Борба, 25. 10. 1993., стр. 11
mat i Oe
POP
U O
| га БОРБА
|
ПОНЕДЕЉАК 25. 10. 1993.
КОЛИКО СУ ЂАЦИ СВЕСНИ СИРОМАШТВА ОДРАСЛИХ
Потомци принуђени да краду
Катје дошао кући и видео празан ФРИ-_ "жидар један осамнасстогодишњак је рекао маци: „Мораћу опет да почнем
22 крајем“
Олга Николић =
- „Сиромаштво je кад нема шта
да се једе и пије, кад нема радости, кад се нема пара и кад немаш ништа да једеш од слаткиша“. „Сиромашан је онај у чијој је земљи рат, па та-
да и вреба глад“. „Сиромашан
је онај ко нема пара, куће ни родбине“. „Сиромашни су неки људи, а најчешће деца која највише трпе овај рат. Кад су оваква времена не може да се купи ни неки мали слаткиш, 4 камо ли чоколада“. „Ове године, пошто је велика криза, ч0коладу сам купио четири пута“. „Чоколаду једем само кад ми неко донесе, јер су времена лешка и зато што је много ску-
• Лошији Ваци боље пролазе Да ли учење има смисла, кад је очигледно дг лошији ђаци боље пролазе, а имају само они који отимају, мишљење
_је које се све чешће чује у
- тавно прескочи. После -најно-_
школским клупама. По проценама Управе за сузбијање криминалитета, расте криминал код деце млађе од 14 година. Крађе су честе („једино тако могу да приуштим себи оно што родитељи не могу“). Међу ученицима је сне више дилера, отимања патика (работа није више резервисана само за дечаке), препада, у школе се доноси оружје, бомбе, парализирајући сузавац; интервенције полиције постају уобичајена појава. _
— Уколико ми не донесеш 100 марака, убићу и тебе и твоју породицу. Овим речима је један четрнаестогодиш-
њак недељама уцењивао ђа- _
ка нижих разреда школе коју је и сам похађао. Своју претњу поткрепљиво је кашикаром коју је полу-скривену држао у џепу.
по“. „Сви су сиромашни, цела Југославија, посебно људи који су остали без домова, а највише у Босни, где је рат“. „Мени се често деси да сам у школи гладан“. „Моји родитељи се у последње време све чешће жале, јер се тешко зараде паре“...
Овако о немаштини, глади и чоколади говоре десетогодишњаци, док су се у парламенту Србије на крајње неакадемски начин „ломила копља“ око „натегнутог питања „да ли влада пада 2
Нова појава — шуга
У школским кухињама више нема отпадака. Све што се добије, то се и поједе до последње мрвице. И не чују се жалопојке на рачун квалитета хране. Међутим, због превисоких цена, број абонената драстично опада. Ђаци од куће углавном доносе сендвиче (мада је то по мишљењу гимназијалаца прави „блам“), купују пецива (то се у школском жаргону зове „преживљавање на сувом“) — или се ужина једнос-
спискове. Ученике београдске
ГИМНАЗИЈАЛЦИ 0 ПОРОДИЧНОМ СТАНДАРДУ И ЖИВОТУ У СРБИЈИ
Понекад завидим другима
вијег, поскупљења паштета и погачица (коштају најмање три старе милијарде), неки средњошколци су се досетили, заједнички _ купе килограм хлеба, па тако смање издатке.
По-казивању професора, деца су савршено свесна срозавања породичног стандарда, на пример, посебно пада у очи да сада много више воде рачуна о својим стварима. Док раније нису марили ако нешто изгубе, сада не одустају од потраге све док не пронађу затурену ствар, па била она и стара излизана гумица. Живот у условима инфлације за „Гиниса“ разоткрко је још једну појаву у школи — тугу, која више не представља изненађење, јер · за комад сапуна треба издвојити доста пара на ову скупоћу“.
Кад је београдски Штаб за снабдевање обелоданио акцију „Чаша млека за сваког ђака“, у многим школама разредне старешине почеле су да праве
' У „Борбиној“ анкети (учествовали ученици основних школа „Дринка Павловић“, „Милош Матијевић Мрша“ и Х! гимназије) издвајају се и размишљања која представљају праве „мале социолошке анализе микро и макро окружења: Моја породица припада средњој класи са беднијим примањима него икад, у знатној мери нервознија и напетија баш због тих проблема материјалне природе, због којих сасвим обичне ствари сада постају недостижан луксуз — објашњава ученица другог разреда гимназије и закључује:
— Али, све у свему, ипак, живим у једној веома сналажљивој и скромној породици... Носим своје старе ствари (не памтим кад сам задњи пут купила нешто ново). Понекад из маминог ормана „избунарим“ неку стару, али занимљиву стварчицу... Понекад завидим другима кад их видим са тим килограмима злата око врата, патикама чија марка само казује колико коштају. Кад их видим, одмах помислим како је добро њихово материјално стање. Ипак, мислим да није важно какав си споља, већ изнутра“.
Њена другарица из разреда свесна је да само захваљујући родитељима који раде „приватно“ води нормалан живот: „Мој тата има факултет и не-знам-какво-образовање, а да он сада ради само то зашта је школован, ја вероватно не бих могла да купујем ни четкицу за зубе у неком нормалном временскесм периоду“.
