Борба, 14. 05. 1994., стр. 30

TK Covic

Misliš | daje „„otkačila“? · Којезта, samo kuka kad je vreme za kukanje!

a Dafingejt,

Olga Stojanović

VV me izbezumljenu, moj prijatelj, pravnik, objasnio mi je razliku između KLEVETE i UVREDE. Oba dela su — krivič-" na, ukoliko vinovnike pozovemo na odgovornost... Razlika je prosta, razbirljiva, konkretna, mada je krivično gradirajuća.

Ukratko, ako mi neko pljune u lice da sam lopov {a ja to jesam), taj me je UVREDIO i zbog uvrede će krivično odgovarati, jer se usudio da me uvredi, ali, ukoliko ja lopov nisam, dotični me je ne samo uvredio, već i oklevetao, čime je njegov delikt podignut za stepen više. Opet u — krivici. Valja se, dakle, kloniti namere i čina da nekog vređamo ili klevetamo, jer samo od njega zavisi hoćemo li zbog takvog nepraktičnog i afektivnog čina odgovarati pred tribunalom građanske moralnosti. Kao i pred sudom...

Stoga se opominjem davnih uspomena na mog pokojnog profesora filozofije Veljka Koraća, koji me je kao mladu devojku podučio da „nikada ne poku-

СТЕ

Жмећ зато 5а змојот падjom |e oblik pederastije. Razlika je samo u velićini zadnjih namera.

+»

Biće jednog naroda je razvijeno ne koliko su mu veliki ekstremiteti, već koliko su mu muali ekstremisti.

...

Biti nacionalista nije nikakvo političko opredeljenje. To je dijagnoza.

...

Sudeći po najnovijim srpskim

šam dokazivati kako NISAM

·KURVA“ (završen citat). „Ukoli-

ko samo započnete debatu na datu temu, izgubili ste i spor i živce i ono malo kurveraja koji vam je prirođen...“, govorio je moj iskusni profesor!

Na prvi pogled, dva pređašnja pasusa su protivrečna: prvi PROMOVIŠE satisfakciju uvređenog i oklevetanog, a drugi je poriče i kvalifikuje je kao iluzornu, te zakonom nedodirljivu.

Ali, gle, protivrečnost je samo prividna, o čemu ćemo se osvedočiti na svežem {ujedno i bajatom) primeru vređačko-klevetničke afere oko viđenijih „štediša“ „Dafiment“ banke.

Bez namere i ambicije da naša malenkost arbitrira u ovom, još uvek nerazrešenom „sporu“, logički se nameće premisa kako su izvesne ličnosti u „Dugi“ bile VREĐANE time što su njihovi vredni ulozi javno obelodanjeni, čime se htela postići izvesna moralna, društvena, pa i politička diskvalifikacija pojedinaca sa liste.

· Piše: Filip Mladenović

infelektualcima 10 Božjih zapovesti je najstariji sačuvani dokumenti anhisrpske propaдапде. POLITŠKART — umetnički naziv svih naših pravaca, a O krivcima da i ne govorimo. |ег пе pada daleko od klade: sin oca nacije živi za konjзке зпаде, а офас ха патадакепе snage.

"ти.

Рџда је згрзка гес: пагод ро-

ili: oko za oko, pasta za zub

Ovi su se, naravno, našli UVREĐENI i, shodno psihološkom mehanizmu primljene uvrede, odreagovali po poznatom principu „i mi konja za trku imamo“, objavivši jednu drugu, pikantnu i začinjenu, listu „štediša“, na koju se citirani protagonisti pozivaju kao na — KLEVETNICKU... Da li će se kleveta i uvreda podudariti, razdvojiti ili nadovezati, nije na nama da sudimo

(mada stvari katkad umeju bitii -

očigledne), ali je opet, iznova i uvek uočljiv fenomen naše skupne NARAVI da od sramotnih UNIVERZALIJA haosa i primitivizma pravimo „moralne, čak moralističke demarkacije, grupe „krivih“ i „nedužnih“, kao da su u pitanju različiti svetovi, a oni su do te mere slični, da ih ni znak jednakosti ne može posvađati... „Nikad ne dokazujte da niste kurva“, što bi rekao profesor filozofije. U protivnom, to možete postati.

FOTO: A. Dragutinović

siveo od muke, novinari crveni od sramofe, inteligencija žuta štampa, izdajnici plavi od pendreka, patrioti zeleni od dolara, a situacija — ružiсазћа. SUBOTA — NEDELJA 14-15. MAJ 1994. i...

