Борба, 09. 05. 1994., стр. 18

14 (2002 7503 |.

PISMA

BORBA PONEDELJAK 9. MAJ 1994.

RATOVANJE NA BALKANU

Prepoznatljiv „rukopis“

горе стјетке о зти ротепја помиттт птора па рак т ргозтотта тороге 1 паст како зе ата; птије и Воз пује ттаткитр Т2И7рИаК, рес зато пагтара“ јетте отаопо тијитепе тавусуе, Која тује РИЗ 71972

рофа 07 тигте 51780

Piše: Miroslav Prokopijević

Pošto je bio izviždan i prekinut u svom izlaganju na Kongresu srpskih intelektualaca, gde je govorio o odgovornosti te vrste inteligencije za „prljavi rat“, Vuk Drašković je par dana kasnije na Studiju B, u Intervjuu gledalaca, „nastavio“ svoj govor pričom o izuzetnom ratnom moralu i časti srpskog vojnika. To je ilustrovao predanjem, po kome je izvesni srpski major (ako se ne varam, u I Sv. ratu) ubio svog zarobljenog bugarskog kolegu po položaju, potom od vojnog suda bio osuđen na smrt, da bi na kraju bio pomilovan od strane Kralja. Navodno je posle rata podigao malu kapelu u nekom selu kraj Čačka da bi se tamo molio za dušu koju je nosio na savesti.

Drašković je taj primer ispričao, kako bi ilustrovao da su oštre kazne bile predviđene za one srpske vojnike koji su prekršili ratne zakone i dobre običaje vođenja rata, istakavši kako je taj ratni zločin bio izuzetak, na inače izuzetno čistom i viteškom obrazu srpskog vojnika. Utoliko mu je, kaže, manje razumljivo, kako se to srpska vojska u Bosni pustila s lanca i pogazila slavne tradicije viteškog vojevanja.

Ako je već sadašnjost ružna, bilo bi dobro da je bar tradicija bila bolja. Bojim se, međutim, da je sadašnjost takva kakva je, jer ni tradicija nije bila bolja. Otuda mi se čini da su oni, koje je Drašković kritikovao na Kongresu, samo vrh ledenog ·brega, a da i Draškovićeva diskusija — mada teži nekom solidnijem pravcu — ostaje duboko potopljena u vodama istog mita. Surove činjenice pre govore da način kako se danas u Bosni ratuje nije nikakav izuzetak, već samo nastavak jedne odavno izgrađene tradicije.

Izveštaj Karnegijeve komisije

Da bih to ilustrovao poslužiću se delom sadržaja jednog od najpoznatijih međunarodnih izveštaja o Balkanskim ratovima (pretežno o Drugom). Reč je o izveštaju Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir koji je pod naslovom Drugi Balkanski rat („The Other Balkan War) objavljen daleke 1914. u izdanju te zadužbine. Taj izveštaj je ponovo objavljen prošle, 1993. godine, sa novim Predgovorom Džordža F. Kenana.

Karnegijevu komisiju su sačinjavali dva Francuza i po jedan član iz SAD, Britanije, Nemačke, Austro-Ugarske i Rusije. Predsednik Komisije je bio francuski senator, baron D'esturnel de Konstan. Komisija je odredila četiri svoja člana da otputuju na Balkan i prikupe činjenice. To su bili dr Semjuel Daton (profesor sa Kolumbije, SAD), Žusten Godar (advokat i francuski poslanik), ruski istoričar i arheolog Pavel Miljukov i britanski novinar Henri Brejlsford. Njih četvorica su krenula iz Pariza 2. avgusta 1913. da bi se posle krstarenja Balkanom 28. septembra vratili u Pariz. Tadašnja Srpska vlada je odbila da prizna nadležnost Komisije, pa čak i da joj se nađe pri ruci u nekim praktičnim pitanjima — što zvuči nekako poznato obzirom na ono što se danas događa. Ni Grci nisu zaostajali, najpre odbivši da dopuste Breisfordu ulazak, a potom ograničivši mu kretanje, usled čega je Miljukov odlučio da napusti misiju, pa su je obavila ostala trojica. Izveštaj je kasnije sastavljen na osnovu materijala koji su ova trojica doneli sa terena.

