Борба, 26. 01. 1994., стр. 13

папина тесла

СТ] 13

MII UNIVERZITET OD PROPASTI

| | | “> е 11 na atmosferu AMusvica | Као mrtvi domopi, bDiše se ne čuje ljudshi smeh. Jevrejski sindrom za-

oliqja, vladajuće stranke i nacionalistička desnica e Dr Nikola Tucić: o prošao, prirodno je da se pitamo kako ćemo teh onda mi proći

dr Mila-

· v se kaze „dosfa

se „zločin prema samom = reći da je propao“.

:5Rajić, profesor Filološkog V-vi put, po sopsvtenim геIoolektivno ponižen kad je morao da stane u red za m:nt, toalet papir... Po nje'z.se pretvorili u sindikalne i univerziteti u kolonijalne

122

— Sve češće se od kolega čuje da je važno preživeti, a za posle će se videti. To znači da neko (ne)svesno ruši dva osnovna stuba društva, obrazovanje i nauku — jer se obrazovanje brka sa prosvetarstvom, a nauka sa više-manje uspešnom, krađom tuđe tehnologije. Nalazimo se u lažnoj dilemi, veli dr Nikola Tucić iz Biološkog instituta (on je takođe i

Krilafica „krvi i fla“

Prvi član francuskog zakona o nauci glasi: „naučna i tehnološka istraživanja su nacionalni prioriteti“. To kod nas nije nacionalni prioritet, zna se ko diktira te definicije... Na žalost, mnoge moje kolege na pogrešan način formulišu te „svetinje“. Pristali su na poznatu krilaticu „krvi i tla“. Čini mi se da ljudi na univerzitetu zaboravljaju da imaju dvostruku odgovornost, ljudsku i profesionalnu. (Dr Nikola Tucić)

- profesor Biološkog fakulteta) — škola ili

hleb — jer ako nemamo školu, nećemo imati ni hleb.

Među svim pričama koje kolaju u akademskim krugovima, najveći broj se odnosi na one koji su bliski najvišim vrhovima vlasti u Srbiji i Republici Srpskoj. Za akademika Mihaila Markovića se, na

· primer, kaže da je „dovršio zadatak up-

ropašćavanja Univerziteta i sad deluje iza scene. Ljudi koji nastavljaju njegovo

_u „škola ili hleb“: dr Mikola Tucić

delo hvale se javno da su sa njim u vrlo čestom kontaktu“. Ipak, jedna od najnceverovatnijih tvrdnji vezana je za „lik i delo“ dr Radovana Karadžića, koji „kad god dođe u Bcograd, obavezno svrati i na Filozofski fakultet. Na platou ispred ovog zdanja tada je obavezno parkiran njegov džip“. Uglcdna profesorska imena tvrde da postoji i platni spisak na kome je desetak vrlo poznatih ljudi sa Filozofskog fakulteta koje finansira — lično dr Karadžić. |

Insistirajući na tezi da sc na „fakultetima samo izigrava nekakva normalnost, iako su sve determinante obrazovnog sistema potpuno zatrte“, dr Životić veli: „Policija i vladajuća stranka infiltrirali su „dežurne“ grupe po fakultetima. Once su materijalno dobro obezbeđene, cinične, bezočne ı nisu spremnc da shvate tragediju ljudi koji gladuju — već insistiraju na kvazi normalnosti. Postoji i infiltracija teorijski primitivne i neartikulisane ali napadne nacionalističke desnice“. Po profesorovim rečima to zagađenje jednim primitivnim srpskim nacionalizmom je nešto što ljude sa univerziteta vodi tamo gde „nikad nisu bili“.

Profesori egzaktnih nauka su, smatra dr Životić, daleko imuniji od ovih oblika kontaminacije, za razliku od društvenih nauka, gde „kao da su sve sile rata kontaminirale najosetljiviji duhovni prostor“. Mislim da je najveći broj profesora ipak zgađen, obeznađen. Pošto ne vide, mogućnost bilo kakvog uticaja, oni traže spas u pasiviziranju, ocenjuje dr Životić.

Dr Nikola Tucić nudi nekoliko odgovora na pitanje „zašto profesori univerziteta ćute“:

— "Profesori u principu nisu bili u stanju javno da artikulišu svoje stavove. Mi se ne čujemo u javnosti, bar ne na pravi način. U javnosti nas prezentuju dekani i rektori, koji obavezno ne zastupaju suštinske problemc fakulteta i instituta. Ljudi koji su nešto mogli da urade, to svoje nezadovoljstvo su kanalisali pogrešno odlazeći u stranke. Veliki broj profesora su oponenti vlasti, ali izuzetno retko govore O univerzitetu, bave se svakodnevno uglavnom političkim temama. A i kad govore O univerzitetu, govore nedovoljno uverljivo. Oni koji su bili agilniji, nemirniji duhom, otišli su. Zbog onoga što se (ne) radi, veliki broj kolega oseća stid.

