Борба, 28. 04. 1994., стр. 18
14
DRUGI PISU
PISMA
RBA +.
MILORAD PAVIĆ
Danas su svi Viza nfinci Nije tačno da ja nisam angažovan. Kada sam prvi put, pre osam godina, rekao da sam
Vizantinac — gledali su me kao da nisam normalan. Ima li danas pisca ili slikara u Srbiji koji se ne poziva na to da je Vizantinac -
Već drugi put kandidovani ste za Nobelovu nagradu. Mislite li da ćete sada uspeti da je se domognete? — Ne želim o tome da govorim. Pričaću o Nobelovoj nagradi kada je budem dobio.
Činjenica je da „srpska stvar“ u Bosni, pa i sama Srbija, na Zapadu izazivaju odijum vodećih svetskih intelektualaca, pisaca, naučnika i novinara.
— Sve to što se dešava u Americi, Francuskoj, Nemačkoj, među
iscima, Jete posledica procesa
oji se odvija u politici, odnosno u njihovim vladama. Mogli bi smo reći da mi još nemamo odgovor naše vlade na tu situaciju. Mi u Srbiji i Crnoj Gori smo ispustili 50 godina spoljne politike i zbog toga je veoma lako postupati sa nama ovako kako se čini. S druge strane, istakao bih jednu stvar koja je, po mom uverenju, momentalno veoma značajna. Pod ovakvim okolnostima, ako bih ja bio strani pisac u Nemačkoj, Engleskoj ili Americi, mislio bih da je ćutanje zlato. Uveren sam da će se sve više pisaca prikloniti tome i shvatiti da informacije o Srbima koje lansiraju vodeći svetski mediji, a koje izazivaju buru revolta, stoje na staklenim nogama. Mislim da intelektualci sa Zapada sami moraju da razreše taj čvor i sopstvene dileme.
Zbog čega ne postoji „kontraofanziva“ srpskih intelektualaca?
— Ništa vi ne možete pomoći vičući i prepucavajući se sa njima. Jedina stvar koju mi, ovde, možemo da uradimo jeste da ne delimo intelektualce na pisce, naučnike, novinare, jer to pomalo liči na prozivku ko je kriv za Ovo Što nam se dešava, a tada činite uslugu onima koji su zaista krivi za sve ovo. Taj staljinistički trik znamo napamet mi koji smo stariji. Dakle, jedino što mi možemo da uradimo, a što ne činimo iz meni neshvatljivih razloga, to bi uostalom trebala da radi država, jeste da pokupimo tekstove najugledni-
SVET
(Novi Sad)
jih ljudi iz celog sveta, bez obzira na to da li se bave politikom, literaturom, biznisom ili naukom, koji su pisali u prilog Srbima. Njih ima jako mnogo, ali ih ne vidimo! Mi svoje prijatelje ne primećujemo, ne negujemo ih, već forsiramo samo neprijatelje ne preduzimajući ništa da dobronamerne i nama naklonjene sačuvamo. Znate, drugačije zvuči kada neki ugledni francuski intelektualac kaže Žipeu: „Izvinite ali ja imam stavove suprotne od vaših“, nego kad to kažem ja. Kada bih ja to izgovorio, francuska javnost bi to protumačila kako moju odbranu svoje strane, svojih boja, i tada bi to bila pata karta, u najboljem slučaju.
Međutim, nama se ovde, kao vrhunski intelektualci iz sveta, podmeću Danijel Šifer, Džon Kenedi, Edvard Limonov...
— Neću da učestvujem u OgOvaranjima! Mnogo buke podignuto je oko „Protokola Sionskih mudraca“. Kakav je Vaš stav prema toj knjizi? — Zna se šta predstavlja ta knjiga! To je ordinarni falsifikat koji nas vraća u vreme fašističke Nemačke. Još su nam samo takve stvari trebale!
