Борба, 04. 04. 1994., стр. 17

(a

BORBA PONEDELJAK 4. APRIL 1994.

RATNI DNEVNIK REPORTERA „BORBE“ 13

BORBE ZA BANIJU I7 UGLA NEOBIČNOG UČESNIKA

Dobri vojuk Nebojsa Оемећак

Кереттат PIŠTOJ 7 4077 а јефпот гаторјетти 22 риса и тате шра. Муе тодао. тао је гтотеп. Тек Разтје зат тагтиз рад о 1тоте отриа та фат рој гаторјешки. Могао је 7 тепе изгтепи, 21 па пл г пг ов пето гагтигаћ о тоте

Piše: Borislav Soleša

Svi ga zovu Bota, a pravo imc mu je Nebojša Devetak. Tridesetak godina. Plav, sklon šali. Učestvovao u prvim, najžcšćim

"bitkama u Krajini, posebno u

Kostajnici, iako je iz jednog sela nadomak Siska. Sam Sisak, sa rafinerijom i željezarom pripada hrvatskoj strani, a njegovo sclo je u srpskom delu tc opštine, koja se još naziva Caprag-Sisak.

U decembru 1991. godine naleteo je na minu i ostao bez noge. Za mladog čoveka, tada još nije imao trideset godina, po profesiji ugostitclja, konobara, to je gotovo nenadoknadiv gubitak. Razlog za upadanje u duboke i hirovitc krizc. Lcčio sc na VMA u Beogradu, kada su mu došli rođaci i prijatclji sa Danijc u posetu.

sedi Bota na krevetu. Dosadno mu.

— Đ-e si Bota? — pita ga prijatelj nespretno, kao da ga ne vidi u bolnici nego uz reku Blinju ili Kupu. Nc znajući šta ćc prijatelj nastavlja u istom tonu:

— Šta radiš Bota?

A Bota prekrstio ostatak jcdnc noge preko druge i mirno će sa iskričavim, zatomljcnim smchom: |

— A, evo, čekam da mi noga naraste! Obojica su prasnuli u smch.

Осеће Krajinu, a

— Nije da nisam imao krizc. Čim sam ranjen i kad sam vidio da od nogc ncma ništa zgrabio sam za „magnumom 357“ koji mi je bio za pojasom. Onda mi je prostrujalo kroz glavu da mi je otac nekoliko koraka iza mcne. Htio sam se ipak ubiti, ali onda pogledam drugu nogu. 1 ona je krvava, pukla čizma, žniranci se raspršili, ali vidim da

nešto možc biti od nje. Odbacim „magnum“ i automat od scbc da se ne bih predomislio kasnijc, kada počnu bolovi, kada sc svc ohladi. Ni drugima u bolnici nisam dao da kukumavčc. Glicdam ih onakve bogalje, u kolicima. I onda podviknem „Oćete li Krajinu, a?“ Evo vam Krajina i odmjerim im od lakta. Oni sc počnu smijati. Svima je onda nekako drugačije, lakše. Samo nastavim sa provokacijama: „Pogledajte kakvi ste, jebala vas Krajina!” Ujutro sam znao vikati: „Bogalji, ajmo na gimnastiku!“ — priča nam Bota o bolničkim danima i posebno se obraća lekarima iz Niša, koji su došli da pomognu kolegama u Krajini. — Bota, čekaj, ti si komandovao jednom jedinicom prilikom borbi za Kostajnicu? — vraćam priču unazad.

— Da, to je bilo prije ncgo što sam izgubio nogu. Bitka za Kostajnicu je bila u septcmbru 1991. godine, a ja sam nadrljao u scptembru. — To je ona odlučujuća bitka za Kostajnicu, je li?

— Da. Krenuli smo u čišćenje brda Djed, koje dominira Kostajnicom. Naišli smo na njihovu zasjedu u podnožju, ali smo uspjeli da je zaobiđemo na vrijeme i zapucamo iz svog, oružja. Imali su jednog mrtvog, jednog ranjenog, a četvorica su se predala. Misam vierovao svojim očima

kađa sam vidio ranjcnika. Gornji dio lobanje mu jc jednostavno nestao. Pred nama je bio čitav njegov mozak koji je pulsirao. Bio je živ, pokretao je oči. Okrenem se i pitam ima li mu spasa. Složimo sc da nc možc da sc izvuče. Nisam mogao to да gledam. Pitam zarobljenike ko će svom drugu da prekrati muke. Niko neće. Repetiram pištolj i dam ga jcdnom zarobljcniku da puca u ranjcnika. Nijc тоgao. Stajao jc smoždcn. Tck kasnijc sam razmišljao O tomc Otkud da dam pištolj zarobljcniku. Mogao je mcne ustreliti. Ali tada ni on ni ja nismo razmišljali o ničem drugom ncgo o tom Otvorenom mozgu koji pulsira. Vratio mi je pištolj.

Ništa mi nijc pomoglo naređivanje. Dok smo mi raspravljali ko će ga ubiti ranjenik je u komi počeo da odmahuje rukom. Kao, da ga ne ubijemo. Priđe jedan od naših i gurne mu prst u mozak. I kraj. Taj kraj hrvatskog vojnika bio jc i njegov kraj. Poludio jc kasnijc i ubio sc.

— Sta jc bilo sa tom vašom akcijom? — Da. Tu jc akcija tck bila počcla. Jedan od zarobljenika gleda mc prcstravljcno. Gotovo jc djcčak. Osamnacst ili dcvctnacst godina. Moli.

— Gospodn ćetnik, ncmojtc mc ubiti!