— Postoji i strah, jer ako je najveći opozicioni lider onako prošao, prirodno je da se pitamo kako ćemo onda tek mi proći?“ 0. Nikolic

> ЗАПЕ ЈН NA RATIŠTE

postrojavanje

зе 5уруе: Кктеџопскг одтбет исбежсе оптапа зтруе т 507 и тој 2927

„8... зато 5џ neka pitanja тад одроуог Котезага

дппо odričem bilo kakvo [HR] i Srbije u toj akciji, kavović. Napominjem da su i i za svoje zavičajne kluга pa je moguće da su inШтјепе ргеко ић ограпттатзеп1е! и орзипата imaju jeftstva da mogu delovati )vVivojih nadležnosti kad su 59ice i regulisanje njihovog vv angažman po vojnim acogu imati pa ni u ovom гаје депсја Котезапјата ujitupna je samo organima bid su u pitanju izbeglice foridržava činjenice da njiviweze proističu iz Zakona Ji9rbije i pratećim aktima Бодпип роуеђата ! КопУ" Ушомл6. lije, prema tumačenjima

piška koje je „Borba“ dobi-

„njegovoj nadležnosti komuniciranja sa

la, ovom mobilizacijom prekršena Međunarodna konvencija o statusu izbeglica iz 1951. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima i slobodama, član 2. stav 2. i član 18. tačaka 3. Zakona o izbeglicama Srbije? Uz sve to izbeglicama je zaprećeno privođenje i oduzimanjem statusa.

— Status izbeglica je utvrđen u Komesarijatu i odgovorno tvrdim da, ukoliko Je bilo takvih izjava po osnovu neodazivanja pozivima, Komesarijat ne stoji iza tog stava niti ima pravnog osnova da izbeglice u tom slučaju izgube status. Našim poverenicima je upućena instrukcija da se moraju pridržavati svojih obaveza i dužnosti jer van tih okvira slede određene sankcije, objašnjava Vulović. Naglašavam da niko od izbeglica ko se nije odazvao pozivu, bez obzira na pretnje i upozorenja, neće izgubiti status. Tretman onih koji su se odazvali je njihov problem, naglašava Vulović dodajući da on nema kompetencije, odnosno da nije u

organima Republike Srpske, uključujući i vojne.

Komesara Vulovića zamolili smo i da prokomentariše nesaglasje Zakona o izbeglicama Srbije (član 2. stav 2. i član 18. tačka 3) sa Ustavom SRJ (po Zakonu: „Izbeglica ima pravo na zapošljavanje i školovanje... i podleže vojnoj. odnosno radnoj obavezi pod istim uslovima sa građanima Republike Srbije“. Dalje: „Izbeglica gubi pravo ako odbije da... izvrši vojnu obavezu odnosno ne prijavi se nadležnom organu, dok je po Ustavu vojna obaveza predviđena samo za građane Srbije, odnosno Jugoslavije. Odgovor je bio kratak:

— Nisam nadležan da dajem ocenu ustavnosti Zakona o izbeglicama. Do sada nismo imali ni jednu primedbu na taj zakon, ni od domaćih ni od međunarodnih organizacija i institucija, rekao je Vulović, obećavši da će javnost biti obaveštena o ishodu „istrage“ Komesarijata o, nesumljivo spornoj, mobilizaciji.

Velimir Ilic

SIGNALI IZ MOSKVE „Srpsko pitanje“ i ruska Duma

Odmeravahje snaga u ruskom parlamentu oko rešavahJa Jugo-khrize je otpočelo u kojem desni i levi ehstremisti u obračunu 5 Јеђстот koriste „srpsko pitanje“ ı Као „monetu za potkusurivahnje“

Nikola Burzan

edna za drugom, u razmaku od samo tri-četiri dana, iz Moskve su stigle dve poruke koje se, bar na prvi pogled, direktno tiču nas ı naše kože. Najpre je državna uma, gotovo jcdnoglasno (280 „za“, samo dva „protiv“, uz osam uzdržanih), usvojila dokument kojim od predsednika Jeljcina i ruske vlade zahteva da u Savetu bezbednosti pokrenu zvaničnu inicijativu za ukidanje sankcija protiv SRJ. Malo zatim „Intcrfaks“ je emitovao izjavu ministra Kozirjeva da uopšte nema nameru „da zauzima prosrpsku poziciju“ u rešavanju jugo-krize.

