Борба, 09. 05. 1994., стр. 5

пиши

ВОКВА PONEDELJAK 9. MAJ 1994.

Пе Ра T-] REPORTER „BORBE“ TRIDESET PET DANA U SARAJEVU

Prolaz fek u drugom pokušaju

Je li nam Sarajevo daleko zbog onemogućene normalne komunikacije ili smo ga se olako odrekli. I pored ljutnje što se Beograd povodom njihovih muha i stradanja nije dovoljno „čuo“, Sarajlije odmah

pitaju „Kako je gore“ i — osuđuju, ali ne mrze! Ko je sve došao iz sveta?

Dragan Banjac

Otići napokon u Sarajevo! Teško je pronaći primerak od ove naše struke, ljudi posebnog soja ko to ne bi poželeo, čak i sada kada se mnogima samo čini da je tamo (sve?) dosta toga završeno. Ali glavni grad Bosne i Hercegovine za nas odavde posebno dalji je nego ikad i odlazak u „grad pakla“ nije samo opasan nego, zbog mnogih okolnosti o kojima ne vredi raspravljati, i nemoguć, makar kad su u pitanju ljudi i mediji iz nmOVOStvOrene Jugoslavije. Stoga se nadam da mi čitaoci neće zameriti što jedan deO OVOg „starta“ (možete očekivati dosta raznolikih priča i pričica) otkidam od onog „glavnog“ i govorim O pripremama i putu.

Bilo je to pre skoro pola godine kada je tadašnji glavni urednik Slavko Ćuruvija, jednog: popodneva kad se novina za taj dan bila prikrajčila, grupici okupljenoj u Unutrašnjopolitičkoj rubrici govorio O mukama što iz nuždE slušamo Radic Bosne i Hercegovine, uzimamo Bosnu i Sarajevo sa Rojtera i koristimo druge izvore, a eto ne možemo poslati svog čoveka da konačno — ode tamo. Nekako tih dana obećao sam mu (za novinu) otići uskoro u Zagreb, ali sam se zaleteo (osetio sam se donekle i prozvanim) i glasno izgovorio: Idem! I pored straha, šef se obradovao, a ubrzo je nakon zvanja ljubljanskog centra „Oslobođenja“ direktor Sailko Hasanefendić saopštio da neće biti nikakvih problema i da oko akreditacije ne treba brinuti, već se spremiti na put. Nekako pred polazak kod nas je bila „smena na vrhu“, a novo (staro) rukovodstvo lista još više je guralo „sarajevski put“ i svi su bili nestrpljivi kad će novina biti u prilici da dobije materijal sa lica mesta. Sam put nije nezanimljiv jer sam, nakon nešto problema u Budimpešti, jedne noći u Rimu stigao do malog mesta Falkonara (6 km od AnkonE) gde se prizemljuju tamnozeleni vojni avioni (UNPROFOR) s kojima se jedino može do sarajevskog aerodroma. Tamo se lepo upišete na list hartije (ime, prezime, broj UNPROFOROVE kartice, pasoša i list za koji radite), a kad jedan dan sačekate da se sutradan ubeležite zorom, prvi, „unproforac“ vam hladno saopšti da u avion ne možete bez zaštitnog prsluka (pancir) obavezne garderobe. O ostatku priče mogla bi se knjiga napisati, ali valja možda reći da se Martin vratio iz Rima, a kad sam se ponovo pojavio pred Kolegijumom kao da je bomba pala. Gordana Logar, urednik lista i Grujica Spasović, zamenik pokušavaju me urazumiti, ali ih nisam ništa čuo dok nisu rekli — da (ponovni) put nije sporan. Još jedan deo posla uradio je mladi direktor Zoran Nadrljanski, a prijatelj iz „Vremena“ Miloš Vasić pozajmio je pancir i sa stotinjak pisama ponovo sam krenuo zaobilaznim putem ka šeher-gradu.