Izveštaj koji su oni sastavili (u sedam poglavlja i na nešto manje od 140 strana) približno izgleda kao da je sastavljen u vezi onoga što se danas događa u Bosni. On doslovno vrvi od opisa ratnih zločina svih zaraćenih strana i završava se zaključkom da su Balkanski ratovi bili „užasno poglavlje strave“. Komisija opisuje svrhu rata kao „potpuno istrebljivanje protivničke populacije“. Otuda mesta nisu samo osvajana, već i masovno uništavana. Stanovništvo je uništavano, ako već nije bilo pobeglo, a kuće su paljene. Silovanje žena sa protivničke strane je bilo, kako ističe Komisija — „sveprisutno“, i često se završavalo ubistvom. Kolone izbeglica su se razmilele „južnim delovima poluostrva“. Ako nisu odmah ubijani, ratni zarobljenici su zatvarani na otvorenom prostoru ili u trošnim kućama i tu ostavljani da umru od gladi i žeđi. Generalno je na svim stranama vladala potpuna „bezosećajnost za pobeđenog“, koja je često prerastala u namernu surovost. Zločine su često činile lokalne naoružane grupe, po direktnom naređenju regularne vojske, ili uz njenu podršku.

Neverovašna sličnost

U bar jednoj stvari je srpska strana pre osamdeset godina bila u prednosti u odnosu na srpsku

stranu u Bosni danas. Dok su bosanski Srbi danas skoro u čitavom svctu viđcni kao upadljivo najgora strana u bosanskom ratu, izveštaj Karncgljeve komisije je nešto povoljniji po tadašnju srpsku vojsku. Iako se Komisija zapravo i nijc upuštala u neko nijansiranjc odgovornosti pojedinih strana u Balkanskim ratovima, kroz tekst njcnog izveštaja se može naslutiti da je srpska strana jedva malo gora od ostalih. Pisac Predgovora za izdanje iz 1993. Džordž Kenan kaže, da jc to vcrovatno zato što su tadašnji Srbi bili jača strana u ratu, a da je to bio neko drugi, onda bi on bio „najružniji“.

Zajedničko svojstvo Balkanskih ratova, kažc se u Izveštaju, je „... da se u njega nisu pustilc samo vojske nego čitave nacije... Ovo razjašnjava zašto su ovi ratovi tako krvoločni, zašto proizvode tako veliki gubitak ljudi, a teže uništenju populacije i ruiniranju čitavog regiona“. Najjači motiv Balkanskih ratova Komisija vidi u „megalomaniji nacionalnog ideala“, koji ne dopušta prostor za razum i kompromis.

Sve ovo neodoljivo podseća na ono što se poslednjih godina događa u bivšoj Jugoslaviji, posebno u Bosni. Neverovatna sličnost „ratnog rukopisa“

|

M. Đerlek

iz 1912-3 sa ovim iz 1992-4, ostavlja malo prostora za sumnju da je 1914-8, 1941-5 bilo suštinski drugačije, bolje.

Prosto Je reč o jednom stilu vođenja rata na balkanskim prostorima koji dele sve zaraćene strane, bez obzira ko protiv koga ratuje. Verovatno je viševekovna turska okupacija delova Balkana i odvojenost ovog dela sveta od ostatka Evrope i sveta jedan od ključnih elemenata koji je uticao na stvaranje ovakvog „ratnog rukopisa“. Slično tome, pola veka komunizma svakako nije moglo biti od pomoći kada je u pitanju unapređenje pristojnosti ratovanja.

