Борба, 27. 11. 1993., стр. 21

и ера арни

ата не =

Piše: Nikola Mrvić

20. novembar

Vreme ovozemaljskih čuda, urnebesnih obrta i pobrkanih vrednosti, može ostaviti ravnodušnim samo one kojima za sve puca pojas za vezivanje u mercedesu. Dani, meseci, godine za nezaborav. Orvel se samo preračunao u paginaciji svojih predskazanija. Vreme — čupavo! Na svakom koraku neki nevidljivi barometar „saopštava“ stanje duha. O, tempora, o mores!

Dojučerašnji drugovi sada se oslovljavaju sa „gospodine“. Neki, da bi u tome bili „izvorniji“,

- tajno pohađaju i kurseve gos-

podskih manira. Gospodin je i prosečan građanin kojem iz prosečne potrošačke najlon kese vire dva-tri promrzla krompira. Majn Goz her Nikola od Borče kod Sebeša... *

Treba zbilja imati petlju da u ovom vremenu zasmeješ nekog. Narodu je do horskog kukanja, bar onom što je u 90 odsto slučajeva na ivici egzistencije. Posao mi je ipak olakšan jer kod nas više nema dileme da li humorista iskrivljuje pravo ili ispravlja krivo. Tu je stvarnost koja je najbolji pisani, crtani i snimani humor, naravno sa mrkim poentama.

Humor i satira su se preselili u narodne parlamente. Do pre neki dan biračka tela i antitela, javno su se hranila posredstvom televizije, svarljivim, nesvarljivim, promenljivim, polubarenim, a naročito tvrdim glagolima, koje su im servirali njihovi izabranici. Ne znam da li je Kaligula imao slične tribune, ali zna se iz istorije da je konja postavio za senatora. Ne znam da li su nezaboravni oratorski dvoboji naših poslanika bili izrežirani, da bi se zaboravila neminovnost otvaranja javnih kuhinja, ali znam da su se svojevremeno limila koplja oko legalnog otvaranja javnih kuća. Znam i to da mi je mačak Momčilo dobio psihosomatske poremećaje, gledajući u televizor, sa kojeg su grmele govorničke tirade i replike, od kojih se dobija nesanica. Poslanički dijalog „grčko-rimskim stilom, nije ništa drugo nego silovanje širokih masa. Da ni|e tužno bilo bi smešno, jer zbog onih koji su sa oranja prešli u oratore narod, eto, mora da drlja.

Метебја

21. novembar

Komšija kojeg su ореје državni, a naročito privatni bankari, priča mi kako često sanja marke i dolare. Likovi Kajzera i Linkolna stalno mu lebde pred očima ı veli da u snu često broji svoje novce. Sada nema love ni za lekove za smirivanje. Pita me da li ima šansi za eventualno obeštećenje deviznih Nisam znao šta da mu kažem, pa postiđen kao da sam ja krivac za njegovu sudbinu, odlučih da dovršim pričicu o deviznoj mački, zabeleženu na jednom

od mitinga valutnih velikomučenika... štediša? ,

| Priča u dobrotvorne svrhe |

Kod nas više nema dileme da || humorista iskri\juje pravo Ili isprava Krivo. TU je stvarnost koja je najbolji pisani crtani i snimani humor, naravno sa mrkim poentama

„Upoznali smo se na jednom od protestnih zborova deviznih štediša. Po mom držanju zaključila je da sam stoposto devizni tip, mada u džepu nisam imao ni prebijene kinte. Dok je ogorčena masa štediša neštedimice mahala rukama podignutim prema nebu, kao da nadu za povratak jedino vide u Bogu, moja nova poznanica je govorila kako u životu najviše obožava devize.

Pričala mi je kako je, morala da ide vizom za devizom i bila

_ je na privremenom seksualnom

radu u inostranstvu. Ali, zbog konventibilne konkurencije, morala je da se vrati rodnoj grudi i rodnom gradu. Kaže da je, ipak, stekla veliko iskustvo u razlikovanju deviznih od dinarskih tipova.

— Ja iz cuga ošacujem ko ima stranu valutu nezavisno od javnih skupova deviznjaka — reče ona. — Dinarci su nekako skrušeni kao da očekuju uvođenje pete smene u Zavodu za izradu novčanica.

Dok sam osluškivao uzvike ojađene devizne sirotinje, koja je krivcima pominjala užu i širu familiju, moja poznanica me upita koje devize imam?

Kad sam joj odgovorio da imam samo životne devize, za koje niko ne daje ni pet para, ona se iznenada izgubi u masi gunđajući što je uzalud sa mnom utraćila vreme, koje je očigledno za nju novac. I to devizni. 22. novembar

Zapisujem reči Radenka Stanića: „Krompir je izmišljen da sirotinja ima kome da guli kožu. U ovo ludo vreme krompir guli sirotinju“. „Otkako je prase zavrnulo rep, nikad nije bilo da jedno jaje košta koliko (donedavno) šest vekni hleba“.