Dakle, idem tamo! Ovaj put je sve išlo lakše i ubrzo sam se našao pred dobro već znanom zgradom na kojoj je pisalo AEROPORTI ANCONA FALCONARA. Ubrzo sam se našao među prozvanima, a prilikom pre-

gleda stvari osim što su većinu

pisama (naročito ona deblja) razderali oduzeli su papiriće za cigarete i desetak kutijica saharinskog šećera. Vele — хђов šverca. Dadoše potvrdu. Petak, prvi april. Ne znam koliko je sati, možda nešto oko podneva, ali sam siguran da ću uskoro preleteti nekad naš plavi Jadran i videti bosanske planine. Šestoro nas je. Desno od inene koleginica iz Austrije (stalno se osmehuje) i Italijan Salvatore Annunziata, dottore in Scienze Politiche, koji bi s „čudom iz Jugoslavije“ odmah pravio intervju. Odbijam ga, a zadovoljio se obećanjem da ima vremena u Sarajevu i za druženje i intervjue. Gledam u našeg pratioca. Na naramenici na plavoj podlozi ima crvenu

traku otprilike centimetar širo- · ku i dve žute, dva čvarka. On

je srušeno u bivšoj središnjoj republici. Ne znam tačno gde smo. Sve veće planine, poslednja sa visoravni pod snegom i nekoliko minuta posle — slećemo. Pre toga Austrijanka kaže „Dobrinja“ i nudu čokoladu. Nakon kraćeg pregleda i dugog zagledanja u moj pasoš sklanjamo se u prostor gde čekamo transporter za grad, tačnije do Alipašinog Polja, do zgrade PTT Inženjeringa gde je sedište UNPROFOR-a. Ne mogu uspostaviti vezu sa „Oslobođenjem“ a za pedeset nemačkih maraka tih nekoliko kilometara prevozi me taksista Husein Hadžović. Sve do redakcije glavnog bosanskohercegovačkog dnevnog lista koja se tada privremeno nalazila u Ulici Vase Miskina, nasuprot Ekonomskog fakulteta. Ulica

Ma meli prvih napada: Zgrada „Oslobođenja“ nekad i sad

Rušene kuće, ubijani ljudi: Defalj sa Marijin Dvora

često gleda u naš spisak pa prema meni. Prostor iza pilota (u ovom avionu kome ne znam marku i tip toliko je bučno da ni čepići koje su nam podelili nemaju mnogo uticaja na smanjenje buke), gde su i naše stvari, podseća me na neuredan seoski drvljanik. Ne daju ništa slikati.

Gledam dole. Brda i sneg. Ubrzo se prepoznaje Neretva. Jeza. U strančevim očima kao da čitam: nisam vam ja kriv što ste postali stranci u svojoj zemlji. A možda čovock i ne misli o tome. Ljuljamo se nad Bosnom uz veliku buku moćnih motora. Dole рјашпе огозагапе putevima. Pretpostavljam da je tek poneki asvaltni. Idilična sela ređaju se poput bisera, a kuće s čitavim

krovovima govore da još sve ni-

upravo tih dana dobija novo ime Ferhadija, a „Oslobođenje se seli u zgradu „Arhitekta“ kod pijace Markale.

Još za vreme vožnje u transporteru Musliman koji se vraća sa lečenja trudi da se objasni kako je počeo rat. Kada su i gde „radili“ niški specijalci, kad su pripadnici SPO-a zapalili salu... „Nikog ti ne pitaj nego mene, ja ti o ćetnicima sve znam“ kaže i teško se zadovoljava predlogom da se o svemu dogovorimo za sutra, recimo. Nekad velelepna zgrada novinske kuće „Oslobođenje“ nije ni ruševina. Zamišljam gde li je sada Senad Prašo, jedan od direktora, nekad dugo novinar i urednik. U kom li je podrumu ta dobričina otvorena srca, čovek koji sigurno nije po-

čeo mrziti. Sa leve strane RTV DOM. Ispred zgrade vojnici UNPROFOR-a džogiraju, a zgrada dosta oštećena. Geodetski zavod preko puta takođe, a naselje na uzvišenju kao da i nije mnogo. Posle kažu da se samo čini tako. Idući dalje (Husein vozi polako, ponešto objasni, a žali se kako je sve skupo) pred oči izlaze sve veće ruševine — zgrada „Energoinvesta“ (Momo i Uzeir), pa dalje „Holidej in“, zgrade bivše republičke Vlade i Skupštine potpuno izgorele. U tom delu Sarajeva — Marijin Dvor — dosta je velikih razaranja (objekti u neposrednoj blizini Skupštine naročito, obližnja Skenderija, Vojna bolnica (danas Državna) pa dalje, Zetra, Glavna pošta, hotel „Evropa“, dosta važnih objekata na drugoj obali Miljacke,

a posebno valja naglasiti da je osim Orijentalnog instituta izgorela i zgrada Vijećnice i veliko kulturno-istorijsko blago Bosne i Hercegovine.

