Борба, 25. 10. 1993., стр. 19
.
~
AKI
18908
popari A БОРБА „ ПОНЕДЕЉАК 25. 10. 1993.
па аечнсУ
ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ У БАЊАЛУЦИ
#18 " Горки плодови „победе
Око 30.000 Муслимана, колико их је остало у граду, сваког дана су жртве застрашивања и терора. Просечно 500 лица, претежно Муслимана, али и Хрвата, напусти
овај регион сваке недеље.
Сказаљке старог зидног сата у трпезарији су се зауставиле: било је 00,14 сати прошле ноћи када су „они“ стигли. Шездесетдвогодишња – Аздемина Буздалек, чија је кућа била мета српских војника, уморним покретом чисти комадиће малтера који су попадали са зида избушеног мецима.
У Бањалуци, српском бастиону на северу Босне и Херцеговине, етничко чишћење није заустављено после мировних обећања „Владе“ Радована Караџића. Око 30.000 Муслимана, који су остали у будућем главном граду „Републике Српске“ у Босни, сваког дана су жртве застрашивања и терора: претњи, премлаћивања, силовања, убистава.
„Ми само чекамо дан када
ће бити приморани да носе жуте звезде и када ће железничке пруге бити поправљене“, каже са горчином један официр из састава снага Уједињених нација. По мишљењу локалних власти, ти „испади“ "су дело „екстремиста који се не могу контролисати“. По мишљењу међународних посматрача, у питању су акције које је „планирала и организовала“ општина да би приморала мањине да оду. Бањалука, која је пре рата имала 54 посто српског становништва, ускоро ће бити „етнички чиста“. |
Отићи или остати2 По мишљењу „несрба“ са севера Босне, то је постало питање избора између живота и смрти. 500 лица просечно напушта овај регион сваке недеље: то су претежно Муслимани, али има и Хрвата.
Стотинак ових људи избезумљеног погледа, изобличеног лица стрпали су у два аутобуса на хрватској граници. Сав пртљаг им представља једна обична кеса. За собом су оставили куће које су одмах заузели српски војници. Они
и
заувек напуштају земљу где су њихове породице живеле вековима. Принудни егзодус мањина је остао веома уносан посао: у тесној вези са локалним властима, недавно су настале с" приватне „путничке агенције“. Специјалност им је „извоз“ непожељних Муслимана. На челу најзначајније од
„Данас се више не плашим ни Муслимана ни Хрвата. Бојим «се Срба. Једног дана, када сви Муслимани буду отишли из Бањалуке, можда ћемо te побити ми, браћа“, каже Радислав Вукић, бивши председник СДС
њих налази се Борис Прпош. Овај шездесетдвогодишњи Србин, „незапослени уметник“, посветио се пребацивању људи организујући одлазак измеby 200 и 250 особа сваке недеље у правцу суседне Хрватске. Када га човек слуша, рекао би да је доброчинитељ: „Више волим да их пошаљем у иностранство него да их убијем“, каже он. „Истовремено, помажем Србима да их се отарасе“. Овај алтруизам је прилично рентабилан: одлазак кошта 400 немачких марака по особи. То је читаво богатство у земљи коју је уништио рат. Међутим, како каже Прпош, његова агенција добија само 70 марака: остатак узима општина на име ратних напора. Рекет се од Муслимана узима и на граници. Наређење је изричито: никаква страна валута не сме да изађс из „Републике Српске“. Цариници брижљиво претресају кесе од
КИРО ГЛИГОРОВ 0. СИТУАЦИЈИ НА БАЛКАНУ
Пова Југославија — празна прича
црне пластике. Прегледају једног старог плишаног меду, затим неку стару шерпу. Понекад жене подвргавају „гинсколошком“ прегледу.
Ове методе не плаше само оне одбачене. „Данас се више не плашим ни Муслимана ни Хрвата. Бојим се Срба“, каже Радислав Вукић, бивши председник Српске демократске странке (СДС), који је смењен због претераног испољавања „независности“. „Једног дана, додаје он, када сви Муслимани буду отишли из Бањалуке, можда ћемо се побити ми, браћа.
