Борба, 25. 04. 1994., стр. 21
Ги ЈОЈ ДО А а У ПИ АИ О ен ње
M mA m — И
сате зе" са: 4
О ~ !
a
а
ГБ
VIN
era
- дора
БОР
БА ПОНЕДЕЉАК 25. АПРИЛ 1994.
АКАДЕНИК МИТАР ПЕШИКАН 0 НОВОМ „ПРАВОПИСУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА“ У ИЗДАЊУ МАТИЦЕ СРПСКЕ
Коме се приволети царству
Ривалство правописа по природи ствари мора значити или — или јер ваљда нико културан не жели да у истој језичкој култури имамо више правописних норми, те да се вратимо у славјаносрпско доба
Слободан Костић
Са нестрпљењем очекиван, и са пажњом дочекан, ових дана је коначно објављен „Правопис српскога језика“ у издању „Матице српске“. Штампан у екавској и ијекавској верзији, овај приручник представља резултат дугогодишњег истраживања правописне и језичке проблематике наших водећих стручњака — академика Митра Пешикана, проф. др Јована Јерковића и проф. др Мата Пижурице. Они су пошли од претпоставке да су неопходне извесне дораде и поправке правописне норме дате у првом Матичином правопису, који је Матица српска заједно са Матицом хрватском издала 1960. године, као заједничку правописну норму. Ипак, осавремењивање правописа неће донети битна иновациона изненађења. Тим поводом др Митар Пешикан каже:
„Врло је јасна многогодишња суштинска потреба наше језичке културе за осавремењеним правописом; а с друге стране много је рада, провере, одмеравања и припремних елаборација уграђено у наш нови Матичин правопис, па сам уверен да би он, без икаквих битних тешкоћа, ишао у нормативну примену и у своју просветну и просветитељску мисију коју смо му такође наменили — да се нису појавиле недоумице изазване појавом напоредног издања, које су но-
ВЕЧЕРАС У САВА ЦЕНТРУ
вине тачно назвале ривалским или конкуретским правописом. Рачунали смо, разуме се — и много пре него што смо сазнали за тај други — да ће нас сама примена, нови проблеми које свакодневно намеће живот језика, као и даља трагања и запажања (сопствена и других људи) навести и на неку дораду, и то не само допуну или побољшану формулацију, него можда и да устукнемо од неке иновационе појединости коју култура не прихвати. Зато смо, у свом условном оптимизму, уговором с Матицом осигурали право на дораде у другом издању, те, радећи већ на краћој и упрошћеној верзији овог (најзад!) одштампаног правописа, истовремено комплетирамо документацију ради другог издања. И даље ћемо наставити раду том смеру — макар тог другог издања никад и не било.
„Борба“: Да ли су недоумице и ривалвство које је изазвало објављивање другог правописа (у издању „Штампе“ и „Унирекса“), могле на неки начин, бити предупређене2 Митар Пешикан: „Да је утакмица (или ривалство које споменух) понудила на пример темељиту и нормативну граматику, за коју врло добар основ даје граматика пок. Михаила Стевановића, сви бисмо били на добити, ако би она била добра. У разумљивој утакмици са нама, њени аутори били би „победници“ ако би корисни-
Светски дан уметничке игре
Омажом шанте де ђаПећ, Маријусу Петипа, творцу руског академског балета, вечерас у Сава Центру почиње Светски дан уметничке игре, који ће у организацији Националног савета за уметничку игру Југославије и Центра Сава трајати до 29. априла. — Маријус Петипа, био је најзначајнији кореограф прошлог века. Поводом 175-годишњице његовог рођења, решили смо да овогодишњи Светски дан игре, чији је покровитељ УНЕСКО (обележава се сваког 29. априла) отворимо баш сећањем на дело великог Маријуса Петипа, речи су кореографа и балетског критичара, Јелене Шантић, која ће говорити о чувеном кореографу.
Остале балетске вечери посвећене су Морису Бежару, канадском балету и Карин Клејн, те најбољим послератним, домаћим кореографима: Вери Костић и Димитрију Парлићу. За 29. април најављена је премијера кореопројекта „Круг“ у извођењу Театра за покрет МИМАРТ на музику Иване Стефановић. J.T.