Piše: Umberto Eko

Prevod je lukavstvo razuma

Piše: Umberto Eko

Ре izvesnog vremena u Arlu sam prisustvovao Kongresu književnih prevodilaca, trodnevnom skupu koji je prvi put organizovan pre otovo deset godina i na kome prevodioci sučeljavaju mišljenja međusobno i sa autorima). Često sam pisao o problemu prevođenja, podsećajući da se tokom poslednje decenije pojavilo mnogo novih časopisa koji se bave tom temom i da su tom pitanju bili posvećeni mnogi skupovi i predavanja. Dok su se ranije sporadično pojavljivale dobre knjige o prevođenju, kao što je knjiga „Posle Vavilona” (George Steiner), danas se govori o teoriji ili nauci prevođenja ili čak o traduktologiji (sve novine donose sa sobom ružne reči, koje su ponekad neizbežne). 3

Izdavačka kuća „Bompiani“ se priprema da objavi antologiju klasičnih tekstova posvećenih prevođenju, na osnovu koje se može zaključiti da ljudi o tome odavno razmišljaju (može se čak govoriti o gotovo dve hiljade godina). Vidi se da se razmišljanje o problemu prevođenja uvek razvijalo u ključnim istorijskim trenucima, onda kada se kultura transformisala. Navešću samo tri primera: prevođenjem su se bavili Latini, suočeni sa potrebom da prihvate grčke klasike; crkveni oci (poput Svetog Jerolima) u trenutku kada je hrišćanstvo sticalo legitimitet na osnovu prevođenja Božje reči sa hebrejskog; protestantski humanisti u vreme kada su svete knjige prevođene na narodni jezik i kada se otkrilo da one mogu da postanu dostupne svima zahvaljujući štampi.

Koji to istorijsko-kulturni podsticaj danas opravdava oživljavanje „traduktološkog“ razmišljanja? Pre svega, događa se nešto zanimljivo — u prošlosti je prevođenje podsticao neki književni, verski ili politički događaj i iz toga je proisticalo teorijsko razmišljanje (lingvističko, filološko, hermeneutičko). Danas, međutim, upravo razvoj nauka o jeziku (koji karakteriše naš vek) prethodi traduktološkom razmišljanju i obezbeđuje odgovarajuće instrumente. Istovremeno, na tehnološkom planu je razvijan projekat mehaničkog prevođenja, koje je uvod u razmišljanje o veštačkoj inteligenciji, što je dovelo do „kratkog spoja“ na liniji semiotičke teorije — elektronska praksa.

Međutim, tu je i komercijalni momenat. Mnogo toga nam govori činjenica da se kongres održava u Francuskoj. Francuska je oduvek bila zemlja u kojoj se prevodilo manje nego u drugim zemljama (manje nego u Italiji, Španiji, Nemačkoj ili Japanu). Obično se kaže da je to posledica nacionalnog ponosa i nezainteresovanosti za druge kulture i da je do toga došlo zato što je francuska kultura izbacivala dovoljno dela koja su mogla da zadovolje i najprobirljivije čitaoce. Zašto su onda tokom poslednjih decenija Francuzi počeli intenzivno da prevode (dovoljno je baciti pogled na njihove ·knjižare)? Zato što je Francuska imala ono što se naziva „fenomen FNAC“. Reč je o ogromnim knjižarama sa više spratova u kojima se prodaje sve što je vezano za komunikacije u domenu kulture (uključujući ploče, radio aparate, televizore, ali i hiljade knjiga). Kada tržište knjige poprimi takve razmere, nijedna nacionalna produkcija (ma koliko bila velika i dobra) ne može da omogući dovoljno raznovrsnu ponudu. Onda se po svaku ccnu mora UuvOziti strana produkcija. Nisu knjižare-magacini stvorene zato što je trebalo prodati veliki broj prevedenih knjiga, nego je prevođeno zato da bi se omogućio razvoj takvih knjižara.

Najzad, možemo da uočimo i istorijski faktor. Nije samo važna činjenica (koja je, inače, ključna) da je svet postao mali i da se industrija, trgovina i politika odvijaju na međunarodnom planu, tako da svi moraju da znaju šta drugi rade i kažu; važno je i to Što se u Evropi posle rušenja Berlinskog zida govori više jezika nego pre | deset gdina. Ko je pre deset godina mogao da pomisli da će se prevoditi na ukrajinski ili litvanski (i da će postojati publika koja će gordo insistirati na tome da čita dela prevedena na njen maternji jezik)?

Etničko-lingvističko rasparčavanje dovodi do velikih sukoba i užasnih tragedija (pomislite samo na Balkan), ali — zbog onoga što je Hegel nazivao lukavstvima razuma — primorava etničke grupe da se međusobno upoznaju preko prevoda (čak i onda kada su u sukobu). Prevođenje se tako pojavljuje kao instrument preko koga se upoznaju narodi koji su ranije morali da govore jednim jezikom (koji nije bio njihov), a koji su sada ponovo otkrili svoj jezik, pri čemu sebi ne mogu da dozvole zatvaranje u sopstvenu kulturu. Dovoljno govori činjenica da se u Arlu nisu sastali samo prevodioci sa velikih međunarodnih jezika (ili na njih), kao što su francuski, nemački ili engleski, već se govorilo i o tome kako prevoditi sa finskog, estonskog, albanskog, arapskog ili provansalskog (ili na finski, estonski, albanski..).

Oe ro

(Prevela Gordana Breberina)