Борба, 11. 04. 1994., стр. 14

А АИ Та

BORBA PONEDELJAK 11. APRIL 1994.

JOVICA AĆIN, DOBITNIK NAGRADE „STANISLAV VINAVER“

elo bez odstupnite

Linija koja deli dobro i zlo ne prolazi između naroda, nacija, društvenih grupa, Deć Rroz

samu ljudsku dušu Ljubinka Milinćic

U knjizi eseja „Uništiti posle moje smrti” Jovica Aćin ponudio je svojim čitaocima crne kopije spaljenih rukopisa. Sledeća njegova knjiga nosi naziv „Gatanja po pepelu“. Za ove dve knjige, objavljene prošle godine u izdanju Književne opštine Vršac i „Mremena knjige“, Aćin je upravo dobio Nagradu „Stanislav Vi-

· naver“. O sumornoj i pesimistič-

koj slici života u svojim delima, kao i o dvadesetogodišnjem 1пteresovanju za ljudsku patnju i logore, za „Borbu“ govori Jovica Aćin.

Aćin: — Gatanja, svakako, dočaravaju sumornu sliku Žživota i ljudskog sveta, dok „Uništiti posle moje smrti“, uprkos pesimističkim elementima, predstavlja delo koje je samo donekle pesimističko, ali sa nekim vedrim pesimizmom. „Gatanja po pepelu“ su, međutim, delo bez odstupnice. „Gatanja“ su rane koje moramo da prihvatimo, takve kakve jesu, od kojih ćemo možda, odvraćati pogled, ali se kao sa činjenicom ipak moramo suočiti. Te činjenice su vezane za logorski svet koji je izum našeg stoleća. Mislim da to nije varvarstvo, primitivizam, nego sistematski poduhvat masovnog uništavanja i mučenja ljudi. Vodi poreklo iz duha jedne tehnologije kojoj je malo ljudskog ostalo. To je delo u kome je došao do izražaja moral moga pisanja. Ostala moja književna istraživanja, moje priče i eseji „Uništiti posle moje smrti“, jesu SVOjeVrstan provokativan odgovor, ili možda most preko koga pokušavam da izbegnem muku kojom sam zauvek zaražen kada je reč o logorima i logorskom svetu. B: S obzirom da se toliko dugo u ovom veku logora bavite tom problematikom, da li ste uspeli da do-

Trijumf nemoći: Jovica Aćin

kučite šta je to u čoveku što ga паgoni da čini zločine?

J. A: — Ne znam, i sam sam sebi postavljao to pitanje mnogo puta. Ali sam, ne odustajući od njega, ipak odustao da budem istoričar, psiholog, filozof, antropolog koji bi se pitao odakle to u čoveku. Shvatio sam da linija koja deli dobro i zlo ne prolazi između naroda, nacija, društvenih grupa, već kroz samu ljudsku dušu. I da, po svemu sudeći, niko nije lišen, samo ako se nađe u pogodnoj situaciji, Sposobnošću da čini najstravičnije stvari drugome pod bilo kojim pokrićem; ideološkim, nacionalnim, rasnim. To je nešto neizrecivo, a moramo da to kazujemo, jer na taj način pružamo jedan, ma koliko nemoćan, otpor zlu. Moramo da govorimo ne radi smrti, nego zbog života. Zbog svih žrtava čiji je govor zauvek izgubljen. Da bismo tako ostavili trag o njihovom postojanju. Ostaviti trag o postojanju za mene je iskonski smisao svakog pi-

sanja. I tome su posvećena „Gatanja“. B: Postoji „Jad Vašem“, postoje logori-muzeji, postoje mnogi tragoD!, ali oni nisu sprečili nastajanje nobih logora. Čemu onda, pisanje?

