Борба, 27. 11. 1993., стр. 22

XIV 27, 28, 29, 30. _NOVEMBAR 1993. GODINE

Pravilno odmerena napetost

·Uoči izbora novog predsednika SANU

Najveći broj akademika koji su polpisali predlog za slikara Miću Popovića zapravo su oni ljudi koji su prošlog leta uputili ape! predsedniku Srbije da podnese ostavku. Drugi kandidat, doktor ekonomskih nauka Ivan Maksimović jeste upravo čovek blizak Vlasti oličenoj u Slobodanu Miloševiću, a u Igri Je | sadasnji sekretar akade-

· mije Dejan Medaković

Radmila Stanković

Između vlasti i Srpske akademije nauka (a potom i umetnosti) oduvek je postojao pravilno odmeren antagonizam. Ponekad je ta usklađena napetost kulminirala kod vlasti u izdaju odgovornog političkog rasuđivanja kao na primer 1986, kada je SANU, zbog već legendarnog Memoranduma bila kažnjena od tadašnjeg režima, pa je izostala proslava 100-godinjšice najznačajnije nacionalne ustanove u Srba.

Otkad je ustanovljena 1886. „osnovnim zakonom Kraljevsko-srpske akademije“, u vreme kralja Milana Obrenovića, Akademija je za vlast bila isto što i Amerika za Kolumba — večita težnja i aspiracija njenih čelnika. Ponekad je taj njihov otisak bio suviše opipljiv kao 1948, kada je Josip Broz postao prvi počasni član SAN-u, a Edvard Kardelj 10 godina kasnije odmah izabran za redovnog akademika. Međutim, ima li se u vidu da je već zakon o akademiji iz 1886, predvideo da će prve akademike postaviti kralj, a dalje će članove birati sami akademici do broja od 25 članova, lako je zaključiti da su prsti vlastod·ržaca presuđivali nad budžetom i mešetarili kad god im je stalo do biranja besmrtnika. U slučaju predsednika Akademije 100-godišnja tradicija ipak pokazuje da su birani zaista najbolji, sa malim izuzecima. Milan Obrenović je za prvog predsednika postavio Josifa Pančića, lekara i botaniča-

· ra svetskog glasa koji je za prirodne nauke u Srbiji učinio ono što i „Vuk Karadžić zasrpski jezhik, a Dositej Obradović za prosvetu srpskog naroda“. Samo je godinu dana ostao veliki naučnik na ovom mestu i tri dana pred smrt napisao je u amanet Akademiji: n

— ... Da se naša Akademija u svim sVO- ·

jim radovima rukovodi samo istinom i strogo naučnom objektivnošću i da se nikada ne povodi za kojekakvim verovanjima i strujanjima koje kad vreme ili socijalne prilike na-površinu iznesu...

Nikada se, naravno, Pančićeva molba nije obistinila i uvek je u Akademiji bilo struja koje su „vreme ili socijalne prilike na površinu iznosile“, a najčešće su to bile političke (ne)prilike, ali je do Drugog svetskog rata prizvuk plitkog duha manje-više ostajao pred njenim vratima. Nisu to dozvoljavali, ma kako bili politički obojeni ni njeni predsednici, velikani srpske misli poput Sime Lozanića, Stojana Novakovića, Jovana Žujovića, Jovana Cvijića, Slobodana Jovanovića... Nikakva se politička senka nije nadvila nad Lozanića pravnika,ali

još čuvenijeg hemičara i autora prvih udžbenika iz neorganske hemije u Srbiji, nad uspešnog ministra privrede i poslanika srpske vlade u Londonu. Ni činjenica da je bio stranački prvak nije Stojanu Novakoviću oduzela oreol izuzetnog pravnika, istoričara književnosti, filologa i diplomate, rečju jednog od najvećih nacionalnih radnika koje su Srbi imali. U tri mandata koliko je bio ministar prosvete, prvi put kad mu je bilo tek 30 godina, učinio je više na unapređenju srpske države od njenog obnavljanja do tada nego što je to iko posle njega. _

Naučnik je bio i Jovan Žujović, znamenit geolog, ali i političar, jedan od onih koji su obeležili vreme „kada su malom Srbijom koračali veliki ljudi“, kako je to za njega rekao akademik Radovan Samardžić. Aleksandar Belić izjavio je svojevremno za njega „Žujović je bio zaista jedan od ljudi na kojima se mogla zasnivati kultura jednog naroda.“

