Борба, 17. 01. 1994., стр. 9
прва нв еј
)
) | ) [
[
4
r
БОРБА 2
- ПОНЕДЕЉАК 17. ЈАНУАР 1994.
АНЕВНИК |,
ИСПОВЕСТИ БОРАЦА „КАРЛОВАЧКЕ ГРУПЕ“ КОЈА ЈЕ БИЛА У ХРВАТСКИМ ЗАТВОРИМА
Правац — 306 дана затвора
Слободан Марковић: Највиши крајишки функционери истицали су да није тачно да је минско поље било укло-
њено, оптуживали су чак нас. Јован Животић: Међу људима који носе шаховницу било је и добрих људи, помага-
ли су нас
Branislav Gulan
Ноћ, магла, влажан коловоз. Комби са 13 добровољаца, 13. марта 1993. године после двомесечних борби на Велебиту, кренуо је ка Београду. За вола"ном седи Владимир Јовановић (40), прекаљени борац. После напорних битака, ноћи проведених у рововима, борцима је коначно и топло, у комбију. Већина је безбрижно спавала. У шумама, у околини Војнића, милиционар, или лице, обучено у униформу крајишког милиционара, зауставља возило. Онако бунован, и поспан, погледам, возач Влада, прима документа, а милиционар поздравља и показује руком право. Нисмо прешли ни 200 метара од наших барикада, угледамо рампу УНПРОФОР-а, а највише 300 метара даље један од војника викнуо је — шаховница! Влада је покушао да окрене комби, али смо са свих страна били опкољени од домобрана и МУП-оваца Хрватске. Оружје су држали на готовс. Иако је ту било и војника УНПРОФОР-а, они нису реаговали, све су нас заробили и одвели у пакао.
Издаја или...
Овако прича данас Слободан Марковић (43), после -306 дана проведених у хрватским затворима. Марковић је припадао у јавности знаној „карловачкој групи“, која је размењена ових дана код Лиопвца. Од'када је почео рат, није из њега излазио, а једно време с њим је била чак и супруга Радмила. Водио је битке у Вуковару и Борово Селу. Одатле је отишао на личко ратиште где је 1991. године изгубио ногу. После 26 дана лечења, иако без ноге, вратио се на Велебит, и прсузео команду специјалном диверзантском јединицом. Само на ратишту Вуковара, каже Марковић, погинуло му је 16 другова, а 42 су остали тешки инвалиди. Сад, после повратка из затвора, срећан што је жив, али незадовољан оним шта се и како ради на ратишту, у највишем руководству, Марковић, заједно са својим ратним друговима Јованом Животићем (35), Чаславом Јовановиhem (41) из Јагодине и остали-
ма састаје се, евоцира успомене: = Чудно је било то хапшење. Ни данас нам није јасно. Јер, милиционар нам је показао да идемо у руке домобраниома, барикада је била склоњена, минско поље уклоњено. Не верујемо да је то све била само случајност. Највиши крајишки функционери касније су истицали да није тачно да је минско поље уклоњено, оптужујући чак и нас. Ми, међутим, имамо податке за њих, како ове из Србије тако и оне који воде рат, а налазе се у самој врхушки. Но, о томе касније — испричао је Марковић, а то су потврђивали и Животић и Јовановић.
Три пута пред зидом за стрељање
— Када су нас домобрани са подручја под заштитом „плавих шлемова“ одгурали на хрватску територију, одмах сам чуо повике „побите говна“. Одвели су нас до школе, постројили уз зид за стрељање, али се појавио, како смо касније чули један човек из Туђманове пратње, и спречио стрељање. Одвезли су нас у карловачки затвор. После тога
су нас опет неколико пута ве- s
заних очију са лисицама на рукама водили, како рекоше на стрељање, наставља причу Марковић.
— У затвору смо свакодневно ишли на испитивање, најчентће је то трајало по 15 часова. Наравно, нису изостајале ни физичке тортуре. Морам да кажем да је најтеже било у затвору Керестинец — каже Животић. — Тражили су од нас војне податке, тукли до бесвести, стално нудили нешто на потписивање. После нам говорили да смо потписали смртну пресуду.