Свака револуција прождире своју децу. Вукић више не излази из куће без свог пиштоља. Годину и по дана рата и етничког чишћења је посејало конфузију чак и међу победницима. Мада је била поштеђена бомбардовања, Бањалука ипак-и економски и психолошки пропада. Интелектуалци и здрави духом су напустили град, а замениле су их српске избеглице из Хрватске или Босне којима освета лежи на срцу.
Прошлог месеца, када је дошло до побуне у војсци, ућуткани су и последњи гласови супротстављања у српском .та-
бору. Улицама патролира по-
лиција. Више се нико.не трза када експлодирају гранате које се бацају у двориште Муслимана и Хрвата. „Непријатељи“ одлазе: ипак, на лицима се не може видети никакво задоВОЉСТВО. „Мислили смо да ће живот бити бољи када ту буду само Срби, али горе је него раније“, са уздахом каже једна жена.
Чак су и војници престали да се радују победи. Рушевине последње од 16 џамија у граду, која је срушена прошлог месеца, још увск нису уклоњене.
Isabelle Lasserre
Македонски председник сматра да је идеја о глобалном решавању сукоба на подручју бивше Југославије пре бекство од одговорности, него реална политика
По мишљењу македонског председника Кире Глигорова политика Запада у бившој Југославији имаће катастрофалне последице и у другим подручјима. Ако на међународном плану буду толерисани освајања и насилне промене границе, етничка чишћења и политика искорењавања народа, и другде ће се наћи они који ће кренути тим путем, од бившег Совјетског Савеза, преко Азије и Африке до остатка Балкана.
Киро Глигоров тешко може да прихвати став белгијског министра спољних послова Вилија Класа, који сматра да југословенска криза за Запад има само карактер лекције. Исход рата у Босни, сматра Киро Глигоров, одлучио је ембарго на испоруке оружја Муслиманима, којима је на тај начин ускраћено право на самоодбрану, док су Срби имали у рукама готово целокупне арсе-
Sranffurićr ATigemeine
МАЛТА SG Fit D/UTM:HLANUD
Македонија нема проблема са другима: Киро Глигоров
нале бивше југословенске ар-
"мије.
Глигоров изражава жаљење што је амерички председник Бил Клинтон, после нских обс-
ћавајућих изјава, поново одустао до било какве помисли на интервенцију у Босни. С обзи ром на неуспех Европљана тешко ће без америчког апга жовања бити стабилизована ситуација на Балкану.
После погрешних потсза у Босни, сада се поново појанљује идеја глобалног решета за
све сукобе на“подручју бинис Југославије и о сазивању конференције у том циљу. Максдонски председник у томе види пре бекство од одговорности, него реалну политику.
Као ни Словенија, тако ни Македонија неће учествовати на таквој конференцији, јер она нема проблема са другима. Македонска независност је коначна и чврсто успостављсна. Све што се данас попово чује о некаквој новој Југославији, само је празна прича каже Глигоров.
ОТВОРЕНО ПИСМО ГЛАВНОМ УРЕДНИКУ „БОРБЕ“
Омаловажавање Вука Драшковића
Обраћам Вам се у своје лично име, али као члан СПО, пошто ово на шта ћу указати мислим да примећују сви остали чланови и симпатизери СПО-а. Последњих месец-два Ваша уређивачка политика нападно иде у правцу да омаловажи и увреди Вука Драшковића. H даље објављујете нека писма читалаца где му се погрдним речима обраћају због тога што посланици СПО неће гласати за пад Шаиновићеве владе. А догађаји који су протекли променили су ситуацију из основа — СПО је променио став и то објаснио, а Ви и даље коментаришете претходну њихову одлуку.
