Борба, 27. 11. 1993., стр. 18
+
Х 27, 28, 29, 30. NOVEMBAR 1993. GODINE_
- DRUŠTVO
Pet dana u Zagrebu
Razgovor srpskih i hrvatskih intelektualaca
Zašlo su razumna alternaliva, poput Dijaloga građana u organizaciji Zaдгераскод „Егагтиза“, 572 ротебтје zlosrećnim 2Пејта оуод, тгтјот ! гаот ибодајепод, аћ, иргкоз зуети, гајеатскод роаперја
Piše: Aleksandar Nenadović
A se ne računa zakašnjenje od nekoliko sati pri polasku iz Beograda, zbog neobjašnjenog nedolaska ranije iznajmljenog i unapred plaćenog autobusa, učesnici prvog Okruglog stola na temu „Srbi i Hrvati“ nisu doživeli neprijatna iznenađenja. Bar ne u prvom delu dugog putešestvija — do Zagreba. Naprotiv. Iz vojvođanskog Bačkog Brega, skelom preko Dunava, kroz istorijski Mohač koji je, na žalost, već tonuo u novembarski sumrak, specijalni autobus zagrebačke registracije, prevezao nas je preko mađarske teritorije, u Hrvatsku. Tamo je dobio i posebnu zaštitu: dve policijske limuzine, jedna napred, druga poznadi, omogućavale su našem vozaču da bezbedno promakne svuda, čak i kroz raskršće sa upaljenim ervenim svetlima na semaforima.
A da smo prihvaćeni kao privilegovani posetioci koje ništa neprijatno ne sme iznenaditi, uveravale su nas i naglašeno vidne mere bezbednosti svud gde smo se kretali i boravili: uniformisani policajci pred „Interkontinentalom“ i oko njega; neuniformisani stražari sa „voki-toki“ aparatima oko liftova, posebno na spratu sa sobama rezervisanim za goste iz Beograda. To isto, uz rigoroznu kontrolu na ulazima, čekalo nas je i u „Mimari“ gde smo, sutradan po dolasku u Zagreb, 20. novembra, posedali za Okrugii sto.
Reklo bi se: što je mnogo, mnogo je. Kome bi, u normalnim prilikama i državama, uopšte palo na pamet da, povodom susretanja dvadesetak intelektualaca iz dve države, onih koji nastupaju samo u vlastito ime, priređuje ·takve spektakle? Nikome, sigurno, tamo gde je stanje normalno. Ali, koliko je umesno takvo iščuđavanje u prilikama koje su, sve samo ne normalne? :
Povratak normalnosti?
Da učesnike prve, zagrebačke sesije „Dijaloga građana“ nije ozbiljnije uznemiravalo to, možda i paraderski naglašeno staranje zagrebačke policije da osujeti bilo kakve izgrede, potvrđivala je i atmosfera u dvorani na drugom spratu muzejske „Mimare“. Niko se, ni u jednom trenutku nije požalio da mu je obezbeđenje na bilo koji način smetalo. Valjda i zbog toga što je pravo uzbuđenje, ono koje je svaki učesnik Okruglog stola, u sebi osećao, nadjačavalo sve ostalo. A delovalo je, čini se, izuzetno
jako upravo zato što je, u svojoj biti, bilo savršeno jednostavno: između Beograda i -
Zagreba, ili, ako hoćete, između Srba i Hrvata, najzad počinje da se događa nešto normalno.
___Gledajući iz te perspektive, smisao naših pet dana među Hrvatima, odnosno trodnevnog dijaloga pod krovom „Mimare“, mogao bi, uz malu dozu mašte, ovako da se sažme. Ljudi koje motiviše osećanje odgovornosti, profesionalne i lične, kojima je zla preko glave a nije im ni do vlasti ni do pompe, hteli bi, sada i ovde, da učine ono što im savest nalaže. Razmenjuju misli o tome kako bi, sa svima koji im se pridruže, mogli doprineti da se zaustavi krvoproliće, suzbije mržnja i tako olakša sagledavanje zajedničkih privrednih, kulturnih i drugih interesa među narodima i državaта Које је sudbina učinila susedima.
