Борба, 04. 04. 1994., стр. 16

ЦУј из ЗЕМЉЕ

ет црног бомбардера

Реаговање на текст „Повратак духа УК“ („Борба“, 22. март 1994.)

Пише: Др Владимир Штамбук

Идеологија је моћна ствар посебно у главама и пракси оних који се ње стално одричу. Невероватно је колико заступници демократије, слободе, пре свега некадашњи левичари а данашњи опозиционар“ баш у идеологији које се иначе грозе и вехементно је одбацују, налазе своје најмоћније оружје. Недоученост, незнање па и веома чудна, иновативна политичка и друштвена решења, овде су постала не само свакодневна појава већ претендују на то да су последња реч људске памети.

Свака озбиљна социолошка и политиколошка теорија зна да је „теорија завере“ веома непродуктиван приступ разумевању друштва. Вероватно због тога „теорија завере“ као начин освајања власти није уврштена ни у једну озбиљниу теорију о политици или друштву. За разлику од теорије, она је била и остала у пракси битан инструмент за политичку дифамацију. Сваког оног који нам није политички или лично симпатичан треба прогласити да је носилац „завере“ да хоће сам, делујући из тамног вилајета да сруши демократ-

ске институције друштва — затим га онемогућити да делује, треба га раскринкати. Сврха завера је освајање на илегалан начин власт — лет Црног бомбардера. Та и таква политичка пракса. је позната. Није познато оно што је „открио“ уважени новинар „Борбе“ Цвијетин Миливојевић у свом чланку „Повратак духа УК“, од уторка 22. марта 1994. Он је открио нови феномен: они који су већ на власти праве завере за освајање те исте власти зарад наметања својих концепата.

Наиме он тврди да су се чланови СПС-а (партије на власти), а зато му „убедљиво“ служи исказ С. Вучетића, организовали око Председника Републике С. Милошевића (а сваки председник има по правилу сараднике и саветнике) да уведу „беспартијски плурализам“ — који се исказује у томе што „нова олигархија на власти.. брише разлике измсђу оних који би да протежирају (СК-ПЈ), или барем обезбеде „равноправност“ друштвеној својини (СПС) и оних који се залажу за брзу приватизацију (Нова демократија и дојучерашњи челници ДС)“. Другачије речено испада да је „беспартијски плу-

{Cu ET ia

PNI

с)

рализам“ то што су се зарад власти неке партије опозиције удружиле са партијом на пласти. Доследно томе свака коалиција без обзира на њен назив је у ствари „беспартијски плурализам“. Где је ту пак завера2 Једноставно тај „беспартијски плурализам“ је још у јануару 1990. године промовисао „члан такозване догматске линије Савеза комуниста Србије профссор Владимир Штамбук“ (једино није јасно ко је и на којим основама то тако оценио — да ли некакав Централни комитет или Политбиро). Замислите већ четири године извесни профссор тајно ради на томе да уведе „беспартијски плурализам“, и сада по оцени Миливојевића коначно успена. Он то успева, а С. Вучетић образлаже како: утицајем на Председника Републикс, који иначе не зна шта да ради па једва чека професорове савете. Ту има само два проблема. Тај професор скоро две гоцине није више активан у политичком животу, што би Миливојевић као добро обавештени новинар-морао да зна, а Милошевић је доказани врсни политичар који одлучује сам а не реализује туђе идеје — то му барем опозиција стално приговара.

„Беспартијски _ плурализам“ како се описује у том чланку јака партија на власти која намеће своја политичка опредељења — многобројне али „релативно слабе партије опозиције, које нису због разједињености у стању да наметну своје — је демократска пракса која постоји већ неко-

лико десетлећа у Италији, Шпанији, Португалији, а била је доминантна у другој половини Х1Х века у скоро целој Европи. Ту опозиционе партије фактички имају мали утицај. В. Британија, Француска од скора, Немачка, САД, итд. су земље вишестраначја где је дошло до формирања два јака политичка блока и релативно слабих партија центра. У овим системима постоји јака опозиција.

Похвално је што се наш новинар сећа првог скупа грађанских партија у настајању у јануару 1990. у Крагујевцу (вероватно је тамо био јер није направљен никакав записник нити су усвојени закључци) али су лоше две ствари. Као прво, тамо није било речи о „беспартијском плурализMy“ већ о „плурализму самоуправних интереса“, и друго оно што он описује као „беспартијски плурализам“ није „завера УК“ већ се може.наћи у сваком мало бољем уџбенику из политичког система, укључујући и неке уџбеника:на нашим факултетима пре 1990. године. Као врсни новинар који се бави овом проблематиком он би то требало да зна.

