Борба, 27. 11. 1993., стр. 23

У А

(s Ка

мањи а

1. Izgleda da više uopšte nema šale. Sankcije pogađaju i one kojima su, navodno, bile prvobitno namenjene. lako je prag osetljivosti na stravične i potresne slike užasa od sankcija i zbog sankcija svakoga dana sve viši, mada su posledice sve Jezivije, tako da je svakodnevno suočavanje sa umirućom decom, duševnim bolesnicima, gladnima i bednima nešto kao opšte mesto, nešto kao prirodna pojava ove nekada najlepše zemlje na svetu, postoje neki detalji koji su u svemu tome, nešto kao oda džikljanju života spram sveopšteg umiranja. Elem, na savetovanju o pravoslavlju i romskoj kulturi, na kome su govorili najveći velikodostojnici SPC, promu_ vao se jedan sasvim slučajni, ali utoliko dokumentarniji detalj. Hladnoća u sali koju izdržava stoički i tako reći asketski naviknut, dr Irinej Bulović, savezna ministarka Margit Savović, pozvana tu kao znak da država poštuje i Cigane i Crkvu, teško je pogodila ovu krhku plavušu. Tresući se u kariranoj jakni, crvenoga nosa i glave uvučene u ramena, gda-Margit je doživela da joj se lokne na čuvenom afro-looku još više ufrćkaju. U tv vesti nije bilo ni reči o hladnoći u sali, ali je činjenica da se sale u unutrašnjosti uopšte ne greju. Te da par Ciganki iz zadnjih redova, zaogrnutih u tradicionalne cvetne marame, koje duvaju u prste od hladnoće, kao da se nalaze na tezgi u Bulevaru, imaju isti tretman kao gospođa ministarka. To je pravi demokratski pristup životu pod sankcijama i trebalo bi taj malii minogima promakli snimak pustiti u svet.

"2. Sve se menja. Poznato je u istoriji da je druženje sa Srbima nešto kao zaraza, nešto kao trajna infekcija. U to ime šarmantni Lord Oven, pojavljujući se na sastanku Ministarskog saveta Evropske Unije u Luksemburgu, lansirao je jedan modni detalj koji je neverovatan. Nonšalantno je prebacio jedno crveno šalče preko ramena, kostimirajući зе, гогомо kao

Snupi. Sa novim bonvivanskim imidžom, čovek iz

gleda kao da se upravo vratio iz Kluba Književnika. Naučivši da je sve moguće i da je sve dozvoljeno, lepuškasti lord je dao oduška svojoj kontinentalnoj avanturi, ostavljajući utisak jedinog čoveka koji se opustio u mračnoj serioznosti rešavanja bosanske krize. Život bi i ovde, možda, izgledao bitno drugačiji kada bi domaći pregovarači imali mašte да позе šalčiće oko vrata, a ne ruke naroda kome su se, kao, toliko posvetili.·

3. Predizborna trka uveliko je počela. U to ime,

_ učesnici u njoj trude se da ostave što bolji utisak.

Prepune sporiske hale na Vukovim i Arkanovim mitinzima, reći će mnogi, samo su rezultat potrebe _ za organskim grejanjem, jer je poznato da samo zbijeni, možemo da se grejemo neuporedivo bolje nego u otuđenom odnosu peć-čovek. Oni putnici, oni izborni pečalbari koji se upućuju po Varošicama i zabitima Srbije, koji ne mogu da napune ni običnu

konferencijsku salu, imaju problem gdje ministarke

— smrzavaju se, ali ne daju da se to vidi.

Vuk Drašković počeo da nosi dolče-vita džempe-

re u kojima izgleda neuporedivo bolje, i teško je reći da je to zasluga njegovog izbornog štaba i modnih savetnika, već će pre biti da je to rezultat njegovog druženja sa neokomunističkim egzistencijalistima. Vojislav Koštunica ostao je veran svom braon sakou i staromodnoj modnoj liniji tako da se na slici koja se na ekranu pojavljuje simbolički, tačno iz

priznao, da je na jednoj pouzdanoj tački sveta sutrašnjica prestala. Nemam snage, one duševne, da se popnem na voz, odlažem polazak i dolazak, jer i početak i cilj postali su već toliko relativni, da svaki pokret gubi smisao. Moja nepomičnost brzo pušta korenje u svako tlo. S darovima u ruci, vraćam se u stan, raspakujem prtljag, mada sam siguran da ću za nekoliko dana ipak poći. Rizik, kao i sve drugo što stvarnosti obećava doživljaj, ionako već zavisi samo od slučajnosti.