Diplomatsko fraziranje? Možda. Ali, opet samo ako se misli na normalna stanja, što, nažalost, nije, niti će u dogledno vreme bjti slučaj među Srbima i Hrvatima. Dozvolivši da im osvetnička strast pomrači vidik, ako ne i um, oni su, tako reći, prinuđeni da se vraćaju na početak. Ne u državu kakvu su imali, još manje.u idelogiJU <oju su, bar teorijski odbacili i anatemisali, već u moderriu: demokratsku civiliza-
ciju bez koje ni jedni ni drugi ne mogu ako im je stalo da opstanu i napreduju.
Prva provera
Jedna lasta ne čini proleće, razume se. A da stvari neće biti jednostavne pokazala je i prva provera, po završetku susreta u „Mimari“, odnosno posle „probijanja leda
Bilo je, dakle, i toga. Ali ne toliko da bi potištenost prevagnula. Dobra atmosfera koju su, postojano, nepokolebljivo i znalački stvarali i štitili naši zagrebači domaćini, ostala je, čini se, suštinski nepomućena. Pred tako monumentalnim prijatnim iznenađenjem koje je đoneo sam čin obnavljanja dijaloga Srba i Hrvata u ime razuma i zajedničkog interesa, činilo se da
BALKANSKA SLEPA ULICA: Auto-put
u Muzeju“, kako je prvi korak u Zagrebu duhovito sažet u „Vjesnikovom“ naslovu. Konferencija za novinare, održana u istom zdanju, u ponedeljak uveče, bila je, ako utisak ne vara, dvostruko indikativna. _ Bila je, najpre, veoma posećena. Dvorana pristojnih razmera dupke je ispunjena, što se moglo uzeti i kao dokaz da je radoznalost, u Zagrebu i izvan njega, izuzetno velika. Ali prvi izlazak Dijaloga građana pred širu javnost, neće se pamtiti samo po tome. Postojala je i druga strana medalje — ona na kojoj su ostala ubeležena novinarska pitanja. Ne zato što su, u pretežnom broju, izražavala više skepse nego li nade u skoro srpsko-hrvatsko dublje razumevanje, ili makar izvesno političko otrežnjenje. Skeptičnost je u svetu novinarstva odvajkada svojevrsni znak raspoznavanja, možda i dragocena profesionalna vrlina. Nije, nevolja, ni u tome što je bilo pitanja koja su mogla biti doživljena kao neumesna. Cinici bi na takav prekor mogli uzvratiti kiselom pošalicom koja kaže da „nema glupih pitanja, ima samo glupih od-
govora“. Ali ako novinarima i glupost mo--
že biti oproštena na takvu širokogrudost,
zacelo, nema prava gola mržnja. A'i ta
podzemna sila oglasila se u dva-tri maha, na prvoj javnoj proveri Dijaloga građana. Najžešće u pitanju koje počinje rečima „Kako vas nije sramota...“ a bilo je upućeno dami dostojnog najvećeg poštovanja, profesoru Sveučilišta, dr Vesni Pešić (uz neumornog Slavka Golštajna i prof. Ozrena Žuneca, najzaslužnijoj za uspešnu organizaciju zagrebačkog Okruglog stola).
КД » ..
рогмјај! slučajnih saputnika
. Teško nam je pao zao udes naših zemljaka, bračnog para iz Apatina koji se tu, na putu u Hrvatsku, našao u ćorsokaku. Ona je, ako smo dobro čuli, Srpkinja, pravoslavka. On je, ili ima pravo da postane, državljanin Hrvatske. Ima domovnicu, ili pravo na nju. Bio je uveren da može sa sobom da povede i suprugu. Prevario se. Nisu hteli da je puste. A pošto on nije hteo da u Hrvatsku pređe bez nje, nije im ostalo ništa drugo, nego da se oboje vrate. 00brotom hrvatskog vozača krenuli su sa nama, do Sombora. Da li su, onako ojađeni, stigli bar do Apatina u toi gluvoj noći?