Сви се куну да је прошло, DSS

Š{}[C (6

Пета Поета

ме када је „блук комунизма кружио Европом“. Изгледа међутим, да је настало време када дух комунизма кружи Балканом. Волтер Мити је у познатом филму живсо „међ' јавом и међ сном“. Многи данас овде на „брдовитом Балкану“, који мисле да им пробитачност лежи у ослобађању од опседнутости комунистичким морама из своје младости виде на сваком кораку „Дух УК“.

У грађанском друштву, „желсли сте, сада гледајтс“, како кажу на телевизији, свако има право да заступа својс политичкс идеје и опредељења. Уколико не желимо да нам исказивање наших опредељења буде ускраћено, да буде онсмогућсно њихово јавно излагање и заступање, онда морамо дозволити и другима да јавно заступају своја. Да ли ће то довести до тога да се гласачи определе за десну или леву партију је њихово право, а није на нама да о томе одлучујемо. Неки вичу „држте дух комунизма — социјализма“ да би ућуткали другачије мишљење, а сто „завера“ да би елиминисали говорнике. Вероватно је неправда али је рсалноет да су сви они који су се определили против социјализма у средњој Европи одмах после тога добили власт, привилегије итд. а да се то није у истој мери десило на „брдовитом Балкану“.

Треба истражити зашто се то није десило. Тада ће прогонитељи духова вероватно увидсти да су у социјализму али и у данашњем грађанском друштву погрешно типовали на реакције грађана Југославије било да је

Мирс С тефиновић

она била СФРЈ или СРЈ. Зато им нису криви и „идеолози из УК“ ни „беспартијски плурализам“. Зато им је криво непознавање стварних опредељења грађана, а вероватно и неке непримерене политичке опсесије.

Треба ипак схватити да осим вишепартизма за сада немамо друге политичке судбине. У њему су'сва опредељења осим оних која су рушилачка, терористичка, екстремна, легална и легитимна. Треба и морамо бити у стању и у могућности да их излажемо и да их саслушамо. Не сме међутим да буде толико нсзнања, (безумности, некорсктности, нетачности. У политици као уосталом ни у рату ни у љубави није све дозвољено. Прскорачење одређених граница не само да је контрапродуктивно за оне који то чине, већ по правилу има драматичне последице за све. Они који то нс схвате и не прихвате ће печно остати заробљеници „теорија завере“, бити заробљеници двоструких живота, губитници у политичким расправама, вечни прогонитељи духова прошлости „духова комунизма“ пре свега „духова УК“.

(Одговор новинара „Борбе“

ПИ јр

по Хигл

Тре LU тог

У сутрашњем броју) HIRA41 у га :

ПУТУ

ПОНЕДЕЉАК 4. АПРИЛ

„БЕОГРАЂАНИ ПРЕЗИРУ ДМ“ („БОРБА“, 15. 3. '94.)

Бонски динар

Под горњим ироничним насловом „Борба“ је пренела пиcame Dic Woelt-a ca завршним цитатом анонимног Bcorpabaнина: „Немачку марку смо пећ ове године употребљавали као алтернативну монсту, пли то нико није радо чинио. То је питање поноса.“

Када је у питању понос, овде би било упутно злпитати се: одакле код нас дотичне маркс2 Наш трговински биланс са Нсмачкој био је увек негативан. Бонска валута стигла је овде путем дознака наших гастарбајтера, укључујући и оних наивних 50 милиона ДЕМ „Зајма за Србију“ (које су, нсроватно, до сада „умрле од стида“). Али, мене овде интересује једна друга ствар.

Нисам финансијски стручњак, пали бих полео да нам неки сксперт сдјасни да ли је тзв. програм скономске стабилизацијс озваничио нешто што је, и прс стабилизационог програма Др Аврамовића, било свидентно — укидање динара као националног платежног средства, а у корист ДЕМ2 Не само да су се све финансијске трансакције вршиле фрактички прско марке, већ је и сама држава почела да наплаћује од својих грађана у ДЕМ (такса за прелазак границе, на пример).

Уместо детаљног образлагања зашто се садашња монетарна реформа може сматрати легализовањем марке, као сфек= тивнс домаћс валутс, поставићу само питање: Који би био, у садашњим нашим околностима, једини могући начин да се бонска валута (марка) званично уведе као платежно средствог Ако нско може да ме убсди да би се такав пројекат разликовао од онога што смо у јануару управо урадили, ја бих му био (а сигурно и сви грађани ове земње) веома захвалан (у имс националног поноса, разуме се). Петар Хаџн Грујић,

Земун

„СТРУКА НА МАРГИНИ“ ( „БОРБА“, 3. 3. '94.)