ЈАГОДИНА Крећу „Доба“ Јагодина. — После разговора
у Скупштини општине, од које је добијена сагласност да се о6нови часопис „Доба“, на састанку Књижевног клуба „Ђура Јакшић“ у Јагодини, одлучено је да се за главног и одговорног уредника тог гласила изабере књижевник и новинар Борислав Радосављевић. Јагодински књижевни часопис излазиће четири пута годишње као подлистак недељних новина „Нови пут“. Тиме
ПАРИЗ
Монсерат Кабаје
Париз (АФП). — Шпанска оперска дива Мосерат Кабаје именована је за новог амбасадобре воље Унескоа. Монсерат Кабаје, један је од најславнијих сопрана данашњице, попут многих других личности из света уметности, позната је по својим хуманитарним акцијама: прошле го5 ГЕЈЕ |
се редовно излажење часописа вратило самом почетку његовог штампања, кад се пре више година и појавио као подлистак. После професора Томислава Петровића и књижевника Живорада Ђорђевића и Слободана Жикића, Борислав Радосављевић је трећи писац који ће покушати да устали овај часопис. (Н. С.)
амбасадор Унеска
дине је свој 60. рођендан обележила у Паризу добротворним реситалом, чији је приход ишао у Фонд за борбу против сиде, а учествовала је у више наврата и на гала-приредбама Унескоа, у корист деце из Черi нобила, Босне и Сомалије, · i: Витез ју КОГА
ци књиге пожалили: „Штета што нам ови људи нису написали и правопис!“ Одабрали су други пут: ривалство које по природи ствари мора значити ИЛИ-ИЛИ; јер ваљда нико културан не жели да у истој језичкој култури имамо више правописних норми и вратимо се у славјаносрпско доба. А мора значити ИЛИ-ИЛИ јер се понуђена друга норма и обрада кардинално разликује и од старог и од новог Матичиног правописа. У то се свако може уверити читајући неколико сати пажљиво и упоредо три правописна речника“.
„5“: Које критеријуме треба поштовати приликом опредељивања за један од постојећих правописних приручникаг
М.П.: „У тој ситуацији суштина је нашег проблема што сада треба одредити став према три правописна приручника: старом правопису из 1960. (скраћ. 1760), новом правопису Матице српске (скраћ. ПМО), и правопису у издању „Штампе“ и „Унирекса“ (скраћ. ШШУ, од марта у продаји).
А то би нормално требало да значи опредељење који од њих може носити улогу основног правописног нормативног ослонца у култури српског језика и у конципирању просветних програма. Способност за ту функцију зависи од три чиниоца: прво — ниво, поузданост и доследност обраде; друго — тематски садржај, 06-
рађеност или необрађеност материје, тј. покрива ли својом обрадом задатке оваквог приручника; а треће и најбитније — колико је прихватљива, погођена и реална његова норма. Ово последње за нове приручнике значи: колико су новине које доносе потребне, као унапређење поступка, а колико непотребно ремете постојаност нашег књижевног израза, реметећи оно што је добро функционисало у досадашњој норми“.
„6“: од којих основа полази нови „Правопис српскога језика“
М.ЛП.: „Матичин нови правопис (ПМОС) јавно се припрема већ од 1987, а почео је од најспорнијих тема: писање туђих имена, великог слова и спојеног и одвојеног писања речи. Уз највише моје елаборације, десет лингвиста(невољном сменом пришао је и једанаести) из Београда, Новог Сада, Сарајева и Никшића — усаглашавали су тему по тему и резултате одмах давали у јав-
- ност (и „Борби“, где сам многе
сате провео контролишући коректуру), а обједињено Матичиним издањем ПРИЛОГА ПРАВОПИСУ 1989 (у ужем приређивачком тиму били смо колегиница из Сарајева, Мато Пижурица и ја). Делом је јавно предочаван (у „Нашем језику“) и исход рада проширеног стручног тела — Међуакадемијског одбора, као и план финализације. Зато за
(А 44. СУСРЕТА ВОЈВОЂАНСКИХ ПОЗОРИШТА У СОМБОРУ
Арабалове анегдоте
Да ли злехудо време, несређене материјалне или организационе прилике, или неки други разлози — тек не памтимо да смо скоро присуствовали једној смотри одабраних позоришних остварења са тако разнородним тематским опредељењима, а тако неуједначеним остварењима.