Kako komentarišete činjenicu da još nije izabran predsednik Srpske akademije na! i umetnosti? — Kao i svi demokratski izbori, i demokratski izbor predsednika SANU nosi tu opasnost. U svim zemljama sveta se dešava da
bude, na primer, fifti-fifti u parla-
mentu. Ovo što se događa u SANU nije ništa strašno. Trebalo bi bolje poznavati ustrojstvo Akademije. Ona savršeno funkcioniše, odelenja rade svoj posao, bez obzira na to što je vodi stari pred-
IZ DNEVNIKA DR MIRE MARKOVIĆ
Odužen dug svim ratovima
Predstavnici onih Srba (velikim delom van Srbije) koji misle da je rat njihov jedini izbor,
. ne bi smeli taj izbor da pripišu celom srpskom narodu, pogotoDu ODOm U Srbiji
22. april
U Centru Sava je počeo skup srpskih intelektualaca. Ako sam dobro zapamtila, na njega je pozvano 1.400 ljudi iz Srbije, Crne Gore, iz Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Ne znam šta su bili kriterijumi koje obrazovan čovek treba da ispuni da bi se tretirao kao intelektualac, odnosno kao intelektualac za taj skup. Postavljam sebi to pitanje, a postavljam ga i javno iz načelne radoznalosti, ali i iz lične radoznalosti. Pošto nisam dobila poziv, ja očigledno ne ispunjavam kriterije za intelektualca, koje imaju organizatori tog skupa. Pa me jednostavno interesuje šta mi to u mom obrazovanju i znanju nedostaje da bih bila tretirana kao intelektualac, od strane organizatora Ovog skupa.
Prvi utisci o nekim porukama ovog skupa, govore da može lako da se desi da ti sporni kriterijumi nisu intelektualni, da su možda neke druge prirode. Recimo, političke. Ako, na primer, organizatorima skupa ne odgovaraju pacifizam, kosmopolizam, a naročito jugoslovenstvo... Sumnjam u srećnu budućnost, sumnjam u normalnu sadašnjost srpskog naroda, ako ne ustane protiv rata i nacionalizma. Srbi u Srbiji nemaju razloga za nacionalizam, bar većina nema. Niko ih
ne ugnjetava, a sami do sada, nisu .
: + с6 ГО ом Еос
DUGE
pokazali sklonost da ugnjetavaju druge, predstavnike manjina i drugih naroda. A što se rata tiče, Srbi u Srbiji su odužili svoj dug svim ratovima na ovom svetu. Ovoj se omladini ne oblači ratna uniforma, ne vere se uz tenk, ne kreće na front. Već vekovima
srpske su majke nadvijene nad
grobovima, a srpski očevi nad ordenjem svojih mrtvih sinova. Svaki narod, ako želi da opstane, mora da ima osećaj za istorijsku i genetsku granicu do koje može da izdrži rat i nasilje uopšte. Bojim se da se srpski narod, ovaj u Srbiji pre svega, nalazi sada na toj granici, kad mora početi da se oseća i ponaša pacifistički, ako želi da postoji. Pogotovo tu pacifističku svest treba da ispoljava sada, kad je rat koji treba da izbegne građanski. Oslobodilački, onaj sa okupatorima, na žalost, ne može se izbeći, ma koliko jedan narod bio umoran od rata, željan mira i spokojstva. Iz jednostavnog razloga, što pod okupacijom nema ni mira, ni spokojstva.
A predstavnici onih Srba (velikim delom van Srbije) koji misle da je rat njihov jedini izbor, odnosno nužnost koja se ne može izbeći, ne bi smeli da taj izbor pripišu celom srpskom narodu, pogoto-.
TBAD TOP I1(8O0) 1
sednik, a ne novi. Znate, u nekim glasovima koji komentarišu činjenicu da novi predsednik SANU nije izabran, ima nostalgije za starim „dobrim“ vremenima kada smo u Akademiji imali jednoglasje. E, ja nisam za to jednoglasje, jer nas je ono i dovelo dovde. Imamo dva sjajna, briljantna kandidata za mesto predsednika Akademije — Medakovića i Popovića, koji su dosegli svetski nivo, pa nije ni čudo što su se akademici podelili glasajući za jednog ili drugog.