Након два дана тог пакла, поново на исти начин, везаних очију с лисицама на рукама, зауставе нас поред неке воде, терали нас да певамо њихове песме, додајс Часлав Јовановић. — Поново смо се нашли у карловачком затвору где смо остали седам месеци.
— Ту нас је највише тукао управник затвора, а после нас питао да ли нас неко малтре-
Од чега сад живети: Слободан Марковић и Јован Животић
тира, и да само њему кажемо — додаје Животић. — Али, и међу људима који носе шаховницу било је добрих људи, помагали су нас. Нећу да им помињем имена, јер би у том случају они тамо страдали. После су нас пребацили у затвор у Загреб, а потом у Лепоглаву. Ту је било свакодневно малтретирање. Имали смо мало бољу исхрану једино пред посету делегације Међународног црвеног крста. Штитила нас је и уливала наду у живот Клаудија Рицо, и једино смо њај веровали да ћемо остати жиВИ. Оптужбе Крајине
— У битку смо отишли када је извршена агресија на Хрватску 22. јануара 1993. године додаје Марковић. — Искључиво из патриотских разлога. Мислите ли да човек без ноге, може другачије да буде на првој линији фронта. Међутим, у затвору смо се уверили и у друге стране овог прљавог рата. Наше власти су нас оптуживале да смо у рат ишли да пљачкамо, ја данас немам од чега да живим, оптуживали су нас да пљачкамо и палимо српске куће, а зна се ко је то радио на ратишту — нервозан,
"одговорност
ФОТО: Б. ПЕТРОВИЋ
понекад се превијајући и од болова, прича специјално за „Борбу“ Марковић. — Хрватски челници су знали да сам ја као капетан водио борбе, па сам зато и имао „посебан третман“. Али, све смо тамо издржали, нико ништа није одао. Зашто рат још траје посебно између РСК и Хрватске, сносе највиши официри и политичари Крајине и Југославије. Тај рат, ће потрајати... Плитвице у Србији
Према причама размењених заробљеника, суђење им је било само формално у Карловцу, трајало је 45 минута. Судија Бољковац (рођак Јосипа Бољковца), сваком од њих изрекао је по 20 година затвора. Пресуда је изречена 18. маја прошле године, а по службеној дужности заробљене добровољце је заступао адвокат Никола Павловић.
= Он нам је јасно рекао да нас не сме бранити по Закону јер ће у том случају бити убијен. Његова одбрана се сводила на формалност и то је трајало свега два минута — додаје Животић. — На питање судије да ли знам на чију сам терито-
Два-лица бораца
Шта нам је све овај рат донео видели смо тек после боравка у затвору, заједно са осталим осуђеницима из РСК. Нећемо да их именујемо, препознаће они себе овде и без тога. Али, имају два лица. Кад су доспели у затвор, говоре како они хоће да живе у Хрватској под шаховницом, али су принуђени да иду на ратиште. У затвору највише оптужују за рат Србију и Слободана Милошевића истичући да их је он увео у рат. Они који су били са нама, а то су познате личности потписивали су да РСК више не постоји, певали „За дом спремни“.
— Ја сам поносан што сам водио око 700 бораца и на ратишту био њихов командант. На робији ниједну војну тајну нико од нас није издао, али — борци са подручја где се води рат, богами јесу — каже Марковић. — О томе ће једног дана такође, као и о нашем путу ка Београду, а у ствари у руке усташа, изаћи истина на видело — истиче Слободан Марковић и Јован Животић.
рију дошао да се борим, одговорио сам без размишљања: Знам. То је била Србија. Ја знам да су Плитвице данас у Србији. То их је ражестило. После ми је адвокат рекао да је та моја изјава највише утицала да добијем две деценије затвора.
