Борба, 14. 08. 1993., стр. 25
Де а
BORBA
SVEDOČRNSTUA
SUBOTA-NEDELJA 14.15. AVGUST 1993. GODINE
Tišina pred buđenje
Čekajući vezu sa Sarajevom
Danka Nikolić
D: celoživotno prijateljovanje započelo im je — kao što biva kod takvih, zauvek i retko odanih — u detinjstvu. U početku mi ni po čemu nije izgledalo neobično. Od studentskih dana bili su razdvojeni, živeli su u dva grada. Kako su godine prolazile, sve su više jedan drugom bili potrebni. Primećivala sam kako sve nepogrešivije znaju kada je to. Nisu se tražili. Bili su tu kada je trebalo. Kada je trebalo ostavljali su sve ostalo. Kao da su tek od nedavna postali svesni toga što imaju. Nikada o tome nisu patetično govorili. Nisu, zapravo, uopšte ni govorili. Bili su samo sve sigurniji da imaju nešto u čemu su drugi prikraćeni. Poslednjih godina životi su počeli da im se ljuljaju. Izdavalo ih je zdravlje, rušile im se porodice, karijere počele da im posrću. Tražili su se neprestano. Razgovarali telefonom satima. Izvlačili bi se pomažući jedan drugom vedrinom neugroženoga. Izgledalo je kao da im se ništa ne može dogoditi dok tamo postoji onaj drugi. Ма samom početku rata, dok sve još nije izgledalo suviše strašno, javljali su se svakodnevno. Ovaj odavde — iz svoje mirnodopske, ali uznemirene, zabrinute usredsređenosti, onaj drugi — neprirodno miran, gotovo ironičan prema svima oko sebe koji „paniče bez razloga, preteruju, izmišljaju da preti glad, žeđ“. Ljudi — govorio bi — „vole da preteruju, a sve će se, zapravo, uskoro završiti, samo da se oni tamo dogovore...“ Držao se, takav, danima, tešio nas da „nema razloga za paniku“. I — bespogovorno odbijao sve naše molbe da pokuša, dok još nije kasno, da se izvuče iz grada. Nije o tome hteo da razgovara, jer — ponavljao je uporno — beže samo ljudi bez korena, bez dostojanstva, brod koji tone napuštaju, uglavnom, pacovi. Razgovori bi se okončavali zvonkim, gotovo vedrim glasom s one i — zloslutnim mukom s ove strane žice. Sve češće: dva, tri, četiri puta na dan i noć — uvek posle nove vesti o još jednom razaranju, posle nove brojke o mrtvima.
Ovdašnji, ničim pomućeni mirnodopski život postajao mu je sve nepodnošljiviji. Gotovo je prestao da spava. Sedeo je noćima stisnutih zuba, podbočen, neurotično okrećući dugme na radiju (tražeći sve nove i nove vesti o uzaludnim pokušajima primirja). Onaj iz grada što su ga zasipali granatama hrabrio ga je pričamo o mir-. nom snu, dobrim predosećanjima uprkos svim užasima. Držao se tako dugo, nedeljama, zaprepašćujuće dugo. Onda nas je tog majskog, ovdašnjeg mirnog nedeljnog popodneva, iznenada potresla eksplozija. Eksplodirao je — uz strahovit prasak — s one strane telefona, on ceo, ili — deo nje-
služi za ispiranje ruda. Ona je stvarala probleme, poslije, preživjeli logoraši su imali tegobe sa bubrezima.
Najteže je bilo nama ženama što smo morale pored obaveza u restoranu i pranja sudova, brisati svakodnevnu krv u onim kancelarijama u kojima su se vršila ispitivanja zatočenika. Naime mi žene smo i spavale u dvije sobe gdje su se svakodnevno vršila ispitivanja. Najmlađa žena je bila od osamnaest godina, najstarija šezdeset osam. Bilo je mnogo detalja, šokantnih detalja koje sam vidjela i preživjela, međutim ima nekih koje ne mogu nikad zaboraviti pa ću par tih koji su mene potresli pokušati da vam dočaram.
Јеео prilikom smo sjedile u kuhinji restorana — pošto nas je bilo puno, nas trideset i šest, nismo sve isto zajedno radile nego bi se dogovarale da jedan dan jedna osoba pere suđe a druga da radi druge poslove, da čisti — ušao je pijani četnik koji inače nije bio stražar. Izvadio je nož i počeo da urezuje srpski križ po licu jedne od mlađih djevojaka. Mi ostale smo ćutale i čekale da to isto uradi i nama. Kroz glavu nam je prolazilo, kakva je to sreća da je žrtva ona a ne mi.