Primetno je da ste Vi nekako
ostali po strani političkih zbiva-:
nja, za razliku od mnogih Vaših kolega.
— Nije tačno da ja nisam angažovan! Ima li danas pisca ili slikara u Srbiji koji se ne poziva na to da je Vizantinac! Kada sam to prvi put rekao pre osam godina, gledali su me kao da nisam normalan, a francuski novinar, koji me je intervjuisao, nije hteo da objavi taj moj odgovor. Naime, on me je pitao: „Gospodine Paviću, da li ste vi marksista!?, na šta sam ja odgovorio odrečno, rekavši mu da sam Vizantinac. Tome Francuzu se izgleda činilo gorim biti Vizantinac nego marksista! Znate, ja se angažujem onda kada je zbilja teško, a ne kada svi u glas cvrkuću istu pesmu.
Zar nije i sada teško?
— Uvek je teško, ali ja pokušavam da to predupredim. Nisam ni moćnik, ni prorok, ja sam pisac koji može da obeća samo bolju književnost, a ne bolju državu. Postavite ovo pitanje onome ko vam je obećao bolju državu!
Posle „Vizantijski plavog“, možemo li uskoro očekivati neku novu ekranizaciju Vaših dela?
— To ne zavisi od mene. U ovom trenutku preokupiran sam svojom novom dramom „Pozorišni jelovnik” i njenim postavljanjem na scenu. Verovatno će najpre biti prikazana u svetu, pa tek onda kod nas! Gordana Jovanović
vo ovom u Srbiji. Svaki put, pre nego što žele da izgovore makar i jedan jedini ratnički poklič kao opštu srpsku poruku, treba da izbroje bar do deset. Moguće je da odustanu od takve rečenice, kao poruke sa opštim nacionalnim značenjem. Naravno, pod pretpostavkom da je patriotizam stanje njihovog duha.
Mada ja mislim da bi srpski nacionalni interes mogli najbolje da izraze oni Srbi koji su živeći u svojoj zemlji, u Srbiji, i mnogo ratovali i mnogo radili. Uvek sami sebe branili i uvek sami sebe hranili. Ni od koga nisu ništa otimali, ni od koga čak nisu ništa ni tražili. A svima su davali, čak i kad nisu tražili. Na sironiaštvo i patnje nisu se bučno žalili, a bogatstvom i uspesima se nisu razmetali. O grobovima svojih predaka, palih za slobodu, nisu arlaukali, prebrojavajući ih i nadmećući se sa drugima u njihovom broju, već su ih kitili cvećem i pamtili u porodici. Ne nose u srcu mržnju i gnev i čuvaju najlepšu sobu i najbolje piće za gosta, ma koje vere bio, ma kog roda bio, ako je na vrata zakucao, ako je u nevolji, ili ako je samo putnik...
Ako bi nacionalni interes bio predstavljen iz tog materijalnog i duhovnog ambijenta, onda bi u njemu bilo prostora i za mir i za rad, za prosperitet i za saradnju sa
i drugim ljudima i narodima.
Је О
„IZMIŠLJENA NAREDBA” [,BORBA“, 26. 4. 94. =
BO ČETVRTAK 28. APRIL 1994.
i
Prevarene sudije?
