Борба, 27. 11. 1993., стр. 20
ХН 27, 28. 29, 30. МОУЕМВАК 1993. GODINE
INTERUJU _
Kad iluzije proglašavamo za istinu Akademik prof. dr Ljubiša Rakić
и KG O o O o i e Go =G} /zvesnim pomacima u boljem gledanju sveta na Jugoslaviju | Srbiju više su doprinele nezvanične, opozicione ličnosti, nego naša zvanična spoljna politika, koja Je u velikoj dlskrepanc! sa medunarodnom zajednicom
Nikola Burzan
kademik prof. dr Ljubiša Rakić učestvovao je ove jeseni na nizu međunarodnih skupova, držao predavanja na vIše američkih i evropskih univerziteta, a
kao bivši ministar u vladi Milana Panića,
imao je prilike da razgovara sa istaknutim predstavnicima mnogih zapadnih zemalja. Posebno su važni, kako sam napominje, razgovori koje je vodio u SAD sa vrhunskim predstavnicima američke administracije, kao i u Senatu i Kongresu.
Otuda i naše prvo pitanje: kako svet danas vidi jugoslovensku krizu i mogućnosti izlaska iz nje?
— Odmah da kažem: naša spoljna politika i međunarodna zajednica nalaze se u prilično velikoj diskrepanci. Iz jednog prostog razloga — što međunarodna zajednica insistira na.sprovođenju potpisanih dogovora, a mi insistiramo na rešavanju samo jednog od dogovora, najčešće onog poslednjeg. To stvara velike teškoće u rešavanju naše krize.
Međunarodna zajednica, recimo, imnsistira na sprovođenju svih 12 zaključaka _ Londonske konferencije, koje su potpisali tadašnji predsednik SRJ Đobrica Cosić, savezni premijer Milan Panić, predsednik Srbije Slobodan Milošević i predsednik Crne Gore Momir Bulatović. Oni takođe insistiraju na sprovođenju VensovOg plana o rešavanju problema krajina, _ koji je sa naše strane potpisao predsed*=nik Srbije. |
_— — Ali, postoje i neki novi predlozi, == таг пе2 :
— Sve je to, verujte, samozavaravanje. Zavaravamo sami sebe stalno naglašavajući da se traži nešto novo. Međutim, ne traži se ništa nOvo, Već samo SprOVOđenje onoga što smo već potpisali pre go-
dinu i po, dve, dana. Naravno, nije mi ni.
na kraj pameti da branim međunarodnu zajednicu i da tvrdim da je sve što čini prema Jugoslaviji, odnosno u prvom redu prema narodima i građanima Jugoslavije, ispravno. Smatram da su građani Jugos·lavije neopravdano izloženi teškom pritisku, velikim nevoljama. Ta represija međunarodne zajednice sigurno se ne može opravdati. Ali, ne može se ni BgOvOriti kao o nečemu što je nepoznato, što je novo, neočekivano itd.
S druge strane, mi kao narod želimo da vidimo ono što želimo da vidimo, a ne ono što je realno. Recimo: sankcije nisu počele krajem maja prošle godine, niti je njihov uzrok isključivo rat u Bosni, odnosno onaj nesrećni događaj u Ulici Vase
Miskina u Sarajevu, koji su inscenirali
Muslimani. To, sigurno, nije bio uzrok. Evropska zajednica predložila je sankcije protiv Srbije i Crne Gore iz sasvim drugih razloga — zbog neadekvatnog ponašanja u rešavanju ukupne jugoslovenske krize. Bilo je to u jesen 1991. godine. To je, valjda, svakom jasno. Međutim, mi u
Uloga Milana Panića
iako je potpisan dogovor da neće'biti komentara u toku predizborne kampanje, preko državne televizije najgrubljim rečima napao ргедзтауnike opozicije, uključujući i Milana Panića, i proglasio ih nc neprijateljima režima, već neprijateljima Srbije i srpskog naroda!? U ovakvoj političkoj kulturi, koja nas vraća u period bivšeg totalitarnog, titoističkog sistema, nema i ne može biti adekvatnog posmatranja i rešavanja Droblema u spoljnoj po litici. Е
- = вео bi se, ipak, da se nešto Кгеće, da svet počinje nešto drugačije nego ranije da gleda na Jugoslaviju? — lIzvesnim pomacima u boljem gledanju na Jugoslaviju, na Srbiju, boljem razumevanju za potrebe srpskog naroda od strane međunarodne zajednice, više su doprinele „nezvanična“ ·politika, nezvanične ličnosti, pre svega opozicione, nego Zva-– nična spoljna politika. Postojeća savezna vlada, koja odgovara za vođenje spoljne politike, bar nominalno, nije ostvarila nikakve kontakte sa svetom...
— A Gadafi?
