Борба, 04. 04. 1994., стр. 18
14 [415 [1[.7.\
BORBA PONEDELJAK 4. APRIL 1994.
DR ZORAN KONSTANTINOVIĆ, DOBITNIK PRIZNANJA „STANISLAV VINAVER“
Dijalog nasuprot besmislu
Vesna Roganović
„Naši pisci često misle da od njih počinje svet, a onda dođe književni analitičar i u tekstu pronađe skriveni dijalog koji pisac, putem citata ili aluzija vodi sa svojim prethodnicima“ — kaže naš sagovornik dr Zoran Konstantinović, akademik, književni teoretičar, jedan od osnivača katedre za komparativnu književnost u Insbruku gde i danas živi. Profesoru Konstantinović, inače gostujućem predavaču mnogih svetskih univerziteta, ovih dana dodeljeno je specijalno priznanje „Stanislav Vinaver“ za knjigu „Komparativno viđenje srpske književnosti“ (izdanje novosadskih „Svetova“) ali i za ukupan doprinos komparatistiCi. — Stvar je komparatistike da otkrije taj dijalog sa svetom, odsjaje Miltona, Dantea, kod jednog Njegoša, onu evropsku poziciju romantičara u njegovom pesništvu, brehtovske elemente u Ćosićevim „Deobama“ i sl. Ali, to je i dokaz da smo toliko povezani sa svetom da on nema pravo da nas odbaci.
Borba: & Koji su strani pisci ponajviše ostavili traga u našoj literaturi? Dr Zoran Konstanfinovic: — Naša novija književnost, od vremena kada je narodni jezik pobedio i postao književni, imala je kao najveći uzor uglavnom, nemačku književnost. Najlepša komparativna studija, mog nekadašnjeg profesora Pere Slijepčevića, o Šileru u jugoslovenskoj i srpskoj književnosti, najbolja ilustracija kako smo mi stasali na nemačkoj literaturi. Pre svih,
na Šileru, a onda i drugim, ma--
nje značajnim piscima, recimo Gesneru, a tek kasnije, Geteu. Preko Nemaca, posredno, upoznali smo Rusoa. Nezaobilazni su Molijer, Šekspir, a tek na kraju upoznali smo Ruse: Puškina, Ljermontova. Ti uticaji — ja ih zovem „horizontima srpske književnosti“ — međutim, bili
BRANKO ĆOPIĆ „12.
Čuje se kako napolju u golim granama svira vjetar i huji na tavanu s mnogo groznih i neobičnih glasova, gore u ledenom sumraku u gomilama žita ima krupnih pirgavih jabuka kiseljača i to donekle umiruje i odgoni strah od aveti na tavanu. U prozor neprestano zvrcka i bije nemilo hladna kiša, odnekle se lopovski provlači studen i polijeva po bosim nogama, pa riječi igre zastaju u grlu mrtve i bez krila, mrzovolja se rasipa i penje u grudi, pa se svaka igra brzo otruje i posivi, počinjemo da se svađamo i kenjkamo, dosađujemo i zanovijetamo oko majke, sve dok nekoje od nas ne bude bijeno. ljuti i zavađeni gledamo se onda svako iz svog ugla, dok Beja zadovoljna i podrugljiva pjevucka radeći nešto oko ognjišta.
Uveče kad se u sobi u furuni naloži vatra i kad se sve ispuni ugodncm toplotom, iščezava i jesen i kiša i vjetar, sve postaje zadovoljno i dobro, pa se čak i ćutljivi najmenik Luka raskravi i gunđa nešto kao pjesmu bockajući velikom igletinom svoj isparani kožuh. To je trenutak kad mi, djeca, počinjemo da navaljujemo na strica ili na djeda.