S obzirom da se bivši ministar
pravde oglasio pismom u „Borbi“ povodom mog zahteva za razreše-
nje dužnosti sudije za prekršaje, objavljenog u vašem listu, molim da objavite moj odgovor gospodinu Tomislavu Iliću. ·
Krajem januara 1994. godine nas šest sudija Opštinskog organa za prekršaje u Užicu pozvane smo na sastanak kod starešine Opštinskog organa za prekršaje u Užicu, koja nam je tada saopštila da je njoj predsednik Veća za prekršaje Užice, koji se upravo vratio iz Beograda, gde je pred ministrom pravde, nakon reizbora, položio zakletvu, preneo naređenje ministra pravde da novčane kazne propisane uredbom Vlade Republike Srbije, koja je objavljena u „SR glasniku“ broj 8/94, 19. 1. 1994. godine, sa primenom od 24. 1. 1994. godine, primenimo retroaktivno na sve nerešene predmete, bez obzira na datum izvršenja prekršaja.
Starešina nam je predočio da nam prenosi naređenje koje nam je upućeno preko predsednika Veća za prekršaje i da se očekuje uredba Vlade SRJ, koju ćemo takođe „primenjivati „retroaktivno. Uredba Vlade SRJ objavljena je u „Sl. listu SRJ“ broj 12/94, 27. 1. 1994. godine, stupila je na snagu 28. 1. 1994. godine, a nekoliko da-
· na kasnije ponovo je sazvan kole-
gijum sudija Opštinskog organa za prekršaje u Užicu, kome su prisustvovale sve sudije i na ovom kolegijumu smo dobili sledeće obaveštenje: Predsednik Veća za prekršaje iz Užica bio je na sastanku kod ministra pravde u Vladi Republike Srbije i na tom sastanku je izričito naređeno da se novčane kazne, propisane navedenim uredbama,
. primene retroaktivno, na sve ne-
rešene predmete, bez obzira na vreme izvršenja prekršaja. Na ovom kolegijumu nam je takođe predočena i neka vrsta usmenog uputstva o visini novčanih kazni koje treba izricati, sa preporukom da se ne izriču niske kazne, a kao primer navodim: za tuču izvršenu u maju 1993. godine ne izricati novčanu kaznu ispod 400 dinara, a da se troškovi prekršajnog pDOstupka ne odmeravaju ispod 100 novih dinara.
Na ovim kolegijumima sam pokušala da dignem svoj glas protiv ovakvih naređenja, ali mi je starešina Organa za prekršaje predočio da je to naređenje ministra i napomenuo: „Rekao ti čovek kako treba da radiš“.
Nisam tako radila, pa mi je starešina tražila pismenu izjavu, a predsednica Veća za prekršaje Užice pozvala me je na razgovor i, u prisustvu još jednog sudije Veća za prekršaje i moga starešine, predočila mi da pismeno odbijanje da postupim po naređenju ministra pravde može značiti moje razrešenje, da sam „crma ovca“ na području tog Veća, i ptica koja neće da priđe jatu. Predlagala je mom starešini da mi se oduzmu predmeti zbog toga što samo ja ne izričem retroaktivne kazne, te da moje predmete podeli mojim kolegama, a na kraju ovog razgovora saopštila mi je da će po žalbi okrivljenih, Veće za prekršaje Užice, moja rešenja potvrditi, a po žalbi podnosioca zahteva, rešenja će preinačiti i retroaktivno izreći kazne propisane uredbama, što je Veće za prekršaje u Užicu i učinilo. Gospodine Iliču, meni kao sudiji koji nije nepovoljniji propis primenjivao retroaktivno, ide u prilog Vaš demanti, posebno zadnja rečenica u istom da „dobre sudije znaju kako izriču kazne i ko ih može izmeniti”. Međutim, želim da Vas obavestim da je meni, kao i mojim kolegama, prvostepenim sudijama za prekršaje, od nama prepostavljenih i to starešine Organa za prekršaje i predsednika Veća za prekršaje, predočeno da ste retroaktivnu primenu kazni propisanih uredbama Vi naredili, i to odgovorno tvrdim. A da je to tako mogu potvrditi sve moje koleA ~. ~ e а ЗА Си
[ G11,OCyv оу БИЗИ ум
ge, posebno kolege koje su kazne propisane uredbama izricale retroaktivno, jer im je preneto da iza toga stoji Vaše naređenje. Dakle, ukoliko su navodi Vašeg pisma demantija, tačni — ove sudije su prevarene. Želim da Vas obavestim da je predsednik Veća za prekršaje u Užicu, sudije za prekršaje iz Užica obavestio da se Vaše naređenje odnosi na sve sudije za prekršaje u Srbiji, a ne samo na sudije užičkog kraja.
