Борба, 26. 03. 1994., стр. 21

· Piše:

Bulevar revolucij

Mirjana Bobić — Mojsilović

FF Bogu, nisu nas bombardovali. Agledajući američku televiziju po hotelima Vašingtona, Filadelfije i Njujorka, ta

·stvar činila mi se sasvim izvesnom. U -

kampanji za bombardovanje i kažnjavanje Srba, koja je prošlog meseca preplavila

- američke medije i naročito televiziju, nije

uopšte bilo mesta za drugačije stavove. Kao, možda nas ne treba bombardovati. :·-Tako da su verbalne bombe prštale na sve strane. Ja sam vatala beleške sedeći ispred televizora, sa prilično mučnim osećanjem. Prvo nije dobro da padaju bombe, a drugo nije dobro da padaju bombe dok sam ja taто. 1 treće, pitala sam se gde su, nama tako omiljeni, nezavisni mediji koji će se us-

_ protiviti, barem na neki način takvoj kam-

panji. I, ovde omiljeni. Lari King, dajući svoj doprinos opštoj američkoj pravednos-

- ti koja se ogledala u medijskoj pripremi

najavljenog bombardovanja Srba u Bosni,

__intervjuišući jednog starog Jevrejina koga je pravi Šindler zaista spasao logora, upo-

O“ 4 —>—— ~ "~ “ "~

—: „~—

П а 1

)

redio je Srbe sa nacistima a jevrejski holoKkaust sa genocidom nad Muslimanima. 1

_ тако је 10 trajalo. CNN je odrađujući po-

slove oko Olimpijade u Lilehameru emitoVvaO.i Onaj stari snimak nekog anonimnog Sarajlije koji izjavljuje kako Srbi igraju fudbal sa odfikarenim glavama Muslimana. Tako da nije bila baš najbolja stvar koja je mogla da vam se desi u životu-biti Srbin u Vašingtonu u prvoj polovini februara. A onda je stvar legla. Ultimatum je prošao, Srbi su povukli svoje naoružanje i bilo je jasno da bombardovanja, bar tada neće biti. E, a onda je izvesni Patrik Glen, u jed-. noj od stotina panel diskusija koje su bile organizovane na skoro svim kanalima, iz- javio da „Na žalost, bombardovanja Srba neće biti.“ Džo, i to je Amerika. Ili, ko kaže da se

n naši informativni sistemi toliko razlikuju.

· Sumraka ima svuda. Jedino što mi se čini

| je da tamo, ne znam zašto — brzo sviće.

2. LJsvari znam. Krste Bijelić napisao komenfar O) Kraiini i ponosnim Krajiišni-

i) cima koji su veoma uznemireni TV preno-

Ia sima zasedanja svoje Skupštine, u kojoj veiĆinu drži koalicija Milana Babića i Radika-

Е ја

Ila. I koji čine sve da nasekiraju Milana

М'Магпса. Кора Кгзге Bijelić obožava, bez

joobzira na to što njegova struja u skupštini. ·

lima manjinu. Štucajući i gutajući slogove,

„5ćuveni komentator je u „Dnevniku“ RTS ikoji su tog dana potpisali izvesni Drago 51 Tankosić i Spomenka Jović opalio po poli)ijtičkim protivnicima sredstvima koja su se voovde odomaćila još od predizborne kamsqpanje. 1 on je pominjao ljude — podrepine. Ne znam šta je to u srpskom biću što ga taojko inspiriše oko tog anatomskog detalja. iPAnalno-fekalni pridevi u našem javnom

apolitičkom životu, u našim udarnim infor-

immativnim emisijama postali su nešto kao

q O

copšte mesto, kao slogan aktuelnog političŽkog trenutka i mnogo više — kulturnog ni-

oWvoa. Tako da bi ovde neki nacionalni psi-

rhijatar imao pune ruke posla. Doda li, se

iotome izjava Milorada Vučelića direktora TDRTS da njegova kuća funkcioniše poput (Brnajvećih medijskih sistema u svetu te da

(mjegovi informativni programi promovišu

ommoderno srpsko novinarstvo, dođe mi da mwrisnem, Što bi otpevao neko na „Palmi“. u\Wučelić jeste u pravu — sudeći prema no-

Dyinarima i novinarstvu koje isijava за пје-

Džo, i to je Amerika. Moderno srpsko no-

vinarstvo. Crna žena i bela košulja. Red u

neurednom narodu. Hrvatske. Stid i ponos. Propaganda

govih informativnih programa to jeste moderno srpsko novinarstvo čija je jedna od najvećih zvezda Krste Bijelić.

а je oduvek nekako bila tema za devojke. Pogotovo za one koje su htele da se udaju. Upalim televizor i vidim Dušanku Đogo. Ošišala se i ofarbala kosu u crno, (što bi rekao Matija Bećković — crna žena i bela košulja nikada neće da izađu iz mode) tako da izgleda kao mlađa sestra gde Mire Marković. To mi je bio prvi znak

zaokreta. Posle relativno dužeg odsustva sa političke scene (lepojka inače nije prošla stroge kriterijume SPS-a za ulazak u Skupštinu — suviše mlada, suviše ambiciozna, suviše važna Željku Simiću, a pri tom i nije završila fakultet što se u partiji „odlikaša“ sa PMF-a i FPN-a gleda sa podozrenjem), vratila se kao potpuno nova osoba. Promenila je imidž i promenila je polje delovanja. Sad se bavi kulturom. Pa joj je bilo dosta nekulture na našim TV programima. Za početak je odlučila da se

obračuna sa Cecom Veličković, Brankom ~

Sovrlić, Draganom Mirković — a naročito sa Lelom Andrić. Ne može da podnese taj neukus, prostotu i kič, pa je u to ime najavila veliku kampanju mladih i zdravih sna-