su presudni pre svega u periodu dok smo hvatali korak sa tokovima u Evropi i svetu, do vreme- . na avangarde: tu smo već, zahvaljujući ličnostima poput Ljubomira Jocića, stali rame uz rame sa najaktuelnijim zbivanjima u literaturi. A u periodu hladnog rata, šezdesetih, sedamdesetih, Beograd je već bio jedan od najdinamičnijih svetskih centara u smislu stvaralačkog prožimanja: imali smo prave informacije o najnovijim zbivanjima i sa istoka i sa zapada. Čak ni Ne-
8 Кпеха је хпао: Бг Хогап Копsfanfinović Snimio: 2. RAŠ
mci, dugo posle nas, nisu uhvatili vezu sa ruskom formalističkom školom, Lotmanom, a u nas je bio uveliko prihvaćen:
B:0 4 koji bi naši pisci, posle Andrića, bili najznačajniji u tom kontekstu? Z. K:Naše veze sa svetom, nisu jednosmerne, pogotovo u modernoj literaturi, no ja sam u mojoj studiji obradio samo jedan pravac tog uticaja kod nas. Nesumnjiv je, recimo, svetski značaj jednog Vaska Pope. Sećam se, pre četvrt veka, trebalo
— Ciće, ajde pripovedaj, ćiće, Ćiće...
Stric sjedi na krevetu podavijenih nogu i brani se:
— Ne znam, bolan, djeco, zaboravio sam, eto vam đeda.
-— Ajde, ajde, ćiće, đed je sinoć pripovijedao.
On je već i sam raspoložen za pripovijedanje, ali još se predomišlja. — Hm, kako ću kad su mi blatnjave cipele, a nema ko da i' očisti. Onda se nas sve troje utrkujemo da mu očistimo teške promočene cokule, stružemo ih oštrim iverjem, i kukuruznim komušama, a onda donosimo pred nj.
— Dobro je — kaže on — dobro, ali ja sam, vjere mi, zaboraViO SVE priče.
Onda kazuj pjesmu.
— Hm, pjesmu? — domišlja se on, a mi svi već znamo da će sad početi, jer su njemu milije pjesme, a djed više voli priče. — Pjesmu, velite, a, djeco? Oćete li onu o Moslavskom Jovanu ili o Zrinović Nikoli?
— Dede, dede, o Zrinović Nikoli. Stric se zavaljuje па uzglavlje s
rukama pod glavom, gleda nepo-
je da se vidimo na jednom kongresu međunarodnog PEN-a u Jerusalimu. Međutim, Vasku Centralni komitet nije dozvolio
da ide, zbog naše tadašnje politi'ke i simpatije za Arape. I njego-
vo mesto rezervisano među pet počasno izdvojenih, pored recimo jednog Joneska, ostalo je
· prazno. A tih pet sedišta, nezva-
nično, označavala su kandidate za Nobela, s obzirom na uticaj jevrejskog lobija. Posle sam često u šali govorio Vasku kako je
” nedolaskom u Jerusalim propus-
tio da postane hobelovac. B: e Nova geopolitička situaci-
goslovenskog duhovnog miljea, koJi je postojao i ta se istorijska epoha ne može izbrisati.
Pričao mi je Flaker da je u Zagrebu kao i ovde, bilo problema oko obeležavanja Krležine stogodišnjice: kako se sad postaviti prema njemu? Sve doh Tuđman, kao veliki krležijanac, posle kolebanja nije prosudio du to ipakh treba obeležiti. Ali mi se čini da tom jubileju ni tamo ni ovde nije dat pravi značaj: nije se išlo na ono što bismo i sada mogli naučiti od Krleže: kako u Jednom besmislenom trenutku uočiti besmislenost tog trenutka. I zato bih kao kvinterenciju uzeo пје-
Poznavao sam barbarogenija
Početkom šezdesetih, listajući inostrane zbornike avangardnih tek-
·stova s početka veka, zapazio sam među njima i dva manifesta — o