Вијезап зат zbog onog mozga, napct. Gorc nas čcka još jcdna grupa „zengi“. Nije mi ni padalo na pamct da ga ubijem. Samo to što je pomislio da ću ga ubiti vrijeđalo me je. Okrećem se zarobljenom i ćušnem ga motorolom po bradi. Urlam:

— Jesam ıi Ja cetnik, Je li?

— Pa, šta ste, kako da vam kažem? — skrušeno će momak. — Kaži mi budalo. Ista sam budala kao i ti, samo što sam ja na svome koje si ti došao da napadпе5! — агекпест ka njemu.

Tri minuta za odluku

On sc primirio. Vidi da mu niko neće ništa. Uzmem motorolu, okrenem na njihovu frekvenciju i pozovem ih: „Hrvatski vojnici, vi ste opkoljeni. Ukoliko se ne predate u roku od jednog minuta počinjemo sa napadom. Oni koji se predaju imaće fcr postupak, ništa im se neće dositi“. Oni odgovaraju: „Ovdje zapovједтик, дајјс пат dcsct minuta da sc dogovorimo“.

Vraga dcsct minuta, mislim sc, ako otkriju da nas je samo dvanacst mi smo gotovi. Mogu nam za to vrijemc još i njihovu artiljeriju nabaciti za vrat.

Dajem novu komandu: „Ncmatc deset minuta nego svoga tri! Odlučitc sc ili krećomo. Počinjem sa odbrojavanjem. Ncma razpovora“. Mislim sc, Bota ludi, dao si im prcvišc vremcna, zaskočićc tc. Pokušavaju oni prcko motorole dobiti još na vremenu, ali ja neću ni da čujem. Stanem pored jednog bora kraj staze kojom moraju proći. Stegao mi sc žcludac, stisao ja automat. Prolazi drugi minut kad sc pojavljuje njihov prvi vojnik. Automat mu "па ramcnu, a rukc podignutc u vis. Naređujem da oružjc spustc na stazu.

Silaze jedan po jedan. Bože тој, brojim ih. Daleko ih je više nego nas. Ukupno 62. Izvodim ih na put. Naređujem im da legnu na asvalt, na stomak, sa rukama ispruženim isprcd scbc i s licem prema dole. Vidim drhtc im rukc na asvaltu. A mcni drhtc nogc. Jedan diže glavu. Bojim sc vidjećc koliko nas jc, skočićc i svladaćc nas onako svi skupa. „Spusti glavu na asvalt!“, vičem. Pokupimo im oružje, zaprtimo se njime i zajedno sa zarobljenicima u komandu. Umjesto da ono oružje naslažemo u Šatorska krila i da oni nosc, ali šta ćeš. Brzina. Svi su ti zarobljcnici izašli živi, razmijcnjcni su za naŠC. — Pusti, Bota, sada su tcbi druge stvari u glav. — dobacuje ncko iz društva.

— Trgovina, tako reci. Nego šta? Neću valjda ovakav kopati zemlju — odrvaća Nebojša.

— Vidio sam tc kako igraš užičko kolo, niko tc nc možc nadigrati. Mcnc si našao da zafrkavaš — nc da sc onaj.

— To je drugo, moram sc pokazati pred ženskim svijetom, ipak sam ia iedan invalid žcljan do-

Šapulanja ispred srušene crkve u Glini: Može li se vu rafu voleti

kazivanja — šeretski će Bota. — Nemoj da te žena čuje upozorava Ba 151.

— Uh, kako je bilo u Grčkoj. Bio sam prošlog ljeta. Primili nas odlično. Došla djeca oko mene, mali Grci, pitaju me kako je u ratu, kako funkcionišc moja noga. Objašnjavam im da je odlična za plivanje, ne mogu potonuti, ali da je nezgodna za ronjenjc. Stalno mc izbacuje na površinu. Okupile se ı mamc te djece pa se i onc raspituju, a moja žena viče: „Bota, vraže, šta to radiš. Znam ja tcbc!“ Odvraćam: „Ma, šta ti pada na pamet. Šta ću im ja ovakav!“ Ne vjeruje mi. Sve skupa ljetovanjc jc ipak bilo supcr.

Botinu priču sam već BOtoOvoO Z2aboravio kada sam upoznao predsednika opštinc Kostajnica Branka Dmitrovića, koji mi jc o tim danima borbi rekao:

— Kada smo oslobodili Kostajnicu, 12. scptombra 1991. godi!ne, to je bio jedan od najvećih udaraca samom Franji Tuđmanu, prvenstveno zbog vclikog broja zarobljenih hrvatskih voj-

Snimio: Božidar Petrović

nika koje smo ovdje svladali. Uglavnom se tu radilo o ljudima iz Kutine i Križevaca. Bila je to njihova posebna jedinica. Stotinu njih je bilo smješteno ovdje u zgradi opštine, a nazivali su ih „zebre“, jer su bili trakasto šišani. Ukupno smo zarobili oko 400 njihovih pripadnika. Njih 338 ih se predalo u Kostajnici, na bosanskoj strani, a 62 su zarobljeni ovdje. Nakon dva-tri dana, uz obezbjeđenu ljekarsku njegu išli su u zatvor u Glini, a onda u razmjenu. Manji deo „zebri“ i „zengi“ išli su u zatvor u Manjači. Insistirali su da sc predaju na bosanskoj strani jer su mislili da će od tamo biti samo proslijeđeni u Zagreb. Bosna još nije bila u ratu. Bio jc to jedan od najtežih poraza hrvatske voiske.

Posle Dmitrovićevih reči postaje jasno da priča krajiškog junaka Међојбе Пеустака Bote, iako puna švcjkovskih zapleta, ipak odgovara istini.

{Sutra: Petrinju trese nesloga | „тотеемаса“ ! „buabićevaca“)