ЈАДРУШТВОЈЕ
Од куће, ако има: Ни сендвич више не могу «ви да понесу (ФОТО: Б. ПАНТЕЛИЋ
За гимназијалку која је анкетни лист потписала са „будући нобеловац“, њена породица је „најбоља на свету“. Припада „славној“ средњој класи („ничега премало, ретко кад превише“). — Свесна сам данашње ситуације — каже — и трудим се да не правим много проблема. У кући приоритет дајемо храни и пуњењу замрзивача, прављењу залиха; кола не користимо, питања гардеробе заједнички пажљиво разматрамо. Паре се нађу и за екскурзију и за „нике“, које су ми стварале комплексе...“. Међутим, нису сва деца-сентиментална према родитељима. Једног ђака не занима какво је материјално стање њене породице „јер су родитељи дужни да јој обезбеде све што је потребно“. Ова ученица није „у целини задовољна својом породицом“.
Из анкете се виде и мишљења по коме „се данашња омладина веома модерно облачи, чак исувише помодарски“. Уочена су и оваква поређења: „Ако се зна да има људи и деце која буквално гладују, онда моја породица спада у онај средњи сталеж. Међутим, ако садашњи начин живота упоредим са оним од пре две године, далеко смо испод тог сталежа... Имамо таман онолико колико је потребно за неки нормалан живот, боље рећи преживљавање. Јер, у овом лудом времену ратова, глади и сиромаштва, већина људи не живи нормално, већ се бори да преживи и чека нека срећнија времена“.
ОШ „Дринка Павловић“ у почетку је било стид да се јаве. Тек после објашњења да то није никаква срамота, нестао је осећај нелагодности и сви су се пријавили (мада бадава, јер су организатори одустали од идеје пре него што је она и почела). У којој мери деца на својој кожи осећају несташице и си-
ромаштво одраслих, може се“
видети и на једном драстичном примеру: Кад је дошао гладан кући, отворио фрижидер и схватио да у њему влада „пустош“, један осамнаестого-
дишњак се бесно окренуо мајци и рекао: „У овој кући нема шта да се једе, мораћу опет да почнем да крадем“.
Средње имућни, а сиромашни
Друга страна „ђачке медаље“, међутим, показује да само мали број ученика није могао себи да приушти одлазак на екскурзију или рекреативну наставу, иако то „задовољство“ од неколико дана кошта између 45 и 100 марака. (Колико су ти поступци последица миш-
љења да све „мршавији и не-
рвознији“ родитељи од „уста одвајају“ како би колико-толико од беде заштитили своје потомке2) Ако се изузму екстреми, они који у школу долазе
колима и моторима, прескупим јакнама, (јавна је тајна да постоје „школе за богате“) утисак је да је већина ђака ипак пристојно обучена „униформисана“ у неизбежни џинс, патике, дуксерице... Деле их „само“ оригинал или (како кажу) „дивча“ марке. А та разлика између фирме и „фирме“ може да изазове и ре-
акцију попут ове: „Замисли,
Непрмлагођћени
Истражавање секције београдских психолога и педагога о неприлагођеном понашању адолесцената показало је да 50 одсто средњошколаца приулада ризичној групи „јер могу да се одају делинквенцији различитог типа“. Та базична агресивност је у високом степену изражена као црта личности.
re e=e=——=C
молим те, дошла је на састанак обучена у,лажњак петстокецу“! Полудео сам кад сам је видео“.
Ипак, таква мишљења „да одело чини човека“ усамљена су, судећи бар по одговорима (више од стотину) основаца и средњошколаца, који су у „Борбиној“ анкети углавном истицали да „треба бити скроман у данашњим тешким временима“. Занимљиво је да су ти ђаци у 99 одсто случајева своју породицу описивали као „средње имућну, ни богату ни сиромашну, мада се дешавало да одмах после те констатације следи реченица из које се види право стање („једва састављамо крај с крајем“). Као да је бити сиромашан нешто чега се треба стидети2 С друге стране, без зазора је истицано да чоколаду (у највећем броју случајева) могу да купе веома ретко, један пут у два-три месеца, неки комад гардеробе још ређе.
Из одговора се може закључити да деца углавном не добијају џепарац (кад ми нешто треба, ја тражим, а родитељи ми дају ако имају пара“)... И основци и средњошколци сасвим су свесни околности у којима живе, нема нарочите љутње ни на кога (осим у једном случају, кад је гимназијалка „оптужила“ председника Републике и владу због свог сиромашног детињства“ зашто мене то питате, нека вам они кажу, они су одговорни“). Ако се претпостави да су одговори ђака искрени, утисак је да одрасли не заслужују децу какву имају. Ево неких запажања: „Живим сама са мајком, значи од једног личног дохотка купујемо храну, одећу, обућу, књиге... Тако да мислим да смо мама и ја једна срећна, али не толико богата породица... Немам „Реебок“, „Нике“, али ми је најважније учење... Чоколаду једем за рођендан, неки празник или за Нову годину. (Ученица шестог разреда).
„Имам онолико колико је довољно за ово време“. Трудим се да пре школе поједем нешто код куће, да у школи не бих дошла у ситуацију да ми се нешто једе а ја немам новца. Облачим се скромно и не придајем већи значај скупом одевању, бар не у овој ситуацији... Свесна сам да не могу да тражим од родитеља више од онога што они могу да ми пруже.“ (Ученица другог раз-
реда гимназије).