Zona (TV) sumraka

Bolna usamljenost

ga iz SPS-a, za povraćaj ukusa, stila, finoće i vaspitanja. A valjda bi tu bilo mesta i za romantiku. Mnogi u SPS-u pišu poeziju, pa se može očekivati da narodne umetnice budu primorane da pevaju poeziju mladoga Kršljanina, ili možda čak i neki devojački stih Dušanke Đogo. A i Željko Simić je napisao jednu zbirku. I dok je mlada Dušanka zavodila red u kulturi, dotle-je Krste Bijelić zavodio red u Krajini. A Nebojša Cović je zavodio red u Beogradu. Tako da

ispada da su Srbi grozno neuredan narod

bez obzira na to što ih niko nikada nije

stavio u red, u bezbrojne i beskrajne redove, kao što je to učinila partija koja nikada i nikako nije u redu.

4. Neboiša Čović zapalio je „Marlboro“ i odlučio da uredi Beograd. Samo je zaboravio da oni kojima tako nešto padne na pamet, obično loše prolaze. Sećate se one priče sa protomajstorom kad je hteo da zavede red sa strujom u Beogradu, pa nas je molio da prijavljujemo komšije koji pale svetlo? I dan danas mu Beograđani to pamte. Nebojša je više puta hteo da zavede red u Beogradu. Sada je proterao tezge sa Bulevara revolucije, jednog slobodnog tržišta u gradu, na kome su se cene formi-

rale nezavisno od propisanih zadataka zvaničnog života pod embargom. Dok je red bio zaveden u državnim prodavnica-

ж та — рјазиспе kante i po koja flaša brlje

u praznim samoposlugama zaista su odavale utisak besprekornog reda, na ulicama je sve bilo neuredno. Tezge i čarape sa likrom, oksižen i farbe za kosu, mađarski sirevi i bugarske kobasice, sijalice, baterije, kišobrani, suncobrani, i život koji je tekao kao reka, na Bulevaru revolucije. Kakva simbolika! Sad je gradski premijer odlučio da tome stane na put. Sve ih je proterao na Bubanj potok, ili već tako negde. Pa ćemo za osnovne potrepštine koje su duplo jeftinije kod uličnih trgovaca nego u radnjama, morati da putujemo. Čime? Pa autobusima gradskog saobraćajnog preduzeća, što znači da je gdin Cović odlučio da se iskupi za ono brljanje oko autobusa, kada smo satima čekali na kiši, snegu i vetrovima, koji nas ipak nisu oduvali. Uređivanje države treba da počne od srpskih vladara. U Bulevaru revolucije se obično završava.

Аииуеш Рапсизуа filozof Alan Finkelkraut koji je sa Paskalom Briknerom napisao između ostalog i „Novi ljubavni nered“, jedno od jevanđelja filozofske postmoderne, pojavio se pre nekoliko dana u Trstu da pokaže, kako je rekao „simpatije i pravednost prema Hrvatskoj“, pohvalivši se pri tom da je bio prvi i jedini francuski intelektualac koji je shvatio koliko je Hrvatska bila pravedna i usamljena. „Usamljenost Hrvatske me je fascinirala“, ekao je Finkelkraut u intervjuu HTV-u, „a još me je više fascinirala činjenica da su Hrvati bili optuživani za nacionalizam čak i kad su se branili od onog zločinca Miloševića.” Govorio je onda o tome zašto je Važno govoriti to u Trstu, jer se tamo nalaze protivhrvatski i protivslovenački neofašisti i iredentisti. Ina čovek pravo da voli Hrvatsku i njenu usamljenost koliko god hoće, ali ono što me je uvek zbunjivalo jeste potreba intelektualaca da budu prvi koji su videli ono što niko drugi nije. Alanu Finkelkrautu se zbilja posrećilo. Da su se u Hrvatskoj osećali toliko usamljenima, general Tuđman bi u mirovini pio popodnevni čaj sa Ankicom, a ne viski sa predsednikom Miloševićem. I možda bi sve izgledalo drugačije.

tela sam da gledam dodelu Oskara ali

nikako da se ispavam. Videla sam samo scenu u kojoj Stiven Spilberg plače. Posle deset Oskara, stvar je zbilja veoma emotivna. 1 Spilberg je izjavio nešto u stilu da se stidi što se stideo što je Jevrejin. Ja ne znam zašto se Spilberg stideo svoga jevrej'stva, pogotovo zašto bi ga se stideo u Americi, zemlji koja zbilja nikada nije podnosila niti tolerisala antisemttizam, ali izjava je veoma velika i, moram da kažem, patetična. Takva izjava u Srbiji bila bi nepodnošljiva, bez obzira na to ko da je izgovori, a naročito ako bi je izgovorio Srbin. Druga „Vrsta patetike ovde više pali. U pitanju je ponos, a nikako stid. I oni koji se ponose i oni koji se stide vrlo su ponosni na svoje izbore. Tako da vreme preispitivanja, da ne kažem stida, tek dolazi. Sa tim računaju i jedni i drugi i zato je ovde život tako nepredvidljiv.

[eropaganda? O. K. Evo najboljeg, najotvorenijeg, i najneverovatnijeg primera. CNN, reportaža o nošenim „Levis“ farmerkama koje su sada veoma u modi. Prodavac koji sedi okružen tonama farmerki koje stižu kao „second hand“ iz cele Amerike, objašnjava njihovu popularnost: „Svi hoće da budu deo američke kulture, i zato nam prodaja polovnih ,levis“ farmerki po svetu tako dobro ide. Svi vole da nose ono što su nosili Amerikanci. Isti slučaj važi i za polovne ,Nike' i ,Er maks' patike.“ No coment.