(укоб надлежности

Стање у урбанизму Београда, које се често назива и урбанистички хаос, последица је процеса који трајс од 1974. године, а што је кулминирало од 1. децембра 1992. годинс, када су надлежности у овој области прешле на Град Београд и њсгове органе.

Преузимањем ДУЖНОСТИ секрстара Секрстаријата за урбанизам, 1. октобра 1993. године, између осталог, затскао сам ситуацију да Секретаријат своје функцијс, утврђсне Статутом града Београда и Одлуком о градској управи, не врши на подручју општина Стари град, Звездара, Вождовац, Савски венац, Чукарица и Палилула, да те општинс имаЈУ своје органе управе надлежне за послове урбанизма, да инвеститори лутају од градске до општинске управе да би рсшили неки свој захтев. Надам се да се слажемо у оцени да је оваква ситуација недопустива.

За стање у области урбанизма ја не оптужујем општински урбанизам, како ви. кажете, пећ начин на који су ове послове вршиле скупштине општина и њихови органи у преме када су за то биле надлежне, а нарочито вршење тих послова после 1. децембра 1992. године. Поједине општине, и

Ју пре (РОА АИ ЕУ Је Пе

после тог датума, доносе детаљнес урбанистичке планове и услове за уређење простора, али их не објављују у „Службе-

“HOM листу града Београда“, И

„што је иначе обавеза по закону, чимс нам онемогућавају покретање поступка за оцену законитости тих аката. Општински органи и даље спроподе урбанистичке планове и потврђују техничку документацију која је одбијена у Секретаријату за урбанизам и сл. Када говорим O хаосу, најчешће мислим на садашње стање где се не зна ко шта ради.

Што се тиче Теразијске терасе, општина Стари град до 1. децембра 1992. године није преузела на себе никакве функције Града. До тог периода урадила је оно за шта је била надлежна — донсла је детаљни урбанистички план (1990. годинс), додслила градско грађевинско земљиште Предузећу за спољну и унутрашњу трговину ДД „Југославија-Комерц“ из Београда и обавезала га да распише јавни конкурс за идсјно архитектонско решење. П0сле спроведеног конкурса појављујс се слаборат под назипвом „додатак детаљном урбанистичком плану“. Сложићсте се да су овим „додатком“ извршенс битнс измене и допунс детаљног плана, те да он не може бити ништа друго до фалсификат детаљног урбанистичког плана.

Нажалост, град до 1. децембра 1992. годинс нијс имао никакве инструменте да спречи нерсгуларан рад на свом најдрагоценијем простору. О ауторитсту Града најбоље говори чињеница да шест градских општина не дозвољавају примесну градских прописа на свом подручју, а да Град такође нема сфикасне инструменте да то обезбеди

Познато вам је да су чињени покушаји да се, без измене детаљног плана, обезбеди реализација првонаграђеног рада, задовољи интерес инвеститора, а при томе не угрози наслеђе, амбијент и парк: Резултат свега тога је иницијатива Скупштине општине Стари град да се покрене поступак измене и допуне детаљног урбанистичког плана. Да бих предупредио евентуалне неспоразумс, морам истаћи да је актуелно руководство општине Стари град проблем Теразијске терасе наследило, као и да, уосталом, показује најбоље намсрс да се овај проблем превазиђе. Ваша улога и допринос У свему овомс су ми добро познати. У тексту који је објавила „Борба“ нисам поменуо ни Савез градитеља нити било ког од потписника отвореног писма. Отуда ме веома чуди Ваша констатација да сумњам у Ваша дела, да сте оставили сумњиве трагове по Београду, У вашу компетенцију. Да ми постављате питања због нечег што уопште нисам рекао, у најмању руку није коректно. Не можете ме „као новоизабраног градског секретара за урбанизам“ прозивати за све грешке и пропусте у урбанизму Београда, учињене пре мог ступања на дужност секретара Секретаријата за урбанизам. Не бежим уопште од одговорности за оно што учиним док сам на овој функцији, као и од одговорности за рад Секретаријата за урбанизам, али само док се налазим на челу тог Секретаријата. Ћура Ђуровић градски секретар за урбани-

зам

МРТВЕ Mog Sr E tI "GIPS, не а DOCI G

ri|V UP 9

БОРБА 1994.

e aa ie

aa Е