Drugi put je došao drugi četnik. Izdvolio Je jednu mlađu koleginicu sa velikim grudima. Stavio ju je da sjedi, odsekao joj bluzu tako da su joj grudi bile naslonjene na sto i sporim pokretima rezao po njenim grudima. ;
Takođe su gasili cigarete po rukama, boli nas bodljikavim žicama i što je najtragičnije svaki dan smo preživljavale gledajući klanja. Te sprave za mučenje koje sam tamo vidjela, to su bili teški željezni pred-
ga što je danima, prisilno prikupljan, uspevao da drži ceo organizam na okupu, ili je eksplodirala granata u neizdržiljivoj blizini njegove glave. Vikao je, tako je strašno vikao da se morala odmicati slušalica. Urlao je da je dosta laži i igara, da hoće da nam kaže istinu, da će svi biti pobijeni, da
je gotovo, gotovo, sve je gotovo, da je to”
naš poslednji, a njegov prvi istinit razgovor sa nama.
Bio je to uistinu poslednji razgovor uoči konačnog prekida telefonskih veza, uoči totalne blokade grada. Otada više nije zazvonio telefon iz njegovog stana, više nije stigla ni jedna sigurna vest o njegovom postojanju. vde — najteže je bilo u početku. Satima je, iz ovdašnjeg stana, sa sumanutom upornošću okretao brojčanik telefona u nerazumnoj nadi da će se nekim čudom
Sarajevo je San Francisko Istočne
· Evrope, kosmopoliiski i kultivisan
grad, i to mnogo više nego Beog-
rad i Zagreb. Možda zato i žele da ga unište.
Suzan SONTAG
američki filozof i pisac
IEEE aSr iS ai Oea ir apraaa i a Pr OR area naar
7
meti, velike gumene cijevi, specijalni kablovi... i kada sam vidjela šta se sve dešava sa ljudima molila sam se u sebi samo da me ubiju metkom, jer tamo metkom najmanje ubijaju. -
Od tih stravičnih tortura, od tih teških života prosječno sto do dvjesta ljudi je umiralo dnevno. Svaki dan ti mrtvi ljudi su bacani po livadama, trpani su u kamione, tako da su kamioni svakodnevno po nekoliko puta te mrtve odvozili; zaista, ja ne znam kuda, mi nismo smjeli to puno ni gledati. Međutim postoje nekakve indicije da su ti mrtvi ljudi bacani u jame u kojima je već završena eksploatacija rude, i da su zatrpavani da bi se uništili tragovi.
Imam jako malo riječi da vam pred očima dočaram jačinu svega što se tamo dešavalo ali ću vam sada ispričati šta se nama ženama događalo.
Takođe ne mogu jedan detalj zaboraviti, kada su jednog dana dovezli ljude iz sela oko Prijedora, to su bila uglavnom muslimanska i hrvatska sela, kada su ih fizički maltretirali do besvjesti i kada su ljude koji su još davali znake života nakupili, i naložili veliku vatru od automobilskih guma i bacali te ljude tako polu mrtve u vatru.
Mi žene smo bile smještene u dvije prostorije u kojima su srpski vojnici svakodnevno vršili ispitivanja zatočenih lica u logoru. Osamnaest žena je spavalo u jednoj sobi, osamnaest u drugoj. Svake noći, moram tako da kažem, mogao je doći koji je htio, pijan, najčešće je bio pijan, bilo koji od tih srpskih stražara koji su čuvali logor. On bi prozvao imenom i prezimenom onu koju je htio i cijelu noć s njom radio ono što je htio.
Nismo imale riječi.
probiti donde. Danima je tražio neke druge ljude (sa drugačijim početnim brojevima telefona), neke čak i uspevao da dobiJe, o mnogima saznavao proverene ili nesigurne informacije. O Maji — kao da se na svom trećem spratu levo u Titovoj broj taj i taj... ogradio od svih dešavanja — od rata, straha, umiranja, od života — o njemu ni glasa, ni slutnje, ni nade.
Prolazile su nove i nove nedelje. Počela sam da primećujem kako polako odustaje od suludog okretanja telefona, kako mu
Uglavnom bi držale jedna drugu za ruku i čekale red. Nismo jedna drugoj pričale ništa. Jednostavno bile smo neme. Ćutanje je nekako bio zid izneđu nas. Izlišno je bilo govoriti. Tu nije trebalo ništa pričati. Sve je bilo jasno. Pet žena mojih koleginica koje su bile sa mnom nisu preživjele.
Malo je ljudi preživjelo logor. A i oni koji su preživjeli... to nije bilo onako kako su srpske vlasti pl-nirale. Međutim, eto, dešava se nekada nekakvo čudo na sreću nas preživjelih. Me iunarodni crveni križ, zajedno sa jednoni britanskom televizijskom ekipom su iznenada najavili posjetu i nisu ostaviii dovoljno vremena srpskim vlastima ca bi nas mogli eliminisati. Tako su srpske vlasti jednostavno bile zatečene. To su oni poznati snimci koji su obišli cijeli svijet, oni snimci kostura živih, to je logor Omarska.
Kada je Križ i televizijska ekipa trebalo da dođu, mi smo bile prebačene u taj drugi logor koji su oni zvali Sabirni centar, Trnopolje. S nama zajedno prebačen je jedan dio preživjelih muškaraca, a drugi dio je prebačen u logor Manjača koji je registriran kao vojni logor. Kada su došli ljudi iz Crvenog Križa u logoru su našli samo sto sedamdeset zatvorenika. Prije toga.su srpske vlasti u logor dovezle krevete i hranu kako bi Međunarodnom crvenom križu pokazali da prema zatočenim licima postupaju u skladu sa Ženevskom konvencijom. Međutim, mi koje smo tamo preživjele znamo da je to laž i prevara namještena pred međunarodnom zajednicom.
