Борба, 28. 04. 1994., стр. 19

438

BORBA ČETVRTAK 28. APRIL 1994.

EKSKLUZIVNO | ~;

Mržnja buknula iz pustoši

Ratujući nacionalistički pokreti – u Bosni,

naprimer, a verujem da nije drukčije ni u bivšem Sovjetskom Savezu — po svojoj totalnoj netolerantnosti, po „biološkoj mržnji“ prema inoplemenicima, a nadasve po svojim istrebljivačkim metodima i nedemokratskim odnosima unutar sebe — bitno se ne razlikuju od naci-fašizma. Ali, to nisu fašizmi. Oni izražavaju tradicionalni nelegitimni, vekovni način ratovanja na tim prostorima, motivisani su mitskim i nekritičkim shvatanjem svoje istorije: napola

moderna vojno-politička šovinistička organizacija, napola nasleđena balkanska hajdučija

Piše: Milovan Đilas

Politička budućnost je nepredvidljiva samim tim što je to živi, često prcveć Živi, realitet. Istina, nadahnuti pojedinci uočc — koliko saznanjem toliko slutnjom osnovni tok zbivanja: bez sumnje jc Čcržil shvatio neizbežnost poraza nacifašističkih sila, inače sc nc bi upustio u samotnu avanturu otpora. Ali, kakvi ćc, posle svega izglcdati politički odnosi i kakve će oblikc dobiti — o tomc sc movu praviti samo hipotczc, na izgled logičke, ali u suštini nepouzdanc; u politici sc sve prikazuje logičnim, razumnim, mada je u stvari, racionalizovani plod iracionalnih, nepredvidljivih sila. Jcr, misli sc ovim svetom, ovim rcalnostima — u najboljem slučaju mutno predviđajući budući svet, buduće rcalnosti. Ne može biti drukčije ni kad jc reč o posttomunizmu.

Ali, izgleda, pouzdano: budući da su se komunističkc državc raznim načinima, već pre opšteg sloma izdvojilc svaka ла зеђе, postkomunistički razvitak ćc u svakoj od njih imati i svojc spccifičnosti. I premda različitc i svaka za scbc, za ncke države sc mogu, bar hipotctično, odrediti zajedničke crtc koje će bitno uticati na njihov budući razvitak.

Nacionalizam jc opšta, prcvlađujuća pojava u svim bivšim komunističkim zemljama Istočnc Evropc: po mom promišljanju, on jača na drukčiji, ncidcološki način i u Zapadnoj Evropi i SAD i to kao slabljenje uloge OUN i ljudskih prava i kao težnja za izolovanom, svojom .Iržavnom politikom.

No ovde jc reč o tcndcncijama u postkomunističkim državama, a ni mojc znanje ni iskustvo nisu toliki, niti mi dau za pravo, da zaključujem o pojavama u zapadnim državama.

U svim postkomunističkim državama na vlasti su nacionalizmi, različiti od jcdne do drugc. Za Ćešku je verovatan mi-

Nacionalizam je opšta, preovlađujuća pojava u svim bivšim komunisfickim zemljama istočne Evrope: po mom . promišljanju, on jača na drukciji, neideološki način i u Zapadnoj Evropi i SAD i to kao slabljenje uloge OUN i ljudskih prava i kao težnja za izolovanom, svojom drzavnom politikom.

_______-_- —

ran demokratski razvitak i uključivanje

u Evropu. Takve tendencije su snažnci u

Poljskoj i Mađarskoj, mada ni u jednoj ni u drugoj nisu prcvladanc prctcnzijc za reviziju granica ili, bar, za „autonomiju“ svojih sunarodnika u suscdnim zcmljama: u Poljskoj, štavišc, obnavlja sc antisemitizam, Iako Jevrcja u njoj tako rcći nema. U Rumuniji jc krctanjc ka Evropi i evropskim modclima sporijc, a ona prctendujc jedino na Moldaviju, odnosno na državnu poscbnost svojc narodnosti u njoj. Zvanična Bugarska sc otvorila prcma Evropi, ali ni ona sc nc odričc „buvarskc narodnosti“ Makcdonaca: ratoborni nacionalizam prema suscdimn moће u njoj da buknc ako mu sc ukažc „zgodna prilika“. Albanija tck ako jc požela da se oporavlja — sem u prctenzijama na sunarodnike u suscdnim zcmljama, poglavito u Jugoslaviji i Makedoniji. Te pretenzije su intenzivnijc ncpgo u VrCme tiranije Envera Hodže, a podržavaju ih — zasada u mirnom rcšavanju spoljne sile, u prvom redu SAD.