oleo bih tako da živim, kao da još uvek imam ne-

ke izglede na jednostavnu, ničim ukrašenu pripovest. Ali njih su razjeli pomodna osećanja vremena. Treba li da ih navedem? Očajanje je samo stručno idealizovanje promašaja, debakla, licemerno kolaboracionisanje s neminovnošću, čas cinizma, međutim, ućutkuje razum, istom, sivom bojom prefarbava i dobro, i zlo. Da budem ironičan, igričav, da uljuljkam sebe u laž, u umišljeno uzvišene situacije? Ili da od sada živim samo za umetnost? Ali kako, kad nisam umeo da živim ni za sebe? Da budem oporo nadmen, neofrivolan? Da grickam Ništa, da se hranim gorčinom? Stidim se tih varijanti. Strah od mopućnosti, odbijanje bekstva, mržnja prema izvesnostima, nigde ništa definitivno: to Je vreme fikcija. U redu, prihvatam nagodbu, potpisujem ugovor. Ako sam već urođeni Balkanac, ne mogu ovde da se ponašam kao otmeni stranac, jer bilo gde i da pobegnem, ne mogu da se oslobodim njegovog, kao usijanim gvožđem utisnutog belega. Vreme je nada | mnom koketno proletelo, nepokolebljivo sam se batrgao putem koji me je odveo u haos, i zato neka mi u „Саво ma pomračenja glava ostane bistra, vid izoštre O рај bdi, ali neka mi ono ne bu-| agral a. Više bih Voleo đa me umesto.

izEı M ki M LE. M и = |

ПИ 75:50 а» вео ови тв

reči NADA, doima kao predstavnik onih učenih Sr-

Predizborni ресајрап

Zona (TV) sumraka

Gospođa ministarka. Crveno Šalče. BID O. Usamljen čovek. Povratak Milana Panića. Tihi susedi Doktorka. Budućnost bez buducnosli. Narod ı Džej |

Piše: Mirjana Bobić Mojsilović

ba (doduše iz 19. veka) o kojima je sa takvim pietetom govorio Milan St. Protić. Zoran Đinđić ima neuporedivo najbolje spotove, a dobro uređen i doteran, takoreći okupan belo-plavom svetlošću, izgleda i kao zgodan muškarac, te ako ne uspe na izborima može biti zadovoljan — uspeće kod žena. Sem toga, ovaj filozof, tako je dobro odglumio svojih nekoliko poruka naciji, da se ostali momci koji se pojavljuju u izbornim spotovima, spram njega doimaju kao puki statisti, tako da kada kaže ono „Pošteno“ dođe mi da mu, skoro, poverujem. Arkan, sa druge strane, ima klasične socrealistićke spotove,

- sa sve navijačkim skandiranjem u offu, da ga to,

hteo on to ili ne, neverovatno povezuje sa vremenom i ličnostima koje toliko prezire. A komunisti su se odlučili za crtani film prepun zvezda, srca i cveća, računajući da će se porukama tipa „Jedinstvo, ravnopravnost, budućnost“, i uz svoga portparola gdin-a Dragomira Draškovića, koji jedini ima direktivu da se pojavljuje na televiziji, osvojiti tolika srca. Samo socijalisti za sada nisu emitovali svoje spotove, ali su pod hitno morali da promene slogan. Ne zato što je „A ko drugi“? provaljen, nego što su, verovatno, na vreme shvatili da odgovor na to; pitanje, posle izbora, može lako biti „Bilo ko!“

4. Predsednik Milošević, kao nosilac svin lista SPS-a, po običaju se neće pojavljivati u spotovima. Večito u sivo-plavim odelima, sa kravatom, ostaje i dalje spomenik tišine, strogosti i rigidnosti. On ne voli javnost, kako ga opisuju analitičari ı na neki način, on je usamljen čovek. Na tu temu padaju mi na pamet neke reči Elijasa Kanetija. „Postoji usamljenost i usamljenost. Neko želi da bude sam da bi konačno mogao da oseti druge koji to nisu. Neko drugi želli da bude sam zato što bi toliko voleo da je jedini.“