(Pomozi nam sveti Luka, spasavaj nas i od cena luka.)

Kad smo već kod jaja, prisetih se podatka najveće zabeležene inflacije u svetu, u Nemačkoj od 1919. do 1923. godine. Tako je, na primer, priučeni radnik u novembru 1923. zarađivao 16,6 biliona maraka nedeljno, a jedno jaje koštalo je 320 milijardi maraka. Samo u novembru 1923. godine inflacija je iznosila 24.280 odsto...

Nemam nameru da prognoziram kolika će inflacija biti kod nas, ali znam da su kod nas, osim jaja, na velikoj ceni i jajare.

Hrana kod nas dostiže astronomsku cenu. Niko ne zna odgovor otkud takve cene kad smo poznati po velikim prirodnim bogatstvima. Da zlo bude veće, nema je dovoljno na tržištu. Jedino se za nestašicu mleka zna pravi odgovor. Nema ga dovoljno zato što stalno govorimo nek' komšiji crkne krava.

Danas me zvao telefonom direktor jedne firme koja se bavi prodajom povrća, da posetim njegov štand na Vilinim Vodama. Naravno, da pišem u novinama o tome kako ima svega, ali ne može da naplati od mnogih ustanova ı preduzeća. Kaže svi robu traže, a kad ih zovem da plate sekretaricama sufliraju da „nisu u kancelariji“. Trebalo bi to malo tiše i diskretnije da im govore jer ih čujem rođenim ušima kad govore za „tog dosadnog tipa nisam u kancelariji”.

23. novembar

Danas se navršilo osam tužnih godina od mog poslednjeg razvoda. Gluvo bilo, ne povratilo se. Umesto troškova oko obeležavanja ovog značajnog datuma u mom intimnom životu, prilažem ovu pričicu u dobrotvornopučne svrhe...

„On mi je bio prijatelj broj jedan. Odmalena smo bili nerazdvojni, disali smo jednom dušom. Pred njim sam do mile volje mogao govoriti dole Vlada i niko da ne sazna.

Tako, kad je trebalo prvi put da se ženim on je imao čast da prvi donese svoj sud o mojoj izabranici. Da održi besedu.

— Persa je, dragi prijatelju, prototip izvanredne žene, veli on povećavajući mi bioritam.

+

Poslušam ovu savetodavnu tiradu u oženim se. Persa je u. početku zbilja bila ono-pravo. Med i mleko od žene. Ali, ne lezi vraže, sve što je lepo kratko traje. Posle nekoliko medenih meseci nastaše svađe, u goste nam dođoše koškanja koja nikako da odu. Pre nego što sam rešio da se razvedem, konsultujem prijatelja. >

— Ne vredi dalje gurati tikvu u vodu — reče on sažaljivim tonom. — Zbog toga neće ništa slabije sunce sijati. Persa je Oštrokonđa, torokuša, alapača, karakondža, opajdara, kad ne poštuje tako krasnog čoveka i zaporčava mu život. Nije ona za tebe, dragi prijatelju.

Naravno, ovo prihvatim iz prve i razvedem se. Slična situacija bila je i u drugom braku, s tim što me prijatelj tešio da je treća sreća. Opet ga poslušam i pitam, pre trećeg stupanja na ludi kamen, šta misli o mojoj izabranici Snežani. On jedva dočeka pa kao zapeta puška, poče sa komplimentima.

— To je obrazac savremene žene koja u prvi plan stavlja ekonomiku domaćinstva. Ona Je u stanju da od sto miliona napravi milijardu, a priznaćeš da je to ono pravo.

Oženim se i treći put. Ljubav Je cvetala sve dok nismo stucali nešto ušteđevine i onda smo počeli da se ujedamo zbog oskudice. Ona meni „konju“, ja njoj „kobilo“ i tako nam stan postade konjušnica. Posegnem advokata ali, pre zvanične tužbe, konsultujem prijatelja.

— Mopu ti reći da me Snežana razočarala. Ona je rasipnica kakve nema. U stanju bi bila da opelješi i nekog arabijskog šeika, a ne tebe.

Razvedem se bez razmišljanja i sad tražim prijatelja da me savetuje šta da radim dalje. On se namah izgubio u nepoznatom pravcu, a ja rasprodajem nameštaj da bih vratio dugove mojih žena. I, naravno duboko se kajem na rate“.

