desilo što je izginulo njihovih dvadesetak, među njima i АКЕ.

FOTO: M. CVETKOVIĆ

godilo ni u vreme najžešćih nemačkih i ustaških razaranja u toku drugog svetskog rata. Između brojnih napadača preživeli meštani i branioci ovog sela prepoznali su Zulfu Tursunović, Nezira iz Glogove, ranije švercer stoke, Ohranovog sina Husa, Šabana Musića, i dr. O napadu koji se dogodio 7. januara 1993. godine svedoče Rajko Nikolić i Milorad Nikolić.

Akif je sa mnom obavio par puta razgovore bez ikakve prijetnje. Pričao mi je nešto da mi imamo nešto zajedničko u životu, da su Srbi i muslimani jedna krv, da se to zove ovako ili ona-

ko. A znaš li, upravniče, ko je te- ·

bi zapalio kuću? Kaže, ja sam je zapalio. Vidio sam da vi niste vašim komšijama zapalili, a i da vama komšije ne bi palile, ja sam došao sa strane. Tvoja kuća je na slovo G. Bilo mi je žao, ali je potreba iziskivala.

· Ujutru, negdje oko 9-10 sati, došli su unutra i pošto smo svi bili krvavi, naredili su da se operemo, da se ne poznaje krv, jer ako se ne sredimo, neće naši prihvatiti razmjenu. Kad smo se sredili, došao je kamion za razmjenu i neko je izašao pred kamion i rekao: — Poštar, silazi sa kamiona. Kad sam sišao sa kamiona, odveli su me u jednu kancelariju i saslušali me. Sve ista priča. Znaš li toga, znam. Znaš li toga? Kako ne bih znao, kad imaju spisak. Saslušavao me je jedno petnaestak minuta i rekao, možeš biti slobodan. Onda je pozvao malog Smederev-

ca. Zadržali su ga manje od pet

minuta, popeli su ga na kamion i neko je ponovo rekao Smederevac. Zadržali su ga oko minut. Bio je sav krvav. Jezik mu je bio podvučen. Bacili su ga na kamion. Mene je jedan šutnuo i rekao: Vidite da vam čovjek umire i da zbog toga nećemo moći izvršiti razmjenu. Mislili smo da· je već mrtav. Kad smo krenuli, prošli smo pored seljaka koji su vikali: Turčin je uz čibuk jebavao vaše žene i rodio vas i Zato ste vi najpokvareniji na svijetu jer ste ukršteni. Vi nemate svoje rasc.

Put je bio blokiran. Kamion je išao prcko nekih njiva. Došli smo do mjesta razmjene. Nisam nikad očekivao da ću to doživjeti. у

Akif mi je jednom rekao da је on komandovao kad je bio napad na Podravanje i Fakoviće.