„Bratstvo — jedinstvo“
sve, pa i pitanje u stilu pseudonovinarske kletve, odlazi u fusnote.
Malo je ko, uostalom, našao za potrebno da se bavi time. Možda i zato što se podrazumeva da nikog ne sme iznenaditi realnost s kojom ćemo, i na srpskoj i na hrvatskoj strani, još dugo živeti, sve dok „zatočenici strasti“ budu na obe strane dominantni. S tog stanovišta, sličnosti su, sva je prilika, veće od razlika. (Jedan učesnik zagrebačkog Dijaloga građana iz Beograda, bio je, kao gost u emisiji ovdašnje radio-stanice, suočen sa pitanjem koje, kao jaje jajetu, liči na ono koje se čulo u Zagrebu: „Kako se ne stidite da idete Hrvatima na noge?.“) 5.
Avantura na auto-putu
_ Niko, ukratko, ne može da pobegne od svoje senke. A da nas iskušenja ne vrebaju samo na konferencijama za novinare, odnosno da put od Beograda do Zagreba i natrag ne ruže samo fizičke, ratne rane, saobraćajne i druge muke, naučili smo i tokom neuspelog pokušaja da autobusko hodočašće učinimo kraćim i manje napornim tako što ćemo se vratiti auto-putem koji se nekad zvao „Bratstvo i jedinstvo“. Na tom, sada već pomalo zaboravljenom asfaltnom znamenju bivše Jugoslavije, zapretila je opasnost da upadnemo u poraža·vajuće, srpsko-hrvatsko, balkansko, pa i evropsko bespuće.
Ostaće mala tajna kako je i zašto došlo do te zavrzlame: ko je prvi predložio, a ko i kako odlučio da se, umesto povratka istom, krivudavom i zamornom trasom preko Mađarske, otisnemo na svačiji i ničiji autoput koji, od Zagreba do Beograda, kontrolišu četiri vojno-policijske sile (hrvatska, krajiška, unproforska i jugoslovenska) i tri države, od kojih jedna uživa međunarodno priznanje (Hrvatska), druga ga, zbog sankcija, još čeka (SR Jugoslavija) dok je treća „samozvana“ (Republika Srpska Krajina).
Dok su trajala maratonska pregovaranja i iščekivanja, među putnicima čija je nestrpljivost rasla, mogli su se čuti različiti saveti. Borbena manjina glasno se pitala nije li izlazak na autoput prevelika avantura? Uzvraćala im je, takođe manjinska, frakcija optimista, da nema smisla propustiti priliku, ako nam se već pruža, za brži i udobniji put do Beograda? Većina, kao i obično ćutljiva, strpljivo je čekala ishod
Ako ·već znamo šta se među Srbima Hrvatima dogodilo, ako, u najmanju rul počinjemo da sagledavamo kuda nas, jedne i druge — vodi nacionalističko sler lo, zar nas onda i samo to saznanje ı obavezuje da smirenije podnosimo sve u putne posledice, pa i vanredne policijsl mere? Bar u frenutku kada grupa Srba Hrvata, prvi put od početka obostrano samoubilačkog nasilja, pokušava, bez pr pagandističkih opterećenja i političarsk ambicija „smanjiti prostor nesporaziim: nerazumevanja, smatrajući da razlike m đu ljudima i narodima jesu razlozi za rz govor, a ne za nepoverenje, mržnju i re (iz „Obavijesti za medije“).