J. A: — Pisanje i umetnost smatram nemoćnim ali u njihovoj slabosti, u krhkosti našeg sećanja i postojanja trošnosti tragova koje pokušavamo da sačuvamo, postoji izvestan trijumf. To je trijumf nemoći. Nemoćni smo da išta učinimo, ali umetnost i pisanje predstavlja nemoć samo istine o nama. I kad to shvatimo, naša nemoć ostaje i dalje nemoć, ali njena slabost se pretvara u izvesnu snagu, snagu Opstanka, našu žudnju za životom uprkos tehnologiji smrti, najraznovrsnijim tehnikama i ideologijama mučenja i uništavanja.

B: U svojoj knjizi bavite se izgnanstvom i izgnanicima. Postoji li uopšte povratak iz izgnanstva.

J. A: — Kad smo jednom izgnani, bojim se da smo zauvek izgnanici. Jednom izgubljen zavičaj ne može se vratiti. A i sama reč zavičaj danas je promenila

značenje. To je postala neka te- ·

ritorija premrežena svakojakim režimima moći, pri čemu ništa od našeg duha i porekla više nema. Postala je obmana u kojoj nam nema utočišta, tako da smo više ili manje svi, uprkos prividima, postali izgnanici. Izgnanik se može biti i ostajući tamo gde ste rođeni, gde su grobovi vaših predaka upravo zato što odjednom zapažate da sve Ono Što čoOveka razlikuje od drugog čoveka ne biva prihvaćeno. Razlike se zatiru, proganjaju, nivelišu. I kako mi može biti dom tamo gde se moja i svačija posebnost ne prihvata?

„BOEMI“ PONOVO NA BEOGRADSKOJ OPERSKOJ SCENI.

Zvezda je rođena!

Sa scenskom pojavom Radmile Bakočević, sa prefinjenom muzikalnošću i smislom za belkanto Ljiljane Molnar-Talajić, sa blistavim, punim visinama (svoje profesorke) Radmile Smiljanić, debitovala je na sceni Beogradske opere Dunja Simić! Tumačila je Mimi iz Pučinijevih „Boema“, krhko, nežno, nesrećno i pevački i glumački fascinantno! Mada mlada po godinama (pa i po izvođačkom iskustvu) ona je rođena pevačica, otuda izuzetna muzikalnost čak i rečitativnim odsecima, a u predivnim arijama i ansamblima (kojima Pučinijeva operska paleta obiluje) — neverovatno izražajna. Iz scene u scenu vajala je ovaj poetski, prozračno-bolni lik na rečitim pianima, na tananrim dinamičkim nijansama, na ogromnim, plastičnim gradacijama u kojima su dostignute visine i fortissima bile čiste kao kristal! Sve to ostavljalo je utisak savršene lakoće, ali i neverovatne iskonske snage koje poseduju samo vrhunski umetnici!

Svi ostali učesnici „Boema“ bili su u odnosu na nju inferiorni; doduše, sasvim mladi Dušan Plazinić, još student (u klasi Zvonka Krnetića) koji Je pre par dana imao svoje „scensko krštenje“ nastupajući kao član Operskog studija Narodnog pozorišta

upravo odlomcima iz „Boema“, bio je ovoga puta dramski sugestivniji, ali je očigledno da njemu još predstoje duge godine rada da svoj prirodno lepi i snažni glas izlije na način koji će pre svega nivelisati registre, a zatim i kultivisati frazu. Takođe polaznik ovog studija Nenad Jakovljević u ulozi Kolena nije se dovoljno srodio sa rolom (a manje sa samim „Pučinijevim tekstom), što se naročito osetilo kroz neveliku, ali toplu ariju o plaštu iz poslednjeg čina koja nije tako delovala nego kruto i bezosećajno. Dvojica preostalih boema, Branislav Kosanić i Zoran Aleksandrić imponovali su Sscenskom rutinom i razigranošću,

naročito u sceni kadrila na po-

četku četvrtog čina.

