Борба, 23. 03. 1994., стр. 11

вина

ВОКВА SREDA 23. MART 1994.

GDE JE GRANICA IZMEĐU KRAJINE | KLADUŠE

„Sada Una tece kuda Babo reće“

Prvo što čovek zapazi jeste da oode nema obespohojavajucćih srušenih kuća tako harakterističnih za Krajinu. Mnoštvo ljudi na ulicama. Trguju, putuju, čekaju u redu za benzin koji košta četiri marke. „Оро поје sukob između Izetbegovića i Abdića, već borba između nazadnjaha i progresa koji predstavlja Autonomna pokrajina Zapadna Bosna“ — kaže Ibrahim Đedović

Pise: Borislav Solesa

Kordunaški milicajac Nebojša Jednak, iz Vojnića u Republici Srpskoj Krajini, samo je letimično pogledao akreditive Које smo imali za posetu Baniji i Kordunu. „Sad ću ja to da sredim“, samo je rekao. I stvarno. Sredio je dozvolu kojom se tima i tima dozvoljava ulazak i izlazak iz Velike Kladuše. Preko graničnog prelaza Maljevac, koji inače i Srbi i Muslimani ironično zovu „Šentilj“. -

— Idete li da prebijete neku paru ili šta? — pita nas momak koji je takođe iz Vojnića krenuo prema tridesetak kilometara udaljenom Maljevcu.

— Ne, mi smo novinari odgovaram. 5

— A, to je druga stvar.

— Može li se šta zaraditi na Šentilju? — pitam zainteresovan temom.

— Kako da ne. Sve se prodaje. Vreća šećera, pedeset kila, košta 80 maraka. Toliko je plaćaju Babini. Ulje, šećer, cigarete, sve ide puno skuplje nego kod

nas — objašnjava momak.

— Švercuje se samo sa ovima iz Kladuše, iz Autonomne pokrajine Zapadna Bosna, je li?

Momak se smeje, zatim nepo-

verljivo gleda, ali ipak se odlu-

čuje da odgovori:

— Dole, prema Sunju, trgovina sa Alijinima (tako zovu Bišćane i Cazinjane) je takođe krenula. Plaćaju puno bolje nego

ovdje. Za 50 kila šećera daju 250

maraka! Pa sad računaj koiiko se može zaraditi na jednom šleperu. Samo da znaš da se na sitnoj trgovini za tri meseca može zaraditi automobil.

— Zar nije zabranjena trgovina sa područjima na kojima vlada Peti korpus muslimanske vojske. Čujem da su tamo postavljena minska polja — prenosim ono što sam čuo u Topuskom. — Kako da ne! Nema toga koji će to spriječiti. Krajiška tradicija, i sa naše i sa njihove strane, je takva. Malo je onih koji će odoljeti zaradi iz šverca. Ustanci, hajdukovanje i šverc, pored kocke i lijepih žena ovdje su uvijek bili stvar prestiža. A i jesmo ti neka država koja mora preživJeti i u ratu. Na bilo koji način. I švercom. “~

Metak ide po dvije marke

— Šta je sa oružjem i municijom. Švercuje li se i to... — nastavljam razgovor.

— E, jebi ga. To su ti čupave stvari. Bolje da ne govorim ništa o tome. Samo ti mogu reći jedan doživljaj. Bilo je to prema Kladuši, na riječici Glinici. Tu ti je šverc najjači. Sjedi srpski vojnik na sanduku municije i pognuo glavu, zasuzio, kao da će na mučenje, a ne u šverc. Pitaju ga što se snuždio, što plače. Odgovara da ima bolesno dijete, da mora prodati taj sanduk municije za

Sjedi srpski vojnik na sanduku municije i pognuo glavu, zasuzio. Pitaju ga šfa se зпихећо, 510 р]асе. Odgovara da ima bolesno dijete, da mora prodati !ај sanduk municije za lijekove, a zna da će oni fim mecima, možda ubiti nekog Srbina, mozda bas njega... Prodao je taj sanduk

lijekove, a da zna da će oni tim mecima nekog Srbina, možda baš njega ubiti. Uvjeravaju ga da oni ne ratuju sa Srbima, samo sa onima iz Petog korpusa. Prodao je taj sanduk. Metak ide i po dvije marke...

Ljubazno sve objasni momak, izvini se, pričao bi još, ali čeka ga trgovina. Zamaknu negde pred Maljevcem. Na srpskom punktu u Maljevcu milicija Krajine letimično gleda papire.

— Vi ćete u Kladušu. Eno ga jedan od šefova u policiji Kladuše. Dogovorite se sa njim kako.

