Борба, 16. 05. 1994., стр. 9

BORBA: ~ = PONEDELJAK 16. MAJ 1994.

NAJRAZLIČITIJE POLITIČKE STRANKE SLOŽILE SE OKO NALIČJA PRIVATIZACIJE

Saglasnost oko pljačke, razdor oko „lopova“

“

EKONOMIJA,

Котитги ттептаји пат „ратот па ZePMJI“ „ZDrada птја“ 5Р5 01 12 502 пи па

тизтрепи гродти, а оротеја та гете „рији “ 5 рптитттаје Г иртта Је

Tanja Jakobi

„Sve stranke tražile su da se proces privatizacije, ili bar onaj njen deo obavljen prošle godine, revidira“ rekao je na okruglom stolu Demokratske stranke dr Miodrag Zec donedavno član „državne formacije za privatizaciju“ — potvrđujući tako da su, partije potpuno različitih političkih opredeljenja postigle „konsenzus“ oko nečega što bi se moglo nazvati — negacijom: privatizacije. Svi, od SPS do DSS, izražavaju sumnju da je pod formom privatizacije, a zbog ogromne hiperinflacije u periodu od oktobra do decembra, sprovedena otimačina i pljačka društvene imovine. U svemu drugom, od političkih ciljeva, koji bi revizijom trebalo da se postignu, do „prepoznavanja lopova“ — stranke se dijametralno razlikuju.

Ulaskom saveznog zakona o transformaciji društvene sVojine, i njegovog „parnjaka“ Zakona o privatizaciji, koji je pripremila Demokratska stranka, u skupštinsku proceduru (na saveznom nivou), privatizacija je postala tema od ključnog, kratkoročnog političkog interesa. „Problem svojine je centralni problem tranzicije i time se bave sve zemlje Istočne Evrope.

· Simptomatično je i zabrinjavaju-

će da se o tome najmanje govori baš u Srbiji i Crnoj Gori. Privati-

_ zacija je političko pitanje i pita- ·

nje socijalne strukture u kojoj ćemo živeti“ — rekao je na istom okruglom stolu Zoran Đinđić, stavljajući tako privatizaciju u Širi društveni pa i istorijski kontekst. Mimo svetskog procesa tranzicije, srpsko društvo zaglibljeno je između dva ništa u „socijalnom kapitalizmu“.

— Istrošili smo sistem samoupravnog socijalizma, a nismo našli nikakvo uporište — rekao je Đinđić. — Zato predlog DS nije samo predlog jednