Борба, 27. 12. 1993., стр. 21
БОРБА ПОНЕДЕЉАК 27. ДЕЦЕМБАР 1993.
НОВА ПРЕДСТАВА НА СЦЕНИ „КРСМАНЦА"
Витезови
картонских оклопа
Ангело Беолцо Руцанте, режија: Горан Цветковић, играју: Тамара Ивановић, Маја Ђурковић, Светлана Павловић, Предраг Калаба, Душан Шапоња, Зоран Тошић, Никола Завишић, Иван Петровић
Душан Чавић
Две једночинке „Билора“ и „Повратник“ италијанског писца ХМГ века Руцантеа репризиране су прошле недеље, на сцени Академског п0з0ришта „Бранко Крсмановић“, као представа којом ово позориште започиње овогодишњу сезону названу „Повратак из _ незавршеног рата“.
Комедија де! аге којој ова представа „жанровски“ припада, настала је као реакција на „изопачености својствене вишем друштву“ нудећи, у почетку, лаку забаву са елемен-
· тима сатире. Временом (током ХУП века) постаје сасвим особен позоришни израз у коме поред карактеристичне просте сценографије и инсистирања на доминацији глумца, ово позориште преузима и елементе својих фах противника, најчешће мелодрамског заплета.
Таква врста уметничке илузије послужила је редитељу Горану Цветковићу као медиј „друштвене критике“. А то је,
· чини се, једина озбиљнија примедба · овој представи. Уместо да одустане од експериментисања по сваку цену и
остане у простору који је комелова а
дија аде! агтс, (као алтернатива увреженим позоришним схватањима) већ изборила, он излази из оквира овог тсатарског приступа. На тај начин глумцима дајс задатак, сужавајући им простор за импровизацију, као основну особсност оваквог позоришта. Но, представа претежно успева да избегне пад у свакодневицу и истовремено оствари на сцени дихотомију савремено — традиционално. Тај дијалог тече сасвим добро, почев од саме сценске поставке која је „Исписана“ фотографијама из порно часописа и паролама типа „Слобо царе, купи ми цигарс“ и „од бонжите расту ките“, преко врло успешних костима решених у виду оклопа од новина, па до саме игре. Наравно, овај млади ансамбл великог енергетског нивоа је импровизацију схватио на себи својствен начин. Наиме, осим одличне Маје Ђурковић, остали глумци се у својој игри врло често налазе на граници симпатичне али и недозвољене недисциплине. Наравно, позајмљивање дијалога најчешће је долазило од ликова Душка Ковачевића.. а и од кога би другог.
Жељко Јовановић
Микеланђело: Мајка Божја н Христ
ОБНОВА ЧУВЕНЕ МИКЕЛАНЂЕЛОВЕ ФРЕСКЕ
„Последњи суд“ до Ускрса
До Ускрса 1994, биће скинуте седмоспратне скеле, па ће посетиоци поново моћи да виде Микеланђелову фреску „Последњи суд“ на своду Сикстинске капеле у Ватикану. Рестаурација траје већ пуне четири године, јер је требало обновити чак 180 квадратних метара те уметникое сводне слике, а тек у завршној фази главни рестауратор Ватиканских музејаЂанлуиђи Колакучи саопштио је одлуку да се неким Микеланђеловима ликовима врати првобитна голотиња. Али, идеја неће моћи доследно да буде спроведена, јер се показало да је Микеланђелов ученик Даниел де Волтера, који је након Тридентског концила добио задатак да разголићене ликове одене, понегде састругао учитељеву боју. Тако ће Петар и Јован Крститељ, на жалост, морати да остану обавијени Да Волтровим веловима, али ће зато апостол
Андрија убудуће бити ослобо-
ђен ружних тамних панталона. Приликом рестаурације утврђено је да Мајка Божја и Христ са средине слике никада нису били наги.
Посебан утисак даје небо, које након обнове скупом лапислазулном бојом из Венеције, блиста у осенчењима од светлоплавог до тамноплавог. И иконографски је занимљиво. Наиме, по престрашеном изразу лица светаца око Христа, могло би се закључити да у Микеланђеловој оригиналној верзији слика приказује тренутак пре него што је Христ изрекао своју пресуду, па ни Петар нити Павле нису били сигурни да ће у небо.