Uvrezena zla secanja

'No ni u jednoj od ovih država, uprkos unutarnjim socijalnim i idcološkim napetostima, ne ispoljavaju sc značajnije snage građanskog rata. Nikad nisam verovao da će posledica sloma komunizma Diti građanski ratovi: komunizam i niic

oborcn građanskim ratom, a rasplamsavanjc ratovanja u bivšoj Jugoslaviji i bivsem Sovjctskom Savczu nijc građanski rat u svojoj naciji, ncgo obračunavanjc

svojih nacionalizama sa stranim nacija- ·

ma. Razlog jc jednostavan: s raspadom lugoslavijc i Sovjetskog, Savcza nacijc tačnijc: nacionalizmi — našli su sc ncrazgraničcnim, osililc su tcžnjc i mogućnosti za stvaranjem nacionalnih država. Sadašnja ratna zbivanja u bivšoj Jugoslaviji i bivšem Sovjetskom Savoezu namceću da se na njih, makar ukratko, poscbno osvrncm.

Komunizam nijc uspco da izmcni, a nckmoli da ukinc, nacije: onc, kao i ljudsko biće, ukoliko sc i mogu mcnjati — samo iz samih scbc i u dugotrajnoj cvoluciji. U rcvolucijama su potučcni nacionalizmi, ali oni lako buknu clemcntarnom silinom ukoliko sc nisu u društvu razvili određeni odnosi: dcmokratskc institucijc, slobodna ckonomija, srednja klasa. Komunizam jc u tomc ostavio iza scbc pusloš iz koje su buknulc idcologijc i pokrcti kojima jc nadohvat bio sirovi matorijal mržnjc i ogorčcnja, uvrcžcnih zlih scćaпја 1, падазус, idcologizovanih vcrovanja da su drugi krivi za svc nacionlanc i druve nedaćc i da se onc mogu otkloniti sazdavanjem „čistih“ nacionalnih država. Watujući nacionalistički pokrcti — npr. u Dosni, a vcrujem da nijc drukčije ni u bivšcm Sojvctskom Savczu — po svojoj totalnoj nctolerantnosti, po „biološkoj mržnji“ prema inoplemcnicima, a nadasvc po svojim istrcbljivačkim mctodima i ncdemokratskim odnosima unutar scbc — bitno sc ne razlikuju od nacifašizma. Ali to nisu fašizmi: nomaju homogcnu idelogiju niti socijalni program, a niti disciplinovanu, vojnički organizovanu partiju. Oni su — npr. u Возп! — угсmcenska improvizacija s kratkoročnim ciljevima. Oni izražavaju tradicionalni nclegitimni, veckovni način ratovanja u tim prostorima, motivisani su mitskim i nckritičkim shvatanjem svoje istorijc: napola moderna vojno-politička šovinistič-

M. Đerlek

Nikad nisam verovao da će posledica sloma komunizma biti građanski ratovi: komunizam i nije oboren građanskim ratom, a rasplamsavanje rafovanja u bivsoj Jugoslaviji i bivšem Sovjefskom Savezu nije

_ građanski rat u svojoj naciji,

nego obraćunavanje svojih nacionalizama sa siranim nacijama.

ka organizacija, napola nasleđena balkanska politička hajdučija.

Ni vlast u Srbiji ni u Hrvatskoj nisu, bar nc zasada, idcntičnc s tim pokretima, ali ih podupiru, manje ili višc voljno, iz nazionalno-nacionalističkih pobuda i intcrcsa. U Srbiji i Hrvatskoj su autoritarni nacionalistički rcžimi — prvi transformisani naslednik komunizma, a drugi kon«crvativni državni nacionalizam.

Sukob suprotnih struja

U Husiji jc situacija drukčija: sukob izmcđu modocrnih. prctežno demokratskih struja, na čelu s autoritarnim vođom Jocljcinom i konzervativnc spregc bivših komunista i nacionalista sa ciljem obnavljanja imporijc i impcrijalnc uloge. U Rusiji su kretanja k modcrnom dcmokratskom društvu nc samo izuzctno značajna zbog, vcličinc i duhovne moći ruskc nacijc, ncgo su ona, ta krctanja, u tcžnjama ka političkoj i ckonomskoj demokratizaciji ncuporedivo doslednija i dinamičnija ncgo u većini bivših komunističkih država — da Srbiju i Hrvatsku i nc spominjcmo.