zenitizmu i barbarogeniju — Ljubomira Micića. Poželeo sam da ga upoznam i saznam od njega što više detalja o tom vremenu. On je tada već bio proskribovan i živeo je vrlo povučeno u jednom potkrovlju u ilici Prote Mateja u Beogradu. Poslao sam mu pismo i potom, u naznačeno vreme, otišao kod njega. Na vratima je bila vizit-karta: Ljubomir Micić, ludak. Ispod: „Neka zvoni tri puta onaj koga sam zvao, a koga nisam neka uopšte ne zvoni.“ Posle dužeg čekanja i provere, otvore se vrata: jedan čovek, tanak, u crnom poloveru s roikom, sede kose, upalih očiju, kao Frankenštajn, kaže: „A, vi ste taj koji mi je poslao pismo latinicom kvačilicom!“ I uvede me kroz uski hodnik pretrpan novinama, poput nekog rova, u sobu polumračnu, s kandilom. To je zapravo bio način na koji je on negovao kult svoje mrtve žene. Okolo, mnoštvo crteža, slika, izuzetno vrednih, naših i stranih autora poput Bijelića, Grosa... A onda počne Fazgovor i Micićevo „otapanje“. Od tada redovno sam ga posećivao i vodio s njim duge razgovore, saznao mnoge fantastične stari za nauku o književnosti. Recimo, čuveni nemački ekspresionista Gol je upravo u Mićićevom „Zenitu“ objavio original svog klasičnog anto-
. logijskog epa „Pariz u plamenu“: sve ostale verzije bile-su skraćiva-
ne. I Mićićeva korespondencija bila je pravo bogatstvo. Negde u to vreme on se bio našao i na sudu zbog svojih nacionalističkih izjava, ali je sudija mislio da je on više za terapiju nego za kaznu. I po tome je njegov slučaj zanimljiv: u mladosti krajnje napredan, kako bi se reklo, revolucionarni zanesenjak, u starosti, prešao je u drugu krajnost, nacionalizam, na mahove groteskan: umeo je, recimo, da kaže za Lajpcig: „Pa to je u stvari, Lipica, i tamo su nekad bili Srbi!“
ja bez suninje će uticati na kom-
paratistički pristup jugoslovenskim književnostima o čijim tesnim isprepletanostima uzgred govorite u vašoj knjizi?
1. К: — Jako smo sada podeljeni, imamo pisce koji predstavljaju deo našeg zajedničkog duhovnog područja. Krleža Je hrvatski pisac, ali neodoljip od jednog zajedničkog Ju-
— XII 1939, UVEČE {AUTOBIOGRAFSKI SPIS) — III e
mično u tavanicu i počinje otegnuto da pjevuši: — Razbolje se care Sulejmane.. u Stambolu... razbolje se, umrijeti neće. Pitaju ga paše i veziri.. Skupio sam se pored njega na krevetu i odmah mi se plače čim
on počne da pjevuši, pa širim oči ~
što više mogu i ubrzano žmurkam. A stric, na mjestima gdje je zaboravio stihove, počne da kazuJe: — Onda ti on, dragosti moja, zatvori se u kaštc] tvrdi, pa kad mu je ı tu dogustilo, a on kaže svojoj VOjsci:
— Cujete li moji vitezovi,
bolje nam je muški izginuti,
neg Turcima dopasti u ruke
jer, kaže: oni će nas derati na mijehe...
— Hu, sveta i' neđelja satrla javlja se iza furune natmurcni najmenik.
Kad stric kazuje štogod o Kosovu, moja bolećiva strina stane da suzi, spušta pletivo i brišući mokre oči uzdišući mrmlja.
— O, mili Bože, žalosti... Takvi junaci, takvi sinovi.
Jednom tako zanoćio kod nas starac Jovo Čubrilo koji je hodao
je bio ostari zeman. Ono što se
goD esej o Erazmu Roterdamskom, potiv gluposti ljudske. Meni se čini da Je to bio trenutak da se predoči kako smo i sami u velikoj meri, bili spremni da postanemo oruđe u rukama nehih sila i da se uzajamno uništapamo: da ovaj naš prostor dospe u tako tragičnu situaciju da će biti potrebni životi generacija da se nastavi nešto što je prehinuto. po okolnim selima uvezujući Žicom zemljane lonce i prodavajući sapun, puca, igle i ostale sitnice. Izvadio on poslije večere iz svoje torbe veliku pjesmaricu i stao da čita okupljenim prelcima o starim junacima.
— Nikad, bome, više takije junaka sjetno se javio moj djed, kad je starac završio čitanje i spustio knjigu.