Откривено је да је Микеланђело свој „Последи суд“ почео да слика у левом горњем углу, где је сместио анђеле без крила, који носе симболе Христове муке, али дотле не допиру погледи посматрача с пода Сикстинске капеле.
КАКО ЈЕ ПРОТЕКЛА СЈЕДНИЦА ЖИРИЈА ЗА ДОДЈЕЛУ ЊЕГОШЕВЕ НАГРАДЕ
Раичков
„Шест према три, у корист Раичковића“, спортским рјечником је констатовао резултат гласања предсједник Жирија, др Ново Вуковић. „И литературс“, добацио је др Новак Килибарда, један од шесторице чланова Жирија који су књиту „Песме“, Стевана Раичковића ставили испред романа „Унутрашња страна ветра“, Милорада Павића. Већ на почетку четврте, и посљедње, сједнице Жирија за највећу књижевну награду у бившој и садашњој Југославији било је јасно да су се поменутес двијс књиге посебно наметнуле. Очекинало се, међутим, жестоко убјеђивање око тога који је ауто заслужнији да му се имс, као једанасстом лаусрату, нађс уписано златним словима на Биљарди. То очекивање је донскле испуњено полсмиком др Слободана Томовића, с једнс, и др Милосава Бабовића и др Новака Килибардс, са друге странс. Залагање др Томовића за то да Павић добије Његошеву награду подржали су предсједник Жирија, др Вуковић и др Јован Делић,
који је своје мишљење о Раичко-
вићу и Павићу, односно о њиховим књигама, изнио у опширном писму.
Одајући признање књижсен:ном стваралаштву Милорада Павића, чију је изненадну појаву на свјетској сцени упоредио са једним Умбертом Еком („заталасао критичарску и читалачку свијест“) и проричући му Нобслову награду, др Килибарда је дао предност „пјесничкој и умјстничкој постојаности“ Стевана Раичковића. Мало је писаца у нашем језику који су тако успјешно и стално сазријсвали“, казао је Килибарда. Овакве Килибардине судове подржао је Милорад Стојовић оцијенивши да је Раичковић „поступно развијао и растао из књиге у књигу“, и да је „задужио посзију нашега језика“.
За др Слободана Томовића, фаворит без премца био је Милорад Павић, јер је у његовој литератури препознато нешто ново, до тада невиђено у српском језику. „То није ни класика, ни модерност; то је откровење у литерарној слојсвитости“, рскао је Томовић, објашњавајући да Павић из игре фантазије и разума ствара нешто треће, што надилази и једно и друго. „Он се поиграо и стварима и врсменима и људима на један врло необичан и мулти асоцијативан начин“, казао је, између осталог, Томовић, доводећи Павића, чак, У одређену везу са Његошем, макар по томе што су обојица сродни свјетском духу.
Иако је и др Килибарда склон да ствараоцима који значе прсломе у литератури прида велики значај, он је, полемишући са др Томовићем, истакао -да су вели-
Милорад Павић и Стеван Ранчковић: Жирн је био на мукама
Образложење Жирија
„Књига „Песме“, у издању СКЗ, представља избор по пјесниковом критеријуму и у ствари је синтеза Раичковићеве поезије. У поменутој збирци Раичковић је као ријетко који савремени пјесник изложио принципе своје поетике, прије свега схватање мисије пјесника и умјетности у свијету.
Доминантна Раичковићева инспирација је природа — сви облици живота. Многолики доживљај свијета као јединства импресионира подједнако као контемплација и као пјесничка визија. Често подсјећа на вријеме европских импресиониста и на француске парнасовце по тежњи да се из свакодневности вине у сублимнију сферу друге стварности.
Књига „Песме“ свједочи да Стеван Раичковић одликује суштинске особине истинског пјесника- — медитативан став пред тајном космоса и људског бића, инвентивна мотивика и
сублимни лиризам“.
ка она дјела која значе синтезу. „Вслика литература је конзернативна“, поснтирао је он.