Gospodine Iliću, da li je naređenje koje je preko predsednika Veća za prekršaje u Republici Srbiji preneto sudijama za prekršaje, najobičnija laž, ili izmišljotina, to najbolje zna onaj od koga je naređenje inicirano. Ja, kao sudija za prekršaje, koji se dva meseca sam bori protiv vetrenjača, koji je upravo zbog toga zatražio razrešenje, sada mogu, pod materijalnom i krivičnom odgovornošću, još jednom da potvrdim da je sve što sam navela istina. A ukoliko je laž, da je nama preneto naređenje naređenje ministra pravde — u tom slučaju sam ja žrtva te laži. Ali, kao sudiji za prekršaje, koji je nastojao da sačuva ugled sudijske funkcije, biće mi moralna satisfakcija saznanje da iza naređenja, protivnog Ustavu i zakonu, ne stoji ministar pravde. Nadam se da će sudije za prekršaje, ipak, saznati ko stoji iza naređenja koje nam je preneto. Biljana Miarjanović,
sudija za prekršaje, Užice
„HAVEL OBJAŠNJAVA HAVELA“ („ВОКВА“, 15. 4. '94.)
Pravo na
ofadžbinu
Povodom teksta Vaclava Havela o bosanskohercegovačkom ratu, poslatom jugoslovenskim pozorištima na javno čitanje, objavljeni su manje ili više oštri odgovori onih koji su trebali da odobre čitanje tog teksta i njihovo odbijanje da to učine. Mislim da su ti ljudi pogrešili, ne samo zato što je Havelov napis bio uopšten i neodređen, u pogledu odgovornosti za ono Što se u BiH dešava, već i zato što su smirenost i strpljenje najbolja stvar kada se radi o Česima. Naučiće ih vreme, to jest život; ljutita pisma mogu samo da pokvare stvari.
Na samom početku jugoslovenskog rata, pre skoro tri godine, Havel se ah opredelio za one koji su želeli odvajanje. Rekao je, štaviše, da se Čehoslovačkoj raspad ne može dogoditi, jer Česi i Slovaci, za razliku od jugoslovenskih naroda, pripadaju istom „kulturnom krugu“. Uskoro zatim proces raspadanja zahvatio je i njegovu zemlju. Pokazalo se da su procesi erozije u Istočnoj Evropi (kako reče profesor Svetozar Stojanović) mnogo dublji i snažniji nego što se mislilo.
Međutim, Havel i njegovi zemljaci doživeli su nedavno još jedno iznenađenje. Udruženje Sudetskih Nemaca, kojih je pre 50 godina bilo 2,5 miliona, zatražilo je od Češke Republike da razmotri pitanje njihovog povratka u stare krajeve u ime prava na otadžbinu. Time se dovode u pitanje rezultati „etničkog čišćenja“, koje je u prvim роsleratnim godinama nad Sudetskim Nemcima izvršila Čehoslovačka Republika, ona demokratska, Benešova, pošto su komunisti došli na vlast tek državnim udarom februara 1948. godine.
Stvar je vremena kada će i Nemci iz Šlezije, Pomeranije i Istočne Pruske, istorijskih nemačkih pokrajina koje su pripale Poljskoj, postaviti i Poljskoj Republici pitanje svog prava na otadžbinu, koje je bar onoliko osnovano koliko i pravo Sudetskih Nemaca. Kakav li će onda biti stav g. Mazovjeckog?
Ilija Lukačević Beograd
БА МОНА по аи МОЛ
У Пјилол пуој5о гланиора 1316