Plavi policajac taman startuje svoj beli automobil na čijoj je haubi veliki lik mornara Popaja sa lulom. Zaustavljam ga. Na

- njemu uniforma, oznake sa „lji-

ljanima“. Kakve veze imaju Popaj i „ljiljani“ doznali smo kasnije. Radi se o specijalnom vodu iz Velike Kladuše koji je za svoj zaštitni znak uzeo lik tog mornara. — Neće biti problema. Priče-. _ kajte tu, pozvaću vas za pet mi-

nuta, kada provjerim u policiji da li možete da uđete. Svakako neće biti problema, ali samo da znaju — objašnjava plavi.

Tako je i bilo. Krećemo na „ničiju zemlju“, između srpskog i muslimanskog, zapravo između krajiškog i pokrajinsko-bosanskog kontrolnog graničnog punkta. Javljamo se i UNPROFOR-ovom stražaru koji stoji između dveju strana. Slabo govori engleski, on je iz Francuskog bataljona, zove „seržana“ koji sec predusretljivo nudi da nas isprati do muslimanskog punkta.

Tamo nas već čekaju. Upoznajemo se, rukujemo. Traže nam dokumenta i pitaju za razlog posete. Kada čuju da smo novinari uveravaju nas da će sve biti sređeno.

— Еуо, за nam fali. Slikaj srpske i muslimanske policajce kako se sunčaju i pričaju — čujemo krajiškog milicionara koji je došao za nama. Evo među nama i Jasmina, koji je pola-pola.

— Lijepo me predstavi, brate, svaka čast. Ko biva, ja mu dođem ko između stražnjice i one stvari, je li? Fala ti. U Karlovcu su mi minirali kuću i radnju, valjda što sam za Jugoslaviju. Došao sam u Krajinu, u Vojnić, na srpsku stranu. Otac mi je Musliman, majka Srpkinja. Ja se bavim drugim stvarima, gledam da radim.

Smeju se svi na njegovu „ljutnju“. U tom dolazi beli „mercedes“ sa još jednim Popajem na haubi. Irfan došao da nas preveze do policije u Velikoj Kladuši. Vozi brzo. Promiču slike Kladuše. Prvo što čovek zapazi jeste da ovde nema obespokojavajućih srušenih i zapaljenih kuća tako karakterističnih za Krajinu. Mnoštvo ljudi na ulicama. Trguju, putuju, čekaju u redu za benzin koji košta četiri. marke. Tu su i grupe opuštenih vojnika oko autobusa.

Tri godine ratne skole

Bio je drugi dan Bajrama, koji se proslavlja tri dana. Pitam sekretaricu načelnika policije, Senku, kakvi su običaji tim povodom. Sprema se svečani ručak u kome je glavna poslastica baklava. Klanja se u džamiji pet redovnih namaza, a ima i dodatni. Naravno, za onc koji su jako posvećeni veri. U narodu jc' odomaćeno čestitanjc tog islamskog praznika sa Bajram Bajrić, a oni bolje instruirani u stvarima islama sa „Bajram šerif mubarak olsum“. DNEVNIK RATNIH REPORTERA „BORBE” ||

VELIKA KLADUŠA: Svuda okolo rat,

PRVI POLICAJAC ZAPADNE BOSME: „Poslije Slovenije vise nisam hfio

osfafi u JNA · „SNIMIO: B. PETROVIĆ

Treću slatku i tanku, pravu bosansku kafu pijemo kod prvog čoveka policije, ujedno i zamenika ministra odbrane i policije, Ibrahima „Đedovića. Mlad čovek, tridesettrogodišnjak, ima ozbiljan nastup, tipičan za oficira od zanata. O svojim danima u JNA govori sa setom, posebno mu se otmu uzdasi kad govori o beogradskim danima: — Kada je donesena odluka da se JNA povuče iz Slovenije rekao sam da taj posao više ne želim raditi. Sa 29 godina sam imao čin kapetana prve klase, bio sam najmlađi sa tim rangom. Magistrirao sam. Prebačen sam u Petrovac kod Skoplja. Ja sam iz Tuzle, ali mi je žena radila u „Agrokomercu“ i govorila mi kako je ovdje organizovan život. Dogovoren je sastanak sa Fikretom Abdićem. Ponuđen mi je posao, ne ovaj nego u „Agrokomercu“, i stan da ostanem. Odlučio sam da odem iz JNA. Prolazim već treću godinu škole rata.

— Bilo je nekih reagovanja u medijima oko vašeg angažmana ovde?

— Da, ı „Borba“ je nešto pisala. Prenio mi je prijatelj iz Makedonije. Kao izdao sam JNA, pa Aliju, a izdaću i Babu. Pitaju se šta ću ja ovdje, kada sve izdajem. Nije tako, radi se o drugim stvarima.

gradu mir. Možda i zbog primene parole?