Obe predstave obnovljenih „Boema“ dirigovao je maestro Jovan Šajnović; osim nekih razmimoilaženja hora i orkestra u drugom činu i primedbe da je orkestar bio preglasan, posebno u lirskim odsecima početnog

(„Gle ručice li hladne“) i za-.

vršnog čina, vođenje predstave bilo je sasvim korektno.

U prvoj postavci Mimi je tumačila vrlo muzikalno i glumaćki osećajno — Višnja Pavlović. Kao i u „Otelu“ (Dezdemona) i u „Evgeniju Onjeginu“ (Tatjana) ostavila je utisak do tančina

prostudirane partiture, sa velikom dozom identifikacije, sa vrlo dobro vođenom frazom, sa izrazitim smislom za ispevanost svake note u dugim lokalitetima laganog tempa. Njen partner bio je Bela Mavrok, pravi lirski tenor koji sa lakoćom vaja tekst. Jedino što je njihovom izvođenju smetalo bilo je italijansko distanciranje od ostalih sudeonika u radnji, što je već gotovo postala nakaradna praksa naše opere da tumači glavnih rola pevaju originalni tekst a ostali prevedeni. U ulozi Mizete nastupile su Sanja Kerkez i Gordana Protić doživljavajući je VeOma slično: sa velikom dozom raskalašnosti koja ide do prostote (u drugom i trećem činu), a malom dozom osećajnosti, uzbuđenosti i altruističnosti (u završnom); glasovno je pritom nešto snažnija bila Sanja Kerkez! Obe podele u „Boemima“ su vrlo dobre; ipak, mimo svih „iskočila“ je Dunja Simić, na način tek rođene zvezde! Prisetimo se, najzad, Roberta Šumana koji je pri prvom susretu sa Šopenovom muzikom u lajpciškom „Novom časopisu za muziku“ zapisao: „Kape dole, gospodo! Evo genija!“ Parafrazirajući ga, skidamo kape pred iskonskim

talentom Dunje Simić! Gordana Krajacić

„KAŽI ZAŠTO ME OSTAVI“, FILM OLEGA NOVKOVIĆA PRIKAZAN U

NjUJORKU

Aplauzi i suze

Njujork (Tanjug) — Mladi beogradski režiser, Oleg: Novković (26) predstavio se ove nedelje

sladokuscima filmske umetnosti

u Njujorku, svojim prvencom „Kaži zašto me ostavi“. Mada zvanična kritika zasad nije izrekla svoj sud, Novković je izmamio aplauze gledalaca i čak

poneku suzu ljubitelja sedme

umetnosti.

A, Novkovićeva priča mogla bi da sve smesti u bilo koji predeo ove nemirne planete i da bude jednako razumljiva. U njoj nema ni „dobrih“ ni; „loših momaka“, a nenametljiva geografska obeležja, poput Vukovara, Beograda i Kostolca, mogla bi da budu i neka mesta u Nagorno Karabahu, Somaliji, Latinskoj Americi, Burundiju, ili na zapadnoj obali Jordana.

Jer, Novkovićev prvenac, zapravo i nije film o ratu, o „dobrim i lošim momcima“, toliko svojstvenom američkom poima-

'nju filmske umetnosti, nego O

psihičkim traumama koje rat ostavlja i na jedne i na druge. „Umem da razlikujem stvarnost od filma, ali u nekoliko navrata u mraku bioskopske sale nisam mogla da zadržim suze“,

rekla je u četvrtak uveče, posle

projekcije Novkovićevog filma, mlada Norvežanka Gudrun Fosi. „To je univerzalna priča u kojoj nema ni trunke mržnje ni crno-belih likova. Pravo je čudo

IZLOŽBA BRANIMIRA KARANOVIĆA U GALERIJI KULTURNOG CENTRA

da je tako nešto proizvedeno u zemlji u kojoj je mržnja, izgleda, nadvladala razum“. =

Indijska novinarka Vičitra

Šarma (Vichitra Sharma) našla je u Novkovićevom filmu povod za dublja razmišljanja o sukobu u bivšoj Jugoslaviji. „Vi Srbi ste izgubili medijski rat i ovo je, unazad par godina, možda prvi put da vas Amerikanci vide kao ljudska bića koja misle i osećaји“. Na žalost, film je prikazivan samo dve večeri u maloj projekcionoj sali „Tribeka centra“ na Menhetnu u okviru ciklusa „Nova Evropa“, u kome je bilo zastupljeno više filmskih autora iz instočnoevropskih zemalja.