To nagoveštava da problemi prepoznatljivog „ratno rukopisa“ na ovim prostorima nisu od juče, i verovatno se neće ni tako brzo okončati. I to jeste značajan problem, koji, naravno, ne isključuje, da je na ovim prostorima bilo i primera viteškog ratovanja, poštovanje ratnog prava slabijeg i čuvanja vlastitog obraza. Generacija takvih primera, međutim, podupire neke mitove i niveliše razliku između onih učesnika na početku pomenutog Kongresa koji su prckidali govor i onoga ko je bio prekinut.

(Autor je naučni saradnik u Institutu za evropske studije)

51

„SUKOB BEZ VALJANOG RAZLOGA“, „KOMUNISTI KVARE PRIJATELJSTVO“ {,BORBA“, 21. | 22.4/94.)

Раизаћте осепе

U svojim tekstovima u rubrici „Gledišta” — o istoriji i UZTOCIma krize slovenačko-srpskih odnosa — gospodin Momčilo Zečević dao je nckoliko paušalnih ocona koje nije objasnio, pa ni dokazao. Na primcr: „... uzroko spora troba tražiti pre svoga u jugoslovonskom postkomunističkom konfliktu i uplitanju spoljnih činilaca u uzroke i rasplet jugoslovonskoc krize“ ili „socesionistička politika, koja Jo prirodna tožnja za samostalnom slovenačkom državom pretvorila u nasilan čin, imala Je podsticaje u ishitrenim i noracionalnim političkim odlukama i na srpskoj strani“.

Ima u tokstovima dr Zcčcvića i protivročnih occna. Na primor, slovonački prvaci su već 1917. godinc „pružali odlučan otpor politici unutrašnjog i centralističkog uređenja zajedničko - države“, za šta „srpska politička misao nije imala razumevanje proma zakasnelim tožnjama Slovenaca za vlastitom nacionalnom državom“, ili „sSlovonačka politika jo zahtovo Srba za jugslovenskom nacionalnom i državnom intogracijom, saobrazno iskustvu razvijenog demokratskog sveta, doživljavala kao tožnju za voelikosrpskom hegemonijom“.

Ima u tokstu dr Zečevića Još sličnih nokonzistcntnosti. Mcđutim, ono Što Je, po mcni, bitno, kada sc govori O IStOTIČnosti formiranja nacionalnog identiteta, Josto asinhroničnost i izbor puta kojim sc išlo u formiranju, sticanju I afirmaciji nacionalnog idcntitcta, a ne u nekom pukom nizanju događanja koje govorc ili ne govore u prilog ovakvo ili onakve (hipo)teze. Drugim ročima, autor ne razlikuje, po svomu sudeći, samu misao-istorije od načina na koji se ona manifestuje.

U prilog tome govori 1 njegova „tvrdnja“ da je jugoslovenski partijski i državni vrh prekinuo normalne tržišne odnose i zavco plansku eksploataciju slabije razvijenih južnih delova Jugoslavije, kao Ssiro-

vinsko baze I povlašćenop tržišta za Sloveniju i Hrvatsku. Koliko li samo zbrkoc 1 Кагсрг1-, jalnog neznanja iz ckonomskoe teorije! Tim više što dr ZcčcvIĆ nijednu od tih svojih apriorističkih toza nije dokazao kvantitativnom analizom. TO, UOStalom, nije učinio ni u SVOJIm napisima u „Borbi“ od 22. ı 23.07.1991.

Umosto toga, on jc Čvrsto prigrlio stanovište, i nekad i sad, da jc, cto, i oksploatacija nerazvijonog juga od stranc razvijenog severa, zahvaljujući „diktaturi vođenoj od strano hrvatsko i slovenačke vladajuće komunističke oligarhije, uz pomoć delova srpske komunističko olite“ razgradila i „tradicionalnu formulu odnosa Srba i Slovenaca, na kojoj Je Jugoslavija dobrim delom počivala“. Koristeći se terminom „cksploatacija“, autor Je izgubio iz vida (a, možda, i ne zna) da jo taj termin u ekonomskoj tcorlji poprilično sporan. Ako ga, pak, koristi, onda se on može koristiti samo na nivou političke ekonomije, a nikako na nivou ekonomske politike, a pogotovo ne na nivou ideologije.