Iz Trnopolja najviše pamtim žene i dje-
popušta opsesivna potreba da sluša, čita, gleda — radio, novine i televiziju, kako počinje da spava. Sve ga je ređe pominjao. Nije voleo da odgovara na pitanja o njemu. Kao da mu se budila čak neka vrsta gneva kada bi ga iko išta upitao. Kao da su neizvesnost, strah, nade i beznađa postajali njegov nedodirljivi krug pakla, u kome nije podnosio ičiju prisutnost. Govorio je i dalje povišeno o mrtvima, o rušenjima, o sve strašnijim vestima — njega je zaobilazio. Ponekad mi se činio zastrašujuće čudnim. Nisam umela da prodrem do tih zatvorenih prostora. Šta mu se dešava? Da li gubi snagu, odustaje, hoće da pobegne, da se spasava, hoće da ga zaboravi? Gledala sam ga nesmotreno ispitivački i osećala kako se sklanja, krije pogled. Prekidao bi svaki razgovor koji pokreće uspomene, nije podnosio priče o prošlim vremenima. Sve su mu potrebnije bile samoća i ćutnje. Om je jednog dana (sto i nekog od po-
slednjeg telefonskog razgovora) hrupio u sobu silovito, bučno. Vikao je preglasno, nepotrebno glasno, jer sam se u trenutku našla pokraj njega. Iz loše artikulisanih, iskidanih rečenica shvatila sam da je neko nekome javio da je Majo živ. Niko ga nijednom nije video, kažu da nikuda ne izlazi, da je loše sa zdravljem, jer nema lekova, da nema hrane, a ni struje i vode u tom delu grada — ali, sigurno je, sasvim je sigurno da je živ. Ponavljao je tu rečenicu prvo meni — razdragano, ushićeno, kao da je svim mukama došao kraj, kao da je, najzad, stigao spas. Onda — kada više nisam mogla da slušam i izašla iz sobe — vikao je sam sebi, stalno menjajući intonaciju kao kad se neko prisiljava da u nešto poveruje. Zatim je zgrabio slušalicu. Zvao je jednog po jednog prijatelja, pričao im (neverovatno glasno, gotovo vičući) kako su stigle divne vesti, kako je Majo živ, kako su ga videli, vrlo dobro izgleda... dobro podnosi situaciju... imaju još zaliha hrane... kuća nije ni okrznuta... na dobrom je putu da uspostavi vezu sa njim... Slušala sam sleđena iz susedne sobe, laži su se kotile, glas mu je postajao sve razdraganiji. Samo što bi završio jedan, hitro je okretao novi broj i počinjao sledeći razgovor, ponavljao iste i dodavao nove izmišljotine. Najzad je umukao. Tišina je potrajala. Kada sam ušla u sobu, spavao je blaženo, nasmešen. Pobegla sam iz stana da ne prisustvu jem buđenju.
cu. Bilo je jako puno malih beba. Svi su bili na otvorenom, uglavnom po livadama. Mi smo bile pet dana u Trnopolju, a onda smo dobile otpusnicu i kartu, potvrdu da smo bile toliko vremena, u tom sabirnom centru. Odatle su jedan dio ljudi transpor: tirali u srednju Bosnu, Travnik, jedan je dio bio ubijen, a mi smo pušteni kući. Ja nisam mogla da odem u svoj stan jer je u njemu stanovala moja radna koleginica Srpkinja. Inače u sve stanove ljudi koji su odvedeni u logore, drugi su useljeni.
oravak u mom gradu je bio bolan. To
je isto bila vrsta logora, možda malo bezbolnijeg. Bilo mi je ograničeno kreta nje. Skrivala sam se kod prijatelja i čekala da napustim grad. Naravno, da biste izašli iz tog grada morate Srbima skupo da platite. Sve ima svoju cijenu, naravno. Uspjela sam poslije dužeg vremena da skupim no vac, i da dođem do Hrvatske. Ono što sam htjela da kažem je da su Srbi u mom gradu već ostvarili svoj monstruozni plan, tu je etničko čišćenje već odavno sprovedeno. Kada bi neko od vas sada otišao tamo ne bi našao trag da je tu ikad živio muslimanski ili hrvatski narod. Naše sve bogomolje su porušene. Sva okolna muslimanska i 'hrvatska sela su popaljena, odavno.
Jedino ne znam šta bi mi u Bosni i Her cegovini trebali doživjeti da bi svijet reagi rao. Jedno vrijeme uspavana Evropa se prodrmala zbog silovanih žena, ali to je brzo prošlo... a i sada u Bosni postoje logori, i sada se u Bosni ubija, pali se svakod nevno, svakim danom ljudi umiru, nestaju kao što nestaje i naša država.