Organizatori su, srećom, otkupili kopiju filma, pa će on, verovatno, u dogledno vreme biti dostupan i široj publici.

„Ova priča je izrasla iz tuge i iskrenosti prema ratu, prema meni samom i mojoj generaciji“, kaže Novković.

Mnogi međii gledaocima su primetili da u Novkovićevoj priči nema ni pobedničke euforije, ni gubitničkog defetizma jer, kako je rekao jedan filmofil, „ni u jednom ratu nema pravih Dobednika“. “Što se samog Novkovića tiče, njegov prvenac mu, kako reče, „otvara vrata da snima nove filmove, a to je jedino što želi“

Nostalgićčni kolaži

Opažanje prostora i istraživanje perspektive pri transponovanju u vizuelni, dvodimenzionalni, svet slike, od uvek su predstavljali nepresušan izvor tema za umetnike. Otkrićem fotografije otvoren je nov i širok spektar mogućnosti ispitivanja i interpretiranja već utvrđenih aksioma. Ovoj temi posvetio se na svojoj najnovijoj izložbi i Branimir Karanović, grafičar, predstavnik pop-arta u našoj sredini, upravo koristeći fotografiju kao medij izražavanja.

Na izloženim radovima autor pokazuje zanimljivo tehničko rešenje. Naime, on kroz fotografski objektiv posmatra i beleži svakodnevne prizore, situacije i objekte, i slažući snimljene fotografije-fragmente u celinu, proširuje vidno polje i horizont koji može da fokusira fotoaparat iz jedne tačke. Nadovezujući i kombinujući fotografije Karanović od njih gradi svojevrsne „kolaže“. Ako posle prvobitnog ubedljivog vizuelnog utiska pokušamo da prepoznamo i odgo-

netnemo način komponovanja

guje ari aa

ostvarenih „prizora“, uočićemo ;

na većini radova neku nelogičnost, detalj koji se ponavlja ili predstavlja „višak“. Karanović ovakvim postupkom zapravo ostvaruje „nadrealnu poetiku prostora“, prikazujući zidove, polja, enterijere, arhitektonske konstrukcije ili ulicu.

Sličan tehnički postupak srećemo kod holandskog umetnika Jana Dibetsa u njegovim „korekcijama perspektive“. Ovom po-

znatom umetniku, kao i Kara- ~

noviću, fotografija služi samo kao medij za ostvarenje vlastitih, koncepcijski pročišćenih ideja.

Ovakvom intelektualnom igrom Karanović od jednostavnih fotografija u boji, fragmenata, stvara vizuelno upečatljive celine, čime je još jednom potvrdio da je umetnik lucidnog duha, uvek spreman na eksperiment, koji je ovom prilikom pokazao visoke umetničke domete.

Zoran Erić

Gostovanje grekih отећи ка |

Beograd. — Umetnici iz grčke opštine Ksanti, upravo se nalaze u trodnevnoj poseti Republici Srbiji. U okviru tog gostovanja, sinoć je u Muzeju pozorišne umetnosti koncert priredio gitarista Anastis Hakopulos, a u Domu kulture Studentski grad

vokalna umetnica Marija Dimit- · riadi održala resital, uz folklor- ; ni ansambl iz Ksantija. U Jugos-

lovenskoj galeriji umetničkih i dela (kod Pozorišta), otvorena je sinoć izložba radova grčkih” slikara. | КЕ.