Тако, представа Позоришта „Тоша Јовановић“ из Зрењанина, Арабалов „Пикник на фронту“ у режији Ивице Клеменца, прецизно следећи жанровске одреднице дела и поругу грађанским ритуалима, на тлоцрту једне антиратне анегдоте која својим фарсичним заигравањима жели да подвуче апсурдност рата, нуди питко сценско остварење чије су артистичке претензије управо уприличене амбицијама саме драме. За разлику од њих, редитељ Љубослав Мајера у представи „После пола века“ Српског народног позоришта из Новог Сада, радикално надграђује драматуршки рукопис Антона Павловича Чехова. Полазећи од једне од основних теза овог позоришног класика да живимо у свету потпуно глувом за туђе крикове, заједници у којој су се дијалози свели на игру покварених телефона, Мајера то понајпре подвлачи тиме што се на камерној позорници тискају, споре и воле личности из три Чеховљеве једночинке истовремено. Но, функционални парадокс чеховљевске драматургије је садржан управо у томе-што ови јауци пригушено и трагично одзвањају у тишинама, а Мајера их мултиплицира
-у прегласним, жучнијим спо-
I JJ,
„Ona6panu cy npyrH nyT“: aa= демик Митар Пешикан
оне који су то пратили у ПМС неће бити никаквих битних иновационих изненађења, мако ће, наравно, тек када књигу буду имали у рукама моћи видети како је то коначно испало, јерује и у завршном поступку било дорада и извесних поравки и модификација.
Правопис петорице (ПШУ) најављен је тек у јесен 1993. године. Његов садржај и концепција остали су изван сазнања стручне јавности све до 06јављивања (најпре свеске са ПРАВИЛИМА октобра 1993, а сад и целе књиге. Његове најрадикалније иновације (у сугласничким групама и у спојеном и одвојеном писању) нису биле ни предмет тридесетогодишњих правописних расправа, јер их нико није покретао. Нису их покренула ни два-аутора ШШУ учествујући у раду око ПРИЛОГА ПРАВОПИСУ и у Међуакадемијском одбору.
Победник „Фигаро“
Жири 44. сусрета војвођанских позоришта, прогласио је за најбољу представу у целини, „Фигарову женидбу“ сомборског Народног позоришта. Награда за режију припала је Велимиру Митровићу за поставку Фејдоових „Прељубника“, на сцени кикиндског Народног позоришта. Овом театру је додељена и награда за сценографију, док су признање за костимографију понели Сомборци. Наградама за најбоља глумачка остварења окитили су се Бранка Шелић и Слободан Тешић (најбољи млади глумац) из сомборског ансамбла, Славољуб Матић и Драгана Чретник-Лазић из кикиндског театра, Мирослав Фабри и Гордана Каменаревић из Српског народног позоришта у Новом Саду, Золтан Мезеи из Новосадског позоришта, и Тихомир Мачковић из зрењанинског „Тоше Јованови-
ћа“ — Луткарска сцена.
Специјалну награду за прецизно и ефектно тумачење водвиља добило је Народно позориште из Кикинде, а специјалну глумачку награду Иван Андрејевић из вршачког Народног позоришта. Награда „Никола-Пеца Петровић“, коју даје сомборско Народно позориште за укупан допринос позоришном животу Србије, припала је ове године Љубомиру Драшкићу редитељу и управнику Атељеа 212. M. M.
рењима. Да све сличи буквализацији једног драматуршког принципа, који се у коначном резултату показује као контрапродуктиван и потцењивачки према способностима гледалишта да перцепира суптилнији драматуршки поступак. Контроверзе може изазвати и први пут уведена пракса да равноправно учешће на овој смотри узму позоришта која немају професионални статус. Прво је Позориште „Добрица Милутиновић“ из Сремске Митровице огорчило гледалиште и Округли сто једним несувислим мрцварењем Мрожекових „Емиграната“ и очигледно глумачки нејаких актера, а одмах следеће вечери Народно позориште из Кикинде са-Фејдоовим „Прељуб-
1 )
ницима“ изазвало је овације публике и највеће комплименте, као и стручне оцене за Округлим столом. У једном жанру који од извођача, понајпре, захтева висок занатски ниво, али зати и непресушну имагинацију, ритам и духовитост они су, управо у свим елементима задовољили по највишим професионалним критеријумима. Побравши прегршт највиших признања, од режије до глуме и сценографије, сврстали су се у сам врх овогодишњег Сусрета војвођанских позоришта.
На крају, морамо истаћи да су организација Фестивала, представе и округли столови, размена искустава и дружење уметника, били беспрекорни.
E Милутин Мишић