Međutim, dr Zečević taj termin koristi upravo na tom ideološkom nivou, čime mora doČi u sukob sa naučnim pristupom problemu. Na taj način upada u zamku iz koje se teško može izvući bez velikog na-

pora. Zato, ako već, s pravom, pledira na „tradicionalno priJateljstvo između Srba i Slovenaca“ i istorijski potvrđene interese za međusobnom saradnjom, onda bi dr Zečević, kao naučni poslenik, trebalo da nastoji da dublje prodre u uzroko „duboke krize“ njihovih međusobnih odnosa, a ne da misli da je „stajna tačka istorijske pameti pomerena na зирrotnu stranu“ događanjima u poslednje tri godine. Pogotovo što Je dr Zečević, po meni, na tomo tragu, mada ne ! dovoljno konzistontno i duboko. Dusan Pirec Beograd

„DIOBE SAMO PO STRUČNOSTI“ („BORBA“, 16-17.4.'94) о о Озтајет рт о о о о о svojoj izjavi U Vašem listu objavljen je tekst novinara Poetra Janičića u kojem so spominje i moje ime, a u vezi izjave g. diroktora Zavoda za romont, pukovnika Stevana Čuka. U vezi tog teksta, molim Vas da objavite slijodoću moju izjavu: Na prvoj sjodnici Republičkog savjeta za zaštitu prava pripadnika nacionalnih i et-

ničkih grupa izjavio sam da |

kotorska biskupija pokriva čctiri općine (Hercog Novi, Kotor, Budva, Tivat) i da s ovog toritorija Biskupiji Stižu pritužbe uglavnom samo s područja tivatske općine, kao ona da u Romontnom zavodu, od 130 otpuštenih radnika, ili upućenih u prijevromenu penziju, na prinudne odmore, odnosno godišnje odmore, ima 100 (stotinu) Hrvata. Povodom ovc moje izjave oglasio sc gosp. diroktor Zavoda, pukovnik Stovan Cuk, najprije u „Pobjedi” (14.4.1994.) zatim u „Politici“ (16.4.1994.) i „Borbi“ (16-17.4.1994.) i, konačno, u јигагпјет tcelevizijskom programu IDrugog kanala, 24.4.1994. — izjavljujući kako su brojke koje sam izneo пегоспе. Ја bih bio veoma radostan kad bi tvrdnja gospodi-

na pukovnika S. Čuka bila objektivna. Međutim, obzirom na podatke koji .su Biskupiji dostavljeni, ostajem pri svojoj ranijoj izjavi. Mon. Ivan Gugić, biskug kotorski

DRUGI KONGRES SRPSKIH INTELEKTUALACA

Infelekfualci, sfa vam bi?

Prema Milanu Vujakliji, intelektualan znači: razumni, umni, pojmovni, duhovni, duševni, koji pripada razumu ili se njega tiče..., a intelektualac je obrazovan čovek, čovek posvećen duhovnom radu, filozof, naučnik, književnik...

Do sada sam mislio da i ja spadam u ovu grupu ljudi, međutim posle održanog takozvanog Kongresa intelektualaca, pitam se da li sam bio u pravu.

Prvo niko nas nije pitao ko će biti naš predstavnik na tom „Kongresu“, a drugo, većina onih koji su tamo bili ne uklapa se u Vujaklijinu definiciju.

Mislio sam da se intelektualci, uglavnom služe glavom !

· govorom, a ovo mu dođe kao

neki stampedo. Sačuvaj me Bože. Nikola Radulovic Beograd