5. Milan Panić se možda vraća da podrži ujedinjenu opoziciju na izborima. Opozicija se nije ujedinila i Milari Panić još uvek nije došao u otadžbinu. Ali, nije u tome stvar. Na konferenciji za štampu koju je sazvao njegov izborni tim, jedva da je bilo desetak novinara. Vrlo tužan televizijski prizor sa-

toga iznenade pojave malih, zamišljenih stvari, kao pre nekoliko dana, kada sam u izlogu robne kuće ugledao jednu kariranu košulju boje sasušenog duvana. Nisam verovao svojim očima, o jednoj upravo takvoj košulji pisao sam u svom prvom romanu. Dugo sam čekao nagradu svoje uobrazilje. Hvala na teškom, preteškom bremenu, jedino mi je ono pripomoglo ostvarenju mojih snova, jedino je ono neprekidno izoštravalo moj pogled. Naš karakter će očvrsnuti na onoj mrtvoj tački, na kojoj ćemo postati svesni da nc možemo istovremeno da se pogađamo s životom i da tražimo utehu u isceliteljskoj snazi duha. Od potonjeg se pribojavam zbog toga, jer ne želim nikakvo opravdanje u odnosu na Život. S naroda su već poprimile takve srazmere, da velegradovi počinju nalikovati na prenatrpane sabirne centre. U Parizu, Berlinu, Rimu zvone na uzbunu, nema više ljudskih prava, nema humanizma. Evropa sve više liči na klimakteričnu gospođu, koja se u potaji uzda već samo u Boga, utehu nalazi u plcmenitim rečima, jer ispraznim, ništavnim delima živi svoj život. U scnci te spoznaje moje nekadašnje strepnje postaju beznačajne. Gde su jučerašnje izbeglice? Kuda je skrenuo onaj preteći talas bosanskih, bačvanskih izbeglica? Zbog kojih sam na ulazna vrata montirao specijalnu sigurnosnu bravu. Oni koji su ovamo pobegli, do sada su se dobro potkožili. Na kraju krajeva, mnogima sc ova velika balkanska ctnička menstruacija posrećila. Sve je to bilo ravno jednoj kapi u moru. Jedino smo mi ostali autentične izbeglice, bauljali smo bez cilja i smcra u tom balkanskom haosu, i n:gde nas nisu primili. Gde su građani sakrili svoja oružja? Izbledeo je crno-crveni | purpur*neba, horizont je blistav, ali ispod oka sc} | 'sumnjičavo odmeravamio.“Sipi Mišica, gospoda. ако,

је у ла -

_27, 28, 20, 30. NOVEMBAR 1993. GODINE ХИ

mo potvrđuje da se sa Srbima ne može raditi iz daljine i da oni koji odu iz sela našeg malog teško да“ mogu da računaju na aplauze i medijski značaj na kakav su navikli. Tim više što o miru i prosperitetu ovde danas govore svi, a naročito se ističu oni koji su „vodili rat zbog mira“ kako to u stilu filozofije paradoksa, najčešće poručuje onaj koji se toliko poziva na večni mir. Naročito Muslimana ı Hrvata.

6. General Mladić pojavio se u Sava Centru, u Civilnom odelu! 1 to je možda najveća ikonična promena u srpskom kulturnom i političkom kontekstu. Kad sam to videla, osećala sam se kao Sarajevo koga je potrefila granata. Ceo novobeogradski penzionerski kor došao je da ga sluša. Nije bitno šta je čovek tamo govorio, nego je bitno da generala u civilnom odelu doživljavam kao kad vidim kelnera iz jedne kafane, kao gosta u drugoj. Poznat mi je, al ne mogu da se setim odakle. Svako ponekad hoće da izgleda kao svi mi, ali je svako presvlačenje i simbolički čin. Da li to znači da Je rat gotov i da ćemo uskoro i generala Mladića, kao i generala Adžića, gledati kako kao tihi sused šeta zamišljen, pored tašmajdanskog parka? :