A kao dokaz da se za ulazak u hram besmrtnika nisu morale čekati sede vlasi kako to iz perspektive poslednjih decenija izgleda, govori i činjenica da je Jovan Cvijić, koji Je od 1921, pa do smrti 1927. bio predsednik Akademije, njen redovni član postao u svojoj 34. godini. Istih je godina bio i Ivo Andrić kada je 1926, bio primljen za dopisnog člana na predlog Begdana Popovića i Slobodana Jovanovića. Ovaj drugi, kao prvi Slobodan u istoriji srpskih ličnih imena, doći će na čelo Akademije kao Cvijićev naslednik, u to vreme već toliko ugledan pravni teoretičar i istoričar da se slobodno moglo reći kako se ne zna da li je veća čast bila Akademiji što je on vodi, ili nemu kao njenom predsedniku. Slobodan Jovanović je imao 36 godina kada je izabran za dopisnog, a 39 za redovnog člana Akademije, i svojim velikim i raznorodnim opusom stekao je mesto najmarkantnije ličnosti humanističkih nauka u prvoj polovini 20. veka. I to uprkos volji posleratnog režima koji ga je 1946, osudio u odsustvu na 20 godina robije kao „ratnog zločinca“ zato što je u Londonu bio predsednik izbegličke jugoslovenske vlade.

Posebno mesto u hronologiji predsednika Akademije zauzima Aleksandar Belić, filolog i lingvist, čovek koji je najduže ostao na tom mestu — od 1937, do 1960, jedan od retkih koji su ostvarili kontinuitet sa novom vlašću posle Drugog svetskog rata. Šta je to što je pod Brozom a u njegovoj milosti zadržalo ovog bivšeg kraljevog poverenika, zaštitnika belogardejske emigracije, potpisnika antikomunističkog apela, jednog od članova delegacije koja je molila generala Milana Đ. Nedića da se u

ime spasa porobljene otadžbine primi uloge predsednika Vlade narodnog spasa? Je-

dan od onih koji danas ima šansu da bude..

Belićev naslednik, Dejan Medaković u svojoj hronici „Efemeris III“ o Beliću piše:

„..- Svi drugi vrhunski intelektualci nisu umeli da do kraja tako uspešno odigraju taj Belićev ležerni način, da ostvare tu lakoću kretanja na klizavom parketu vlasti... Aleksandar Belić je u SAN-u izvršio i svečano proglašenje predsednika Tita za njenog počasnog člana...

Belićevim „incidentom“ smatra se obaranje na tajnom glasanju Vladimira Nazora, tadašnjeg predsednika hrvatskog Sabora i partizanskog borca i Todora Pavla, poznatog filozofa, što je predstavljalo zapravo javni protest reakcionarnih snaga u Akademiji, pa je stoga, da bi se one porazile, morao da se menja i zakon i statut. Belić se veštim manevrom stavio na čelo pobunjenika protiv konzervativnih snaga i to je, kako kaže Medaković, bio jedini način da se spase i sačuva Akademija od ljudi kao što su bili Milan Bartoš, Siniša Stanković i Dušan Nedeljković.

Posle Aleksandra Belića nastupilo je doba predsednika Akademije koji nisu imali ni naučni opus ni ugled u javnosti predratnih akademika, da bi se sa Pavlom

_ Savićem i Dušanom Kanazirom vratili na

scenu ugledni naučnici iz egzaktnih nauka koji su zajedno sa rukovodstvom Akademije preturili preko glave brojne nedaće. Kada je bio suočen sa pokušajem da se u Akademiju izaberu i neki koji nemaju naučne kvalitete što zadovoljavaju međunarodne naučne standarde, Pavle Savić, naučnik svetskog glasa koji je udario temelje nuklearnoj fizici podneo je ostavku na položaj predsednika. Ovog leta o njemu je svedočio i Dušan Čkrebić, čovek koju je, podržavajući Slobodana Miloševića, zavapio kako je Srbija umorna od lidera:

— U duši je bio protiv stvaranja pokrajinskih akademija i odbio da u tome lično učestvuje. Rekao mi je tada: „Ne mogu u tome da učestvujem iz principijelnih razloga, ali i zbog toga jer znam da će u Novom Sadu u tu novu Akademiju odmah da prime slikara koji je u vreme kada su ustaše živog zakopavale Savu Šumanovića, otvarao svoju izložbu u Budimpešti. On je možda dobar slikar, ali u Akademiju ulazi i čovek kao ličnost, unoseći u nju ne samo svoje delo već i svoj moral i karakter...“ Mislio je dakako, na nedavno preminulog Milana Konjovića.