Pošto su me u „Oslobođenju“ očekivali nekoliko dana ranije (već opisan problem sa pancirom) bili su iznenađeni kad sam banuo. Generalni sekretar redakcije Faja, žena koja je kadra raditi za četvoro, uvodi me kod Mebmeda Halilovića, glavnog i odgovornog urednika i pritom u šali kaže: „Evo našeg Srbina, stigao je!“ Odmah je tu cela družina — pomoćnik Gordana Knežević, urednici rubrika Rasim Ćerimagić, Emir Habul, Manojlo Tomić, novinari Đuro Kozar, Tomo Počanić, Nada Salom, Dragan Stanojlović, Haidar Ari-

REPORTER „BORBE“ PRVI JE JUGOSILOVEMSKI MOVIMAR KOJI JE USAO U SARAJEVO

fagić, Vlado Mrkić, Džeilana Pećanin, Senka Kurtović, Vlado Štaka, Edina Kamenica, Hamza Bakšić, Memica Husić, Gojko Berić...

Dok se pije prva kafa svi, počev od urednika zanimaju se kako je stvarno „gore“ (u Beogradu), a priču — nakon što se nekoliko kolega i nezaobilazna Faja angažovalo da se pozove stotinjak Sarajlija da preuzmu pisma — prekida vozač Ervin, jer su iz Ministarstva informaciја već zvali da mogu doći po akreditaciju. Kad to završiš, kažu, onda ćemo te smestiti, a posao nije zec — radi od sutra.

Ivo Knežević, rodom Konjičanin, čovek vedra duha i britke misli kao i njegov uži zemljak Zuko Džumhur, ministar informacija u bosanskohercegovačkoj Vladi i njegov zamenik Senada Kreso brzo su završili sve formalnosti oko kartice, a Knežević nije dugo čekao da saopšti da je dobro što sam došao, ali „Gdje si ranije?“ kao da je upućeno mnogima iz Jugoslavije, ili sam loše procenio dobro mi odavno znanog Kneževića.

Biti negde prvi u ovom poslu ostaje i dalje nešto posebno, a naprosto me dotuklo saznanje da sam — iako prvi iz Jugoslaviје koji je ušao u Sarajevo — OVde stigao posle blizu osamstotina (da li ı domaćih) strani ı izveštača iz svih zemalja sveta osim (do prvog aprila i Jugoslavije) osim Rumunije i Albanije. Lepo društvo, nema šta. Tokom dve ratne godine Sarajevo su pohodila mnoga poznata i ugledna imena svetskog žurnalizma, a pomenuću samo neka: Piter Arnet (30 dana boravio u Sarajevu, inače dobitnik Pulicerove nagrade za izveštavanje iz Vijetnama), Džon Barns (Njujork tajms, dobitnik iste nagrade za izveštavanje iz Sarajeva), Čak Sudetić (Njujork tajms), Lejn iz Njusvika, Den Rader (CNN), Roj Gatman (Njuz dej) Tom Dželton (Američki radio), Majkl Montgomeri (Dejli telegraf), Kristijan Amanpur (CNN), Ana Husarska (Nova republika — Vašington), Florens Hartman (Mond) i mnogi drugi. Bili su u Sarajevu mnogi svetski kulturni uglednici, pisci, umetnici — Anri B. Levi, Andre Gliksman, Suzan Zontag. Bilo je i trajnijeg vezivanja. Tako se jedan Skot oženio Sarajkom Fekete (radila u „Oslobođenju“), a najviše „gužve“ novinarske bilo je u februaru ove godine pred poznati ultimatum srpskoj strani u Bosni da ukloni teško oružje oko Sarajeva. Ni za čuvenog Roja Gatmana nije tada bilo mesta u jedva trećini upotrebljivom najčuvenijem sarajevskom hotelu, za koji se dok je tek bio napravljen govorilo da su dve boje — žuta i kafena zbog toga da se neke buduće generacije prisete kako su izgledale čokolada i banane. Na nesreću došlo je i to vreme, a jedan sarajevski šaldžija kaže da se i to moralo desiti „kad Bosnu prave dva konstitutivna naroda — Amerikanci i Rusi.“

(Sutra: Prvi uusci i razBovor sa Ejupom Ganićem)

r..nmn5