Девет бивших заробљеника, четворица су одмах пуштена из здравствених разлога, јован Животић, Слободан Марковић, Братислав Ђурашковић, Душан Вуковић, сви из Београда, Владимир Јовановић, Мишо Калић, Радмило Голубовић из Младеновца, Часлав Блајковић из Јагодине, Миленко Сенић из Земуна и Ненад Бојић, сада су код својих кућа, са породицама. Поново на почетку новог, још тежег живота. Јер, кажу, за: размену нису знали, све до поласка. Сад им је скоро теже него у затворима. Како и од чега живети, кажу, немају новца ни новине да купе које о њима пишу, а сви су тешки инвалиди. Брине их и то што су по њиховим сазнањима Хрвати много више учинили за ослобођење своје групе. Зато Слободан Марковић, после свих добијених битака на ратишту и у затвору, сад истиче да му је преостао „просјачки штап“.
СРПСКИ ВОЈНИ ИЗВОРИ 0 СТАЊУ НА РАТИШТИМА У БиХ LJ Стална дејства муслиманских снага
У последња 24 часа борбена дејства муслиманских јединица према српској страни настављена су на многим правцима.
Нису престали ни, претежно провокативни, напади здружених снага регуларне хрватске војске и Хрватског већа одбране из правца Орашја према српским насељима и положајима ВРС у Посавини, а било их је и у Херцеговини према Невесињу. =
Настављају се и муслиманско-хрватски обрачуни, као и међумуслимански оружани сукоби у Цазинској крајини.
'Нл сарајевском подручју је, практично дуж свих линија раздвајања, са муслиманских положаја било дејстава према српској страни, уз употребу различитих врста наоружања. Јачим муслиманским нападима из стрељачког
наоружања и минобацача била су изложена српска насеља Неђарићи, Азићи, Касиндолска улица и Илијаш.
Непрскидно дејствујући из пстадијског наоружања, д-повремено из минобацача, муслиманске јединице су наставиле провокације српске стране у зони одгонорности Оперативне групе „Добој“ ВРС. Таквих муслиманских напада било је нарочито на подручју Добоја, Теслића, Градачца, требанском делу ратишта, на Озрсну и Влатшићу.
Борци ВРС су на мостарско-нсвесињском правцу успешно осујетили два јача муслиманска пешадијска напада на правцима Свачићи — Горњи Врањевићи и Гнојница — Равнице. На том подручју уништена је и муслиманска диверзантско терористичка група,
-
623, како се наводи, икаквих жртава на српској страни.
Из правца Сребрсницс, у којој су стационирани припадници канадске јединице мировних снага Уједињених нација, обновљена су муслиманска пешадијска провокативна дејства посебно у рејону Динвљакиња.
Према подацима српских војних извора, на свим спорним деловима бивше Босне и Херцеговине настављени су беспоштедни муслиманско-хрватски обрачуни. Нарочито су жестоке међусобне борбе бивших савезника у долинама река Лашве, Раме и Неретпе. По обиму, јачини и обостраним жртвама, муслиманско-хрватски обрачуни су посебно снажни око Витеза, Новог Травника, Бусоваче и код Благаја.
ФРАНЦУСКА СРЕДСТВА ИНФОРМИСАЊА
Француски против српских снајпериста
Париз (Танјуг) — Париски диснпик „Журнал ди диманш“ објавио је јуче репортажу о припремама пове смене француских војника пред одлазак у Босну, које наводе на закључак да се францу“ке „плаве берстке" пре припремају за ратну, него за мировну мисију у Босни. У рспортажи, под карактеристичним _ насловом _ „Француски снајперисти па путу за Сарајево“, париски недељник, поред осталог, паводи да се у саставу нове смене француских војника палазе и слитни стрелци француске армије, који ће се „супротставити српским снајпсристима у Ђосни“. Имајући у виду аптисрпску политику доброг дела француског званичног сстаб-
лишмента, а и хистеричну пропаганду на чијој су мети увек Срби, није никакво чудо да се и француске „плаве беретке“ свесно усмеравају на могућности да се у Босни свентуално сукобе само са једном односно српском страном.
Слично интониранс су билс и неке респортаже објављене ових дана на овдашњој телевизији које, такђе, говоре о опсежним ратоборним припремама француских војника пред одлазак у Сарајево. На
сугестивно _ питање _ репортера француске телевизије — да ли рачунају и на могућност да ће у Босни можда морати и да ратују —
француски војници 623 оклевања одговарају да су и на то „спремни“,