Sea

24. novembar

Danas sam sa drugarima pretresao stranačke probleme. U pitanju je Stranka običnih pijanaca, čiji opstanak je doveden u pitanje. Delirijum tremens koji drma tržištem alkohola, ušlovio je da se članstvo masovno osipa (naročito po telu), jer cene su toliko pobesnele da nas gotovo sve otrezniše. Ipak, to teško prebolevamo pa ozbiljno razmišljamo da smenimo Boru Čorbu,

predsednika Stranke, jer nije ni-

"Šta učinio da se ojača naše akci· ono jedinstvo, da se redovi zbiju

makar na pijacama gde se piće krčmi na čokanje. Kako je postao premijer Vlade u hladu, naš predsednik nije zamrznuuo funkciju predsednika Partije, što se kosi sa našim Statutom. Čorba jeste legalno izabrani predsed-

· nik (izabrali smo ga ležeći mrtvi

pijani), ali nije čašom ni od 0,3 mrdnuo da se uvedu bonovi, makar za brlju.

Kao ozbiljan kandidat za predsednika Partije, nameće se sadašnji potpredsednik Džigi Bau, koji svojim dostojanstvenim stavom naročito za šankom, dokazuje mlađim generacijama kako se rešavaju bokalski i drugi tekući maliganski problemi. Džigi ima alko-strategijsku kartu svih regiona pa i sokaka u kojima se peče rakija i puši kuvana džibra. On je obećao da će za našu žednu braću obezbediti mučenice u necograničenim količinama, samo ako ga izaberemo za predsednika. Cekamo još šta će uraditi Bora Čorba jer je najavio da će se zbog ovakvih cena pića žaliti KEBS-u.

Šalu na stranu, ali piće je toliko poskupelo da je suvišna Liga antialkoholičara jer se, bogme, masovno otreznismo. Žao mi je jedino brojnih konobara koji će izgleda ostati bez profita. Kafa-

"ne su postale toliko prazne da

se čuje kad muva preleti iz podruma u gornju salu.

25. novembar

Neko je davno rekao da je novinar jedini pisac koji se, kada

uzima pero, ne nada besmrtnos- | ti. Novinarima je svaka beležnica svojevrstan dnevnik, a pisanje u vidu zanata nije lak posao. Ja sam oduvek voleo da pišem o ljudima koji su u životu zaradili samo poštenje. Zato mi je danas najžalije penzionera — radnika koji jedva sastavljaju prvi sa drugim u mesecu, jer im je penzija ispod svakog dostojanstva. Kad pitam mog komšiju Radovana: šta si zaradio u životu? On kaže — bruh. Radio je teške građevinske poslove, sagorevao na radnom mestu. Zato njemu i ostalima kojima je pregalaštvo bila najveća vrlina, posvećujem Pesmu preživelog proletera... Teg vremena pao mi na pleća od problema boli teška glava, leđa mi je okrenula sreća ·

ne živi se nego — obitava. Godinama reforme me tukle stezah kaiš do poslednje rupe, gledam sada u šavove pukle

i vidike šašave ! (пре.

Svecima sam slao aplauze

ko bi reko da će biti ale,

cenili su one koji puze

i poltronski bruse ideale. Krpim život kao bušnu vreću bolje sutra neki vrag mi sruši, izdržaću da pokleknem neću zalud pričam stomak nema uši. Pohode me moja braća Skiti

sa životom u suprotnom smeru, smeju mi se oni što su siti standard mi je sad u kontejneru.

26. novembar

Sa Svetozarom Đonovićem idem u privatnu „inspekciju“ pijace Zeleni venac. Na ulazu u | ovu veliku tržnicu grupa dilera | se međusobno raskusurava. Pitamo jednog crnpurastog: pošto je danas marka? On odgovara: „Odbij — danas više ne radimo.“ Susret sa jednim rođakom bio je takođe u vidu pitanja i odgovora. Pita me koliko mesečno dobijam honorara. za jednu humorističku rubriku koju on prati. Kažem mu dve kutije „super filtera“ po najnovijoj ceni. On mi obrusi da sam „superdilea“ i izgubi se niz Balkansku ulicu, žureći da što racionalnije iskoristi vreme.

Nešto kasnije kolegi Aleksi Alimpijeviću, inače nezameniji-. vom predsedniku (to sam voli da kaže) Atletskog saveza Beograda, predlažem da se svakodnevno organizuje narodni kros. | Da narod nadomesti nedostatak | grejanja i da preskače troškove života. On se smeje i obeća da će „amandman“ uzeti u razmatranje. Ovog dana u jednoj slepoj ulici, na zidu oronule zgrade, nai- | šao sam na izbrisani grafit, ali konture slova su vidljive: „Nema brašna, nema hleba, ko vas |... tako treba!“

Dok žurim prema autobuskom stajalištu setih se reči jednog umnog Francuza: „Nastojim da se svemu smejem i to od straha da ne bih morao zbog svega plakati.“

(Autor je novinar-humorista iz Beograda)