Ijubiša Rakić
— Da, Gadafi! I još neke usputne kontakte na putu do Libije i nazad. Pa, zar Je nama Libija centar spoljnopolitičke orijentacije?! Za 15 dana boravka u NjuJorku, i pored više insistiranja, naš ministar spoljnih poslova nije primljen na razgovor u Stejt depertment, čak ni kod najnižih činovnika! U međuvremenu, pak, brojni pojedinci iz naše zemlje, uključujući i moju malenkost, primljeni su, samo u toku ove godine, nekoliko puta od strane mnogih ministara spoljnih poslova, predsednika vlada i država, a i od najviših ličnosti u tom famoznom Stejt departmen-
— Milan Panić, se, izgleda, vraća na našu političku scenu?
— Njegova uloga bila je izuzetno značajna, naročito u vreme kada je bio premijer. Ali, i kada je prestao to da bude, on je bio pravi i istinski ambasador jugoslovenskih naroda na međunarodnoj sceni i više je, daleko više od zvaničnih institucija vlasti, doprineo razbijanju blokade Jugoslavije. On tome i danas doprinosi. Ali, kad on razgovara sa predsednikom jedine super-sile, naši zvanični mediji to i ne zabeleže! Štaviše, nazivaju ga izdajnikom. A njegov povratak na našu scenu može biti — i biće — izuzetno koristan. Ne zaboravite: on je na prošlim izborima dobio poverenje trećine biračkog tela Srbije...
. spoljnoj politici kao da namerno previđamo ono što nam ne odgovara i to ide dotle da stvaramo sopstvenu iluziju i proglašavamo je za istinu. To nam onemogućava da se adekvatno postavimo i izađemo iz začaranog kruga krize.
O tome svedoče i neki komentari koji se ovih dana čuju sa zvanične televizije. Oni svedoče da mi još uvek ne razlikujemo demokratiju i demokratsko ponašanje od patriotizma. Još uvek se patriotizam vezuje za odanost i pripadnost vladajućoj garnituri i vladajućoj partiji. Još uvek se opozicija tretira kao neprijatelj, ne neprijatelj sistema, režima ili vlasti, već neprijatelj naroda, srpskog naroda. Pre nekoliko dana, recimo, g. Grubač je,
пл Šš
На 7
tu, uključujući i prošlog i sadašnjeg državnog sekretara.
— Pa i predsednika Klintona, zar ne?
— Da, recimo, Milan Panić je i po završetku mandata premijera, primljen od strane više predsednika vlada, ministara spoljnih posiova; pa i od predsednika Klintona. Lideri opozicije takođe. Prema tome, izvesna pomeranja u korist naše spoljne politike ne mogu se ni u kom slučaju pripisati aktivnostima ı uspesima postojeće vlade, kao što to hoće da nam predstavi zvanična štampa i, posebno, državna televizija. Ako je iko doprineo
promeni gledanja na našu situaciju i na- |
govestio mogućnost ukidanja — ili, ba-
4 ТЕЗЕ ЗРОМ
U RASKORAKU SA MEĐUNARODNOM ZAJEDNIČOM:
Snimila: Marija Čalić rem, ublažavanja — sankcija, bili su to opozicioni lideri i nezavisne ličnosti Jugoslavije, odnosno srpskog naroda, a pre svega Milan Panić.
— Ali, ti kontakti se u zvaničnim medijima i dalje kvalifikuju malte ne kao izdaja, prodaja srpskih interesa?!
,
— Na žalost, to je i dalje slučaj, posebno na zvaničnoj televiziji. A, s druge strane, zvanična vlast ovu promenu gledanja sveta na nas predstavlja kao rezultat svoje „patriotske“, „dosledne“, „mudre“ i „uspešne“ spoljne politike! Kada će ı ko će ovom narodu konačno reći pravu istinu?! To se mora učiniti.
| — Može li se bar nazreti nekakav put, bez obzira na to koliko je dug i težak, do mira i skidanja sankcija? Па | је sadašnji optimizam zvaničnika samo
predizborni manevar? — Postoji želja — ne maliciozna, već
iskrena — međunarodne zajednice da se izađe iz krize, da se dođe do rešenja. Jer,
svima njima je već preko glave Jugoslavi-:
je. Izvestan optimizam, kažem, ipak DOostoji, al ga ne treba prenaglašavati. Ргеnaglašavanje značaja suspenzije sankcija, recimo, isto je kao da, poput noja, zabijamo glavu u pesak. Suspenzija ne znači i ukidanje sankcija, već njihovo zamrzava-
nje za određeni period, a to znači — dok”
se ne ispune uslovi zbog kojih su i donete! — Na koje uslove mislite? Ovde zvaničnici stalno tvrde da smo ispunili sve uslove!?