Др Томовић је прихватио примједбу у једном дијслу, сложинши се са тим да велика дјела праве синтезу, али је био за то да једнак трстман имају и она која отварају писрспсктину. Павић, по његовом мишљењу, истовремсно и сумира и отвара перспсктиву, док „Раичковић нс сабира ништа“. Подсећајући на то да аргумснти за и против Павића припадају раној фази његовог књижевног дјела, Желидраг Никчевић cc сложио, углавном са Томовићсвим комплимеснтима, али је, ипак, свој глас дао Раичковићу.
„Постоје и скспсримснтална дела која су нслика књижевна дела и аутори су им, ако то нсшто значи, и нобсловци“, рскао је Васа Павковић, узимајући за примјер Фокнера („Бука и бес“ су најскспесримснталнији роман“), Бекста... Постоје, наравно, подсјстио је он, и она велика синтетичка дјела, па ти критеријуми не могу бити аргументи у овом случају.
Не — оспоравајући Павића („Његов светски успех није случајан“), Павковић је констатовао да „Унутрашња страна ветра“ није најбоља његова књига и ставио је до знања да ће свој глас дати Раичковићу, између оста-
лог и због тога што сматра да је „Његошева награда ипак награда за песнике“. Раичковић је за
Павковића „највећи живи класик српске посзије“.
Дајући свој глас Раичковићу, Бранко Бањевић га је оцијенио као озбиљног и изузстно модсерног пјесника, који је на оној линији традиције којој је притал ас и Црњански.
Одсутни др Јован Делић је, у писму које је прочитао предсједник Жирија, изузстно похвално говорио и о Раичковићевој лирици и о Павићсвој фантастици, жалесћи унапријед, што ће само један од њих добити Његошеву награду. Ипак је „песнику самоће“, који је „близак традиционалном певању“ претпоставио писца „уникатних романескних модела“, који се уврстио „у ред најпознатијих сијестских романописаца“. „Можда ово, ипак, није равноправна утакмица. Раичковић данас на овој нашој сцени присуствује са књигом која представља избор из цијелокупног његовог стваралаштва, а Павић само са једном књигом. Приговор да то није најбоља Павићева књига, кад је писац његовог формата у питању, тешко је одржив као аргумент против награде. Тешко да ће Павић поновити успјех „Хазарског речника“, изјаснио се, на крају, и предсједник Жирија, др Вуковић. Д. Вуковић
Коначно, „Сеобе“
Београд, (Танјуг) — У Радио телевизији Србије јуче је потписан уговор о копродукцији и извршној продукцији на синхронизацији прве две епизоде серије и филма „Сеобе“, према роману Милоша Црњанског, у режији Александра Саше Петровића. Према уговору, који су потписали генерални директор РТС Милорад Вучелић и продуцент филма власник фирме „Економике – трејд“ Милан Пејчић, филм „Сеобе“ ће угледати светлост дана најкасније до марта 1994. године. Тада се, наиме,. може очекивати премијера у Сава центру, рекао је Александар Петровић.
Новогодишњи
концерт у Дому синдиката
Београд — Хор и Симфонијски оркестар Радиотелевизије Београд, са еминентним вокалним и инструменталним солистима, приређују 29. децембра у Великој дворани До„ма синдиката Новогодишњи концерт, састављен од популарних старих градских и народних песама и староградских балских игара. Идеја је да се оваквим програмом реконструише и утемељи традиција српског грађанског друштва. Диригент је млади Станко Јовановић, а међу солистима су 'Дуња Симић, Јелена Влаховић, Драгана Дел Монако... К. Р. ;
Награде Књижевног клуба 1 „Јазбина“
Београд, (Танјуг). — Књижевни клуб „Јазбина“-у Београду, доделио је награде за најбоља литерарна дела у овој години. Награду за прозу добио је Радослав Петковић, аутор романа „Судбина и коментари“, издање „Времена књиге“. За поезију је награђен Драган Јовановић Данилов, за збирку „Кућа Бахове музике“, у издању београдског „Нолита“ и новосадских „Светова“. Најбоља прва објављена књига је „Фрезно“ Ненада Јовановића, у издању Књижевне омладине Србије.
и