— E, kakvi starinski junaci, kakvi li... sve je to laž — obrecnuo se naš kum Jovo Desnica, sitan žustar čovjek oštrih očiju i gustih sastavljenih obraza. — Đe će jedan čovjek posjeći tri istotine glava. Odlazi, bolan. Da ste vi sa mnom i s kuma — Nidžom bili na Mačkovu Kamenu, onda bi viđeli šta je boj i žalost. Kakav Kraljević Marko.
— E, nemoj ti sad — usprotivio se stari Čubrilo — drugo je jopet danas. Danas je izišao nekakav crvljiv i nevjeran svijet: uzme pušku, pa cvrc — ubije najvećeg junaka. A nekad — nekad je bilo junaka.
— je, jest, sve je to laž, pjesma.
Umiješao se i moj stric.
— Nemoj, kume Pero, drukčiji
pričaju priče, to je laž: Međedović, Brko, zmajevi i šta ti ja znam — sve je to laž, ali pjesme o junacima — ima tu istine. Ono, zaista, ko je bio na Mačkovu kamenu, što i ti veliš...
Djed, Čubrilo, a pomalo i stric branili su stare junake, dok je kum Pero skoro ljutito praskao kako je sve to laž i „pjesma“ kakvi junaci.
talo je u meni nešto zbuljeno i pusto. Mačkov Kamen otada se javljao u mašti kao gola siva stijena negdje u pustu kraju u kom ništa ne živi i gdje se samo ponekad javlja srdit i žmirkav kum Pero. Ide kroz pustinju kum usamljen i strog i kao da će se svaki čas okrenuti put mene.
mo? Nema ništa da se vidi.
FILMSKE PREMIJERE
Prava ljubav Režija: Tomi Skot, SAD 1993
Dinko Tucakovic
Spojem slona i miša ne dobija se ništa. Slon je u ovom slučaju novo holivudsko čudo, glumac, scenarista i režiser Kventin Tarantino koji je počeo kao radnik u video-klubu u koji su svraćale holivudske zvezde, autor priče za „Pravu ljubav“, a miš je mlađi brat Ridlija Skota, Toni koji je nakon interesantnog starta sa filmom „Glad za krvlju“ otišao u Los Anđeles da pravi šarene slike kao što su „Top Gan“, „Policajac sa Beverli Hilsa II“ ili „Osveta“.
„Prava ljubav“ je antologija promašenih šansi. Sjajna glumačka ekipa u kojoj briljiraju epizodisti Denis Hope, Kristofer Voken i Kristofer Pen, sočna priča o mladim buntovnicima negde između „Boni i Klajd“ i „Do poslednjeg daha“, barokno nasilje u maniru najboljeg. Pekinpoa, i tako redom sve parčići koji su mogli. da naprave veličanstven mozaik. Šekspirijansko krvoproliće pokazuje britansko poreklo mlađeg Skota a rafali kratkih kadrova na kojima bi mu pozavideo i sam Sergej Mihailović Grozni Ejzenštajn su njegov zaštitni znak, minimalni prostor u kojem gine svo glumačko umeće pre nabrojenih zvezda.
„Prava ljubav“ je ipak deo talasa koji pozitivno zapljuskuje beogradske bioskope, i zato njegove mane ostavimo na stranu, jer će gledaoci umeti da u paukovim mrežama njegove strukture nađu prostore bioskopskog uživanja.
Toni Skot ne zaslužuje ime autor, ali zapamtite makar indirektno ime Kventina Tarantina, bar dok do nas ne dođe njegov autorski prvenac „Psi sa rezervoara“ („Reservoir Dogs“) koji će vam jasno dočarati da je pravi autor „Prave ljubavi“ bivši videotekar Kventin, a da je Toni odradio još jednu patetičnu tezgu.
Glavni glumci ovog filma su Kristijan Slejter i Patriša Arket, Rozanina mlađa sestra. Njih namerno pominjem na kraju, jer bolje i ne zaslužuju. Neko bi u Holivudu, pre četrdesetak godina, sigurno izgubio posao za Oovako katastrofalnu glumačku podelu. Dugo su se prepirali te večeri.
Od toga njihova razgovora OS-
— Hej, ti mali, šta ti viriš ova–
{nastaviće se }