Сигурно да знате да „Борбу" читају људи наклоњени опозицији, а од тога добар проценат су чланови СПО и симпатизери Вука Драшковића. Терате нас да напуштаМО „Борбу“. Овај лист сам високо ценила због неутралног става, редовно сам купо-
вала сваки примерак и онда ·
када је тај трошак представљао крупну ставку у кућном буџету моје породице. Тренутно новине нису скупе. Значи, уређивачка политика, а не новац, могу бити узрок да можда „Борба“ остане без неког броја читалаца. Јовановић Љубица Београд
(Одговор. В. Д. главног и одговорног уредника у сутрашњем броју)
МЕСИЋ У НОВОМ ЗЕЛАНДУ
Литања без одговора
Недавно ми се пружила прилика да чујем новости из родног краја, и то лично од господина Месића, предсједника хрватског Сабора. Господин Месић је говорио и одговарао на наша питања око три сата. У та три сата међутим, више је говорио о Србији и Милошевићу, него о Хрватској. Сигуран сам да је ту вечер вишс од педесет пута споменуо Милошевића. Ја сам лично очекивао да ће нешто више да нам каже о ситуацији у Хрватској и Далмацији, јер нас је овде, у Нопом Зеланду, деведесет посто из Далмације.
На моје питање == зашто датитшње _ хрнатске власти желе да избришу име Далмација и да га претопе у јужпу Хрватску — госиодим МСсић је одговорио да то није тошто, те да је, колико Је IDCму познато, Далмација и даЉе Далмација.
Покушавајући да докажем да је дапашта хрватска штампа, па чак M Матица Хрпатска, из спог рјечпика избацила Далмацију, POCIOдину Месићу сам изнсо и пске конкретне премјере, где су Далмацију прекрстили у јужну Хрватску. Његов одговор је био: „Па, они су на сјеверу, а ви на југу Хрватске“ (што значи да и он потврђује да је име Далмације данас непотребно). ја сам казао да је име Далмација постојало вјековима, чак прије Криста, што је и господин Месић по"тврдио. Након извјесног времена поставио сам питање господину Месићу: Зашто, док у Далмацији данас бораве 60санске избјеглице, хрватске власти шаљу војнике у Мостар и друге крајеве Босне да се боре против босанских Муслимана и тако стварају још више избјеглица.
Одговор господина Месића је био да су, наводно, Срби томе криви, јер су они ти који су завадили и довели Хрвате и босанске Муслимане до рата. Ја сам му казао да то није одговор на моје питање, и исто питање му поставио по други пут, а господин Месић ми је поновио — исти одговор. Ето, што су вам политичари: Кад не знају да одговоре на питање — одговоре било шта.
Леонард Ловро Летица Глендене Ауцкланд N. Zealand
KAKO СЕ ПУТУЈЕ ВОЗОМ Хаос на шинама
Интересује ли уопште неког како се путује возом, рецимо од Београда до Шида2 Е, па, испричаћу вам, пошто често путујем суботом на тој релацији. :
Јутарњи воз, који би требало да крене у 7,40 из Београда, већ месецима није пошао на време. Воз је већ у Београду препун. Треба видети призор како „небески народ“ у гужви и метежу, осваја воз од само три путничка вагона. Неки већ на старту отпадају. На станици Нови Београд нови талас путника хрли према возу. У Земуну слично. Људи на перону убеђују ове у возу да могу још више да се стисну. Чак је и УУСокупиран. Падају тешке речи. Један прети кашикаром. Људи у возу су нервозни што се толико чека на свакој станици, а ови напољу псују железницу. Сви се питамо: зашто се не прикључи више вагона.
Гледам око себе. До мене стоји млађи човек у мантилу. На ногама нема ни ципеле ни чарапе. Он путује бос. За више од сат времена нисмо стигли ни до Батајнице. На станици, у Батајници, опет гомила људи. Човек из купеа покушава да пронађе своје на перону. Он је поранио да би у Београду дошао до места. Увлачи фамилију кроз прозор. Са женом је мало теже. Крупна је, а и сукња уска. Атмосфера наелектрисана и претећа.
А, опда, јуриш. Сви похрлише према поштанском вагону иза покомотиве. Воз и даље стоји. Долази и милиција. Они што могу да пиде кроз прозор извештавају остале да милиција избацује људе. Након „ослобођења“ иоштапског пагона народ на исрону се повлачи и — воз креће. У Старој Пазови чује се убеђивање са разгласа, да путници сачекају следећи воз и ослободе степениште вагона, како би воз могао да крене. Близу је 11 сати, а воз је- негде отприлике на пола пута до Шида. У Руми смо. Воз и овде стоји један сат...
Јелена Медић Београд