— O kojim, stvarima? To da se Muslimani bore sa Muslimanima? — O JNA sam objasnio. Što se tiče sukoba između Alije Izetbegovića i Fikreta Abdića ja to ne gledam kao na sukob među Muslimanima. Ovo je borba između nazadnjaka i progresa koji predstavlja koncept Autonomne pokrajine Zapadna Bosna. I ništa više. Pobjediće progres.

— Zašto je uopšte „puklo“ u Bosanskoj Krajini, "kada je već bio na vidiku dogovor oko mirne podele između SDA, HDZ i SDS, stranaka tri naroda?

— Puklo je zbog ekstremista. Na žalost, bilo ih je među Muslimanima. Dr Irfan Ljubijankić iz Bihaća, sada je ministar vanjskih poslova u Alijinoj vladi, jedan je od takvih. On i Velagić. Oni su naduvavali sve da bi stvari prikazali što dramatičnijim. Kratke pameti, išli su u rat, nesvjesni gdje su. Sa druge strane Kladuša i sada Zapadna Bosna uvijek je bila otvorena za saradnju sa Srbima iz Vojnića, na Kordunu, u Krajini, i sa Karlovcem u Hrvatskoj. Trgovine su nam zato pune, imamo sretne ljude koji nisu gladni. Govorim o sreći u ratnim uslovima:

Objašnjava Đedović zašto je on zamjenik ministra odbrane i policije. Te funkcije su spojene kako bi se išlo na što bržu demilitarizaciju čitavog područja i okretanju mirnodopskom životu. „Nacionalna struktura na prostoru Zapadne Bosne je ista kao i prije rata. Sve tri nacionalnosti žive. Ministar financija je Srbin, Rajko Stević, inače magistar ekonomskih nauka. Dopredsjednik Ustavotvornog parlamenta je Hrvat, Božidar Šicel, pravnik. U svakom sledećem stepenu vlasti imamo takođe predstavnike svih naroda. Imamo trenutno 110.000 stanovnika, a kada nam se priključe Cazin i Bihać, a to će svakako uslcditi/ biće nas oko 270.000“, upućuje me u osnovne podatke o njegovoj „zoni odgovornosti“ Đedović.

Krećemo u obilazak Kladuše. Sa nama je Arif Vuković „Maki“, rođeni Bišćanin koji je dugo žIveo u Sarajevu u kome je studi-

Snimio: Božidor Petrović

rao filozofiju. Preporučuju nam

· ga kao upućenog čoveka.

Reč po reč i završili smo u jednoj osunčanoj kafani. Bosanski krajolik, „Karlovačko pivo“ koje Kladušani najviše piju i sunce učinili su svoje. Posle jedne flaše piva hteli smo dalje, ali su vojnici Narodne odbrane APZB za susednim stolom hteli da časte „srpske novinare“. Sve je nekako mekše.

Falilo je samo da iza ćoška osunčane bosanske kafane na-

_ hrupe dva jarana, oxiljni i sta-

meni Skender Kulenović i zlatousta pričalica Branko Copić. I da svojoj zabludeloj deci naruče turu novog, svežeg, čistog duha. Pričam o tome sa Makijem.

Iznad nas kalendar sa tri lika — legendarni Mujo Hrnjica, junak srednjeg vijeka za Muslimane, Huska Miljković, poznat iz drugog svetskog rata kao komandant oko kojega se isprela enigma je li bio veći partizan ili ustaša i Fikret Abdić — Babo. Iznad njihovih i naših glava ajet iz Kurana „Bog neće izmijeniti svijet dok čovjek ne izmjeni sebe“. Mi smo se tog dana barem malo izmenili. Borce, Muslimane, pozvali smo za sto. Na razgovor. „Lepu Brenu“, tako tepaju puškomitraljezu „84“ iz kragujevačke „Zastave“, davno su ostavili na bezbedno mesto. I žele prijateljstvo. Ibro, mlađi od naših novih poznanika ovako vidi stvar na ratištu i u politici:

— Teško je to, sada se Muslimani bore međusobno. Mi ćemo ostati vjerni Babi do kraja. Ne tražimo Tursku, Egipat, Arabiju da nam dođu ovdje. Živjet ćemo mi jedni blizu drugih kako god da ispadne. Dobro mi znamo ko su nam zapravo najbbži. Mi smo ti većinom srpske nacije, a islamske vjere. Isti narod, Južni Sloveni, brate.

Njegov drug Šerif Kantarović „Brko“ to još pojednostavljuje. Prilike nam ilustruje pesmama koje je narod ispevao Babi. „Oj, Abdiću Babo ne plaši se rata, imaš dvije sestre i jednoga brata“ i „Sada Una teče kuda Babo reče“.

Sutra: Razgovor sa Božidarom

Sicelom, Babinom desnom rukom