— Naša spoljna i uopšte državna politika ne treba da traži ništa novo i novije od onoga što je već potpisala i treba jednostavno da se vrati sprovođenju zaključaka Londonske konferencije. Ako je, naravno, sve to iskreno potpisala. Takođe — da se vrati Vensovom planu za krajine — ako pa je iskreno potpisala. To je, zbi-
_ lja, jedino što međunarodna zajednica .traži od nas. Ali, ako smo to potpisali „rc-
da radi“, onda treba da tražimo reviziju tih sporazuma i dokumenata. A to onda
10} Bi} f [17 јона 1 рекао +'
dovodi u pitanje i kredibilitet i ozbiljnost naše spoljne, odnosno državne politike.
Ne možemo stalno potpisivati nešto što ne možemo — ili nećemo — Sprovesti. Na tome naš rejting sasvim pada u vodu. Diskreditaciju su nam donela upravo brojna potpisivanja raznih mirovnih sporazuma tri zaraćene strane u Bosni, pa međunarodna zajednica više nema poverenja ni u Srbe, ni u Hrvate, ni u Muslimane. Da li i mi, kao SRJ, takođe hoćemo да izigpgramo poverenje međunarodne zajednice? e
Patnje naroda i u Srbiji, i — pre svega — u Bosni, ali i u svim zemljama našeg okruženja, očigledno su navele međunarodnu zajednicu da predloži suspenziju sankcija bar u toku ove zime, ali to ne znači da će se ukinuti i sve obaveze ı međunarodni ugovori koje smo potpisali. Nema, dakle, čemu da se čudi naš ministar spoljnih poslova zbog nekakvih, navodno, „novih zahteva“. Nema nikakvih novih zahteva, sve je već poznato i potpisano. I to odavno.
Prema tome, definitivno ukidanje sankcija zahteva našu punu kooperativnost na sprovođenju zaključaka Londonske konferencije. Naravno, ne samo našu, već i svih ostalih potpisnika, pogotovo bivših jugoslovenskih republika. Eveniualna suspenzija sankcija biće akt humanitarnog karaktera, ali i vrlo oštro upozorenje našoj vladi i državi, pa i SVi-
ma u Bosni i Krajini, uključujući Hrvate,
da. se pridržavaju prihvaćenih i potpisanih dokumenata i obaveza.
— Nije li pomalo čudno da mi za čitaVO OVO vreme krize nismo ponudili bilo kakvo rešenje, već se oslanjamo — i lHglavnom ih odbacujemo — na predloge drugih?
— Mi uopšte nemamo ideje za rešavanje krize. Nemamo ih, na žalost, ni u unutrašnjoj, a ni u spoljnoj politici. Mi samo odgovaramo na događaje. Ako loše radi gradski saobraćaj, mi optužujemo opoziciju i spoljnog neprijatelja. Baš kao u doba titoizma. Mi, takođe, nemamo koncept spoljne politike. Reagujemo od danas do sutra, kako nam se koji dokument podnese i uglavnom sve odbijamo! Nemamo ništa svoje, nikakvih ideja, nikakvih predloga koji bi bilo koga zainteresovali. Mi uopšte nemamo nikakav stav, niti znamo šta hoćemo u spoljnoj
politici. Vidite kako se mi ponašamo: kad nas pritisnu — popuštamo, a posle toga
kada „procenimo“ da se situacija promenila — ne poštujemo dogovore! Time sebe potpuno diskreditujemo u očima sveta. Postali smo, znači, partner na koga samo treba vršiti pritisak. A to je veoma loše i porazno za jednu zemlju. Nismo, dakle, partner od kredibiliteta.
— Ali, što rekao g. Šainović, „zna se ko ovde vodi spoljnu politiku“!?
— Ta izjava apsolutno diskredituje. pravni sistem, pravnu državu, diskreditu- | je postojanje Jugoslavije. Jer, po Ustavu SRJ, spoljnu politiku vodi savezna vlada, a ne predsednik republike Srbije! Ukoliko ta izjava ili nije data ili je data — u afektu...
Mnoge stvari su mogle biti rešene još pre godinu dana — da nije došlo do paralize politike savezne vlade Milana Panića, paralize politike Dobrice Cosića. Da toga nije bilo, verujem da bi rat u Bosni mogao biti zaustavljen još prošle jeseni. Vidite, ni u to vreme Jugoslavija nije bila formalno priznata, ali su i Cosić i Panići njihovi ministri primani u svetu kao njeni legitimni predstavnici. Danas, na žalost, predstavnici ove vlade nigde ne mogu da uđu. To je velika i kvalitetna razlika i, u stvari, dokaz velike degradacije naše aktuelne vlasti.
Mi smo, takođe, imali šansu da budemo primljeni u UN, samo da se nismo kao pijan plota držali neadekvatne i nepromišljenc politike kontinuiteta. A taj kontinuitet je izveden pojam i apsolutno · ne znači ništa. To je apsolutno pogrešna koncepcija koja nam stvara dodatne tešкосе >
ЈА а С ПО Кули и