HEAR i Ur ir ra та zvaničnih ispitivanja prohodnosti i be; bednosti bivšeg „bratstva i jedinstva“. Nešto pre 10 časova, stigla je utešn poruka sa najmerodavnijeg mesta: Unprfor je preuzeo stvar u svoje ruke, sve sređeno, nema ni neizvesnosti ni rizik:
Ostaje jedino da se, telefonom ili telefa som, preko Londona, obezbedi preusm ravanje beogradskog autobusa — da ı ide na mađarsku granicu nego jugoslove skom deonicom prema Šidu i da na tamo njem kontrolnom punktu sačeka i preu me našu grupu. Zvaničnici nas uverava da će sve biti u najboljem redu; mogli bi mo, znači, već za dana biti u Beograd
Ne lezi vraže. Posle bezmalo dvočaso ne, zaista brze i udobne vožnje, do nepre viđenog zastoja došlo je već kod prve str že, na hrvatskom kontrolnom punki Uniformisani starešina na licu mesta ki da je sumnjičavo vrteo glavom. Posle des tak minuta, ipak je, dozvolio da nasta) mo. Ali, čim smo stigli do kontrolnog pu kta Unprofora, gde stražu drže pripadni plavih šlemova iz Jordana, neizvesnost ponovo uzela maha. Ostajuići strogo пе! ralni, jordanski oficiri samo su prenos ono što su im se sledeće državne grani poručivali. A otuda, iz nadležne komam Republike Srpske Krajine, najpre su stav do znanja da za autobus sa hrvatskom ı gistracijom nema prolaza. Šta sada?
Pao je predlog, bolje reći nalog, da sa zagrebačkog autobusa skine hrvats registracija. Ali bez nje smo stigli samo | kontrolnog punkta na ulazu u RS Krajir Sačekala su nas tri gologlava mladića u voplavim uniformama, sa pištoljima | opasačima. Nešto kasnije, u belo obo nom džipu sa oznakama Evropske zajedi ce čije posmatračke ekipe „pokrivaju“ o područje, stigao je vitki, smeđi engle: oficir u civilnoj odeći odmah se dao na [ sao u posredničkoj („monitorskoj“) ulo Od njega i punačke, mlade Holanđan koja ga je vozila (po zanimanju je „kan ondžija“ u holandskoj vojsci) mogli sr čuti da izgledi za naš prolaz delom pi koji kontrolišu Krajišnici, nisu veliki.
Čekali smo dugo, strpljivo i — uzalu no. Ko se, kako i oko čega za to vreme ( jašnjavao, ostaće nam nepoznato. Kad strpljenje počelo da izdaje i najsmireni bez reči protivljenja prihvaćen je predl da krenemo — nalevo krug. Vratili smo duboko prema Zagrebu a onda uputili, severu. Noć je već bila odmakla kad sr stigli u Viroviticu, uz policijsku pratn
· Zabrinuti Slavko Golštajn зрео je | nam, preko policijske radio-telefonske | ze, tu uđe u trag; rezervisao je okrepljel! i večeru u lokalnom hotelu. Uz ponovlje žaljenje zbog neočekivane, očigledno samo saobraćajne zavrzlame, poželeo n je srećan put. |
Nismo, nažalost, imali sreće ni na B nici između Hrvatske i Mađarske. Iako. njoj, kad smo stigli, osim granične služi nije bilo žive duše, čekali smo više od ji nog sata da nam Mađari overe pasoše.|
Kod Bačkog Brega, prilikom prelask SR Jugoslaviju, sve je inače, išlo „kao loju“. Ali ponoć je već bila na izmaku) Beograd smo stigli tek u zoru. Dan kas iz saopštenja beogradskog predstavniš krajinskih vlasti, saznali smo da su sr intelektualci, učesnici Okruglog stola u grebačkoj „Mimari“ sami krivi što su se glavili u — srpskoj Krajini!
Bilo kako bilo, više od 20 sati pro\ smo u autobusima, što nije mala, a, val nije ni zaslužena kazna za avanturu nekad zajedničkom autoputu a sada о jem izdeljenom, obesmišljenom i opu! lom spomeniku „bratstvu i jedinstvu“. to bi, zar ne, mogao da bude dokaz viš
_su razumne alternative poput Dijal građana, sve potrebnije zlosrećnim ži
· ma ovog, ratom i mržnjom ubogalje) ali, uprkos svemu, zajedničkog pod lja.s (ATM). O e