Pred kraj ovog teksta — jcdno ncpouzdano predviđanjc o pravcu ckonomskopg, i socijalnog razvitka postkomunističkih društava: kao što sam naglasio, svaka država, svaka nacija će ići svojim putem,

· u svojim formnama, makar im opšti. pra-

vac i način bio sličan: i države Evropskc

zajednice, uprkos ekonomskom jedinstvu i političkom usklađivanju, zadržavaju, pa i razvijaju, svoje specifičnosti.

Taj opšti smer već naglašeno, negde brže, negde sporije — vodi ka denacionalizaciji „socijalističkih” — tačnije: partijsko-birokratskih oblika svojine, i ka raslojenom, klasnom društvu: svojevrsna restauracija, ali koja je u svesti više vraćanje na pretkomunističke odnose, nego što će to biti realno u ekonomskim i socijalnim odnosima: feudalne forme nemaju izgleda, a kapitalističke — kao najverovatnije — biće prepletene s razvijenim socijalnim zakonodavstvom. Taj nesklad svesti i realnih odnosa će kočiti, i več koči, normalan i dinamičan razvoj. U svim bivšim komunističkim državama, u samoj „socijalističkoj svojini“, razvijaju se i prodiru kapitalističke forme i odnosi. I to, u većini, veoma bujno, forme i odnosi ranog, primitivnog kapitalizma, koje je Marks briljantno opisao u „Kapitalu“ kao prvobitnu akumulaciju: špekulacije, otimačina, bezobzirna eksploatacija, često uz korišćenje korumpiranog državnog aparata. No ne bi trebalo da taj proces dugo traje, s ozbirom na to da su sve te zemlje već obavile industrijsku revoluciju i započinju s relativno razvijene podloge. Zbog toga će u konsolidaciji važnu ulogu igrati efikasan, nekorumpiran državni aparat i autoritetan demokratski parlament.

Nisam ni dotakao problem Kine i azijskog komunizma. I to zbog toga što ne poznajem dovoljno Kinu, a ni druge azijske komunističke zemlje. Tamo su moguće i drukčije, specifične forme: već je uočljiv razvoj tržišne privrede u okviru komunističkog političkog sistema. Zahtevi za političkim slobodama su istovremeno ugušeni. Ne znači li sve to neki drukčiji, originalan put i razvoj?

Potvrda nedostaika vizije

Zapad je bio zatečen naglim slomom komunizma: naviknut na konfrontaciju s komunizmom i zatvorenost u svoju Superiornost, Zapad se ponašao samouvereno i nehajno, kao da se radi o drugim planetama. Sad se vidi da su to bile krajnosti jednog te istog nerazdvojnog sveta. To se naročito vidi u mlakoj, pretežno deklarativnoj podršci novoj Rusiji premda od ishoda sukoba u Rusiji i njenog razvoja u velikoj meri zavise svetski tokovi, ako ne i dalja sudbina čovečanstva. To može, opet, prisiliti Rusiju na odvojen razvoj: iluzija je da Rusija ne može više biti velika svetska sila. Ona za to ima snage i volje i sredstava. Ona to već jeste — Lzz nje, i ovako oslabele, nije moguće rešavati nijedno značajnije pitanje: ako danas nije kadra da ravnopravno utiče — sutra će to naknaditi, kao preobražena, s podmlađenom snagom. A rat u Bosni, a posvajanja i prekrajanja granica i teritorija, bezrazložna razaranja gradova i bogomolja, silovanja, proizvoljna istrebljivanja i, nadasve, etnička čišćenja i prinudna raseljavanja stotina hiljada — za Zapad kao da se sve to dešavalo u vanljudskom dalekom svetu. Svojom neefikasnošću, konfuzijom, nejedinstvom, motivisanjem svog držanja odsustvom nacionalnih interesa i, nadasve, napuštanjem ideja i vrednosti na kojima se odupro komunističkoj tiraniji i sovjetskom imperijalizmu — Zapad sc potvrdio nedostatkom vizije, nedostatkom voljc da igra odlučujuću ulogu u slobodnom ujcdinjavanju i modernizovanju čČOуссапзтуа. Bivšc komunističke države, i nc samo onc, nogo i komunistička Kina, komunističke azijske zemljc i zemljc u razvoju moraju naći, kao i svako stvaralaštvo i ljudsko opstajanje, pre svega snagc u scbi. I naći će je — premda takav, izdvojeni put može odvesti nc samo njih и оразne, neprcdvidljive odnosc i nakazne oblike. Kraj

-{Prestompavanje i u izvodima zabrunjeno)