Čoveku koji je tri puta biran za predsednika Akademije lekaru i uglednom molekularnom biologu dr Dušanu Kanaziru

zapala je golgota, kako sam krsti ono kroz.

šta je prošao, vezana za pravljenje kontro-

BORBR

verznog Memoranduma 1985. a kroz koju Je prošla većina akademika bivajući izložena biču tadašnje političke javnosti.

— Pretila je opasnost, kaže o tom vremenu Kanazir, a bilo je i pokušaja da se Akademija iznutra razbije i moralno degradira, a kada to nije uspelo, onda je·ondašnje Predsedništvo Srbije zapretilo da će raspustiti Akademiju. Tek 1987, skromnom svečanošću i milošću vlasti dozvoljeno je obeležavanje njene 100-godišnjice i na užas i nemoć akademika vlast je svoju silu demonstrirala tako što je za počasne goste poslala tadašnjeg saveznog sekretara za informisanje Svetozara Durutovića, predsednika Komiteta za kulturu Srbije Branislava Miloševića, potpredsednika Skupštine Beograda Živorada Višića. Patrijarh German došao je sam.

Prošlog leta kada je početkom juna prvi put na konferenciji SANU grupa akademika (njih 46) izašla sa apelom Slobodanu Miloševiću da podnese ostavku, bio je to znak da Je Akademija debelo izložena stranačkim podelama što je njen predsednik autoru ovog teksta prokomentarisao sledećim rečima:

— Ubeđen sam da akademici jasno vide da ovo nije vreme za stranačko nadmudrivanje, već za kompleksne strateške projekte, poduhvate i akcije. Bez političke mudrosti akademika i poštenja SANU neće moći da ispuni svoje društvene funkcije... Danas, uoči izbora 18. predsednika Akademije od njenog osnivanja do danas, više je nego očigledno da će stranačka pripadnost iliti (anti)režimska podeljenost i te kako određivati budućeg predsednika. Jer,najveći broj akademika koji su potpisali predlog za slikara Miću Popovića kao budućeg predsednika Akademije, zapravo su oni ljudi koji su prošlog leta uputili predsedniku Srbije apel da podnese ostavku. S druge strane, kandidat Ivan Maksimović, doktor ekonomskih nauka, ma koliko to ni njemu ni njegovim predlagačima nije po volji, jeste čovek blizak vlasti oličene u liku Slobodana Miloševića. Ako je suditi prema broju potpisa i raspoloženju među akademicima, Maksimovićeve šanse su nešto slabije u odnosu na doktora istorije umetnosti i dugogodišnjeg sekretara SANU Dejana Medakovića koji je takođe kandidat za ovu funkciju. Može se, tako, dogoditi da se u drugom krugu ove trke zakazane za 2. decembar, nađu Medaković i Popović i da se akademici u neku ruku opredeljuju između tradicije i Otpora. Jer, izbor Miće Popovića predstavljao bi zapravo svojevrstan prekid tradicije da se na ovo mesto bira naučnik doktor nauka, profesor Univerziteta. Bio bi to prvi umetnik na čelu Srpske akademije nauka i umetnosti.

Može se, naravno, dogoditi i to da se glasovi podele, da ni jedan od kandidata ne dobije potrebnu većinu i da se pojave pomiritelji i ujedinitelji, akademici koji bi za spas časti ove ustanove prihvatili ulazak u igru koja je već odavno počela i intenzivno traje.