Bio je to, u stvari, odgovor na pretnje lidera ekstremnih nacionalista Vladimira Zirinovskog da će tražiti ostavku Kozirjeva ukoliko ovaj u roku od nedelju dana ne promcni svoj (tj. ruske vlade) stav i ne zauzme „prosrpsku pozliciju“. Kozirjev je Još dodao da to što čini Zirinovski „predstavlja pokušaj da se Rusija gurnc na put svetskog rata“.

Očigledno, situacija u Rusiji izuzetno je složena, pa i opasna. Vlada je ostala bez glavnih reformista, a odnos snaga u parlamentu, u kojem su najgrlatiji desni (Žirinovski) i levi (komunisti) ekstremisti, nagoveštava oštru i bcspoštednu bitku između zakonodavne i predsedničko-izvršne vlasti, punu neizvesnosti i opasnosti. Ne samo po Rusiju.

Šta će se dogoditi u samoj Rusiji — to je, normalno njena unutrašnja stvar. Međutim, već prve čarke u Dumi, a i van nje, navode posmatrače moskovskih zbivanja na осепи да се Јеђст i Kozirjev biti na velikim mukama i iskušenjima ako žele da zadrže dosadašnji kurs kooperativnosti ı saradnje u međunarodnim odnosima, koji je uživao

(055 uživa) podršku Zapada, pre svega Sjedinjenih Drža-

Samo uvrštavanje „srpskog pitanja“ (tj. jugo-krize) u dnevni red Dume (uzgred rečeno, mimo volje vlade), uz „preskakanje“ mnogih, za samu Rusiju, daleko značajnijih i presudnijih tema, svedoči da je odmeravanje snaga već počelo, i to na jednom od najzapaljivijih pitanja. Nije li to, već na samom startu novog parlamcnta, otvoreni izazov i upozorenje Jeljcinu i njegovoj vladi da će biti „borba neprestana“, sve dok ih ne primoraju da promene spoljnopolitički kurs?

U takvoj situaciji, neodoljivo se nameće utisak da je vruće „srpsko pitanje“ namerno odabrano kao „moneta za potkusurivanje“ i predmet obračuna zakonodavne i izvršne vlasti, ekstremista i reformista. U tom kontekstu, mnogo više treba da nas zabrine podrška Žirinovskog (njegov istomišljenik Limonov obećavao je Srbima čak i atomsku bombu!?), nego odbijanje Kozirjeva da zauzme „prosrpsku poziciju“.

Jeljcin i Kozirjev nastojali su da vode realnu spoljnu politiku, pridržavajući sc stare istine da je politika „veština mogućeg“. Oni su, recimo, i to u više navrata, pokušavali da u Komitetu za sankcije UN „proguraju“ svoj predlog za izvoz gasa u SRJ, ali su uvek nailazili na neprobojni zid veta, ne samo Amerikanaca, već i mnogih naših dojučerašnjih nesvrstanih prijatclja. Zar bi bolju sudbinu imao i zahtev Žirinovskog za kompletnim ukidanjem sankcija? Izvesnih manjih promena u ruskoj spoljnoj politici, svakako, mora biti, upravo zato što će se držati realnosti, realnih odnosa snaga u svetu. Ali, ako bi došlo do većih zaokreta, kako to žele i nastoje da učine ruski desni i levi ekstremisti, moglo bi da izazove niz neželjenih posledica, ne samo u Evropi, već i na globalnom planu. A ruskim ekstremistima očigledno i jeste stalo da izazovu nove konfrontacije, nove podele i animozitete između Istoka i Zapada, pa čak i novi „hladni rat“, koji bi, u novoj situaciji, u novom odnosu snaga u svetu, teško na duže vreme mogao da ostane samo „hladan“.

Srbija, odnosno Jugoslavija, zaista su u teškoj, možda najtežoj u svetu, situaciji, ali je teško čak i zamisliti, a kamo li poverovati, da bi iko glasao za to da propadnu i Rusija i ceo svet, ec da bi nama bilo (makar malo) bolje. Kako bi, u takvoj situaciji, uopšte i moglo da nam bude bolje? Nije, valjda, da ima i onih koji rezonuju: ako propadamo mi, nek' propadne i ceo svet, „posle mene potop“?!

Vreme je, dakle, da se i srpsko-jugoslovenska politika okrene realnostima ovog sveta i da prestane da „šuruje“ sa raznim Hazbulatovima, Ruckojima, Žirinovskima. Zašto ne sledi primer iz sopstvene kuće: ako je Milošević, kao predsednik Srbije, bez obzira na njegovu politiku, jedini legitimni i autentični sagovornik u međunarodnim relacijama, zašto bismo se, i s kojim pravom, drugačije odnosili prema Jeljcinu, takođe bez obzira na njegovu politiku? ;