7. Dr Zorica Sretenović, anesteziolog koja je kao dobrovoljac otišla u rat u Hrvatskoj, postala je zvezda nedelje. Objavljujući u novinama svoj dnevnik i gostuju&* kod Vanje Bulića u Crnim Biserima, doktorka je ostavila različite utiske. Ali ima u tome svemu nečega fenomenalno paradoksalnog. Ме umanjujući nikako zasluge Dr Sretenović za spasavanje ranjenika, ja ne mogu da se ne pitam o kakvom je patriotizmu tu reč. Žena je ostavila dvoje maloletne dece koju nije videla mesecima, da bi služila svome narodu, i ja u tome vidim nešto neizdrživo patetično i nešto, najblaže rečeno, sumnjivo. U novinama je opisala i kako je jedan srpski borac silovao i pritom joj plakao na grudima da je, zato što je, ubijao i činio zločine, nesposoban da se u nju zaljubi. Doktorka je odlučila da i tu stvar podnese sa razumevanjem i ljubavlju za svoj narod. Da li doktorka treba sve to da podnosi? Po njenoj priči, Ispada da ne postoji ono što jedan lekar neće podneti zbog svog bolesnika i zbog svog nesrećnog naroda. Patetično i kič do ludila, kako uvek i ispada kada velike ideje zauzmu male živote. To je kao: mini suknja na butine velike, meke i bele, koje se dodiruju kao nepečeni hlebovi. Uostalom, u čemu je razlika: majke koje ostave decu zbog ljubavnika ili zbog naroda uvek su svojoj deci loše majke, ı ne mogu me nikako dirnuti.

8. Atmosfera je napeta. Jedna sličica iz vica, ali kao da je iz života. Ide penzionerka, pažljivo, po poledici, noseći hleb. Na ćošku stoji nekoliko „dizelaša“ sa rukama u džepovima. „Smrt fašizmu deco!“ „I tebi baba“, odvrati joj budućnost ove zemlje Која је prerano shvatila da je budućnost kategorija sa ко- -

jom najčešće računaju oni koji je nemaju.

9. Ljubav prema narodu izgleda da se ovde uspostavlja kao najšira emotivna platforma kojom je protkano sve pod kapom nebeskom. Elem, i Džej Ramadanovski, srpska verzija Majkla Džeksona, nije skrivao svoje oduševljenje posle koncerta održanog na sajmu. Pošto je po ovoj neviđenoj hladnoći tamo došlo neopevano mnogo sveta, Džej je u Duhu Dorćola izjavio: „Toliko sam srećan da bih sve, od zahvalnosti, poljubio u dupe.“ Srbijo, nigde te nema ovakve!

remeno otvaraju svoje kišobrane, a dame se nežno privijaju uz njih. Svi čine isto, na isti način, u 1510 vreme. Počinje novosadska promenada. Sada se već stidim prizora šetališta, naročito zbog toga 510 пеmam hrabrosti da se sam šetam gore-dole, da se klanjam levo i desno, poželevši sa smeškom susedima laku noć. Kao da se svih ovih godina ništa nije desi-

lo poznavao sam samo jednog pravog izbeglicu, nije

mi se pridružio u izgnanstvu. Tokom ratnih godina često smo se šetali zajedno novosadskim ulicama. Potom kao da ga je neki pitomi Ilahor poneo, sav sretan se prepustio Erinijama, koje stavljaju na muke sve one koji napuštaju svoja ognjišta. Nije se razmetao svojim izbeglištvom, rekao je samo toliko da odlazi u Pariz, da umre. To su bile njegove poslednje reči, infarkt ga je dokrajčio u kupeu Meridijan-ekspresa. Mora da je seo na pogrešan voz, ili je osluškivao glas svog bezazlenog srca. Tek naknadno sam shvatio, da se odlučio za lutanje, za beskrajna putešestvija, kada je njegovo srce počelo da preskače. Odbio je da napusti kupe, odlučno je zahtevao da nastavi svoje putovanje u beskraj, jer uzaludna su naređenja razuma, ispod kože, u žilama žestoko bije damar krvi, i u srcu se propinju zle strasti. Ako mi se ruka ponekad, usled navale besa nehotice digne, imam osećaj, da sam se sa njim rukovao.

Pre nekoliko godina život je naglo procvetao i, posve neodgovorno, pomislili smo da nas je poklopio mir i spokojstvo. Postigli smo ono čemu smo lucžili: jezivu dosadu zapadnjaka. Pala nam je u naručje, a da nismo morali ni da sc promenimo. Sahranili smo mrtve, a živi se razmeću hrabrošću. Baš me zanima, ko će se odreći osvete. „| _ __ „. :- | ._ „ (Prevod s mađarskog 'Arpad.Vicko)