Budalasta

smelost ostanka

Izgnanik sopstvenog zavičaja Pre nekoliko godina Život Je naglo procvefao i, posve neodgovorno, pomisli! smo da nas je poklopio: mir ! spokojstvo. Postigli smo ono čemu smo 1220: јегуи дозади гарастјака. Раја пат је и пагисје, а аа п!smo morali ni da se promenimo. Sahranili

smo тпув, a Živi se razmeću hrabrošću. Baš me zanima, ko će se odreći osvete

Piše: Laslo Vege!

pvkucavši tiho na vrata, u sobu ulazi moj sin, kriomice ispituje izraz moga lica. Citam mu iz pogleda, kako se priseća onih rđavo eksponiranih budimpeštanskih fotografija. Te pomalo već izbledele slike čuvaju uspomenu na mene, na one časove, kada su u meni zamrle sve želje. Možda se poslednja ugasila u stanu 1. E.-a, one noći kada sam, prenuvši se iz sna, u kuhinji tragao za kesicom Maggi-supe, a on je s fotografskim aparatom u ruci, slušao moja grozničava mucanja. Otrovi su razarali moje srce, a on je s vremena na vreme ovekovečivao prošlost. One reči, koje nije razumeo, i kojih se ni ja ne sećam, premda isključivo one čuvaju tajnu, kako je otrov dospeo u moj organizam. Zbog toga i neću nikad saznati, ko me je i zbog čega hteo da osudi na smrt, na taj način ujedno priznajem i to, da sam zahvaljujući isključivo svom neznanju u vezi sa istinom, protiv koje se povremeno možemo i pobuniti. Pre nego što je ušao u sobu, spustio je kofer na prag, košulja na njemu je neispeglana, čini se da je i on, poput mene, već godinama budan. Da li želi nešto? Ili je hteo samo da me vidi? Da li odlazi nekud? Bilo kako bilo, opraštam se od njega, što znači da sam i ovoga puta odustao da mu ispričam sve ono što bi trebalo da zna. Možda je i bolje da nikad ne sazna, kako je nekad i u meni tinjao jedan plamen, samo što sam se ja već pomirio sa tim da pobuni nema leka, pa je zato i krijem u sebi, kao kakvu bolest. Ne znam, u kakav sam bezdan pao, uzalud sam pitao, kuda to jurimo, za ime boga?

Više ne želim da me obuzme euforična požuda za autentičnošću, tim pre, jer sam iskusio da su odricania i logičko pgeterivanje braća-blizanci, zato ću se radije ovde ušančitj. Gde je, pita kolebljivo. Ko, di-

žem glavu. Ne znam, kaže, načinivši nesiguran, još iz najranijeg detinjstva za njega karakterističan pokret.

Ovako je, blago, širio ruke kada je hteo da bude vo- ||

ljen. Nigde, odgovaram. Kao ı za mehe, i za njega su iz naše kratke zajedničke istorije ostale samo te beživotne fotografije, jedino se te slike suprotstavljaju slepim glasinama koje šire događaji stvarnosti. Tiho zatvara za sobom vrata, čujem još kako neko vreme dreždi pred njima, u predsoblju, mora da je hteo još nešto da me pita.

МЕ novosadskoj železničkoj stanici, pomalo gan- |

nut, posmatram manevrisanje električnih lokomotiva, teretne vagone sa sve četiri strane sveta. Uskoro treba da stigne Meridijan ekspres. Svako od ovih putovanja daje sliku svega onoga što nisam mogao da budem, zato su ona, svaka ponaosob, rizična, čak i kada po hiljaditi put polazim na isto putovanje. Svraćam u malu prodavnicu poklona, suvenira, pažljivo biram jednu belu pepeljaru, jednu crnu keramičku šolju za kafu, sve što bih presretan poklonio F.-u. Na ekranu naspram ulaza objavljuju se vremena dolaska i odlaska vozova. Nekoliko narednih dana nema polazaka prema jugu. Noćas su negde tračnice dignutc u vazduh, danas to više nije teško izvesti, u jednu žensku torbicu možda da stane dovoljno eksploziva da se poruši pola grada. Posvuda, čitavom dužinom trase Meridijana, vreba portabl-terorizam. Voz se zaustavlja pored perona, mogu još jednom da razmislim, da li zaista želim da otputujem. Lako je pobeći, treba samo da izmislim neku raskoš-

mu, svetlucavu strast s dodatkom izvesne oholosti, s

druge strane, međutim, budalasta smelost ostanka gura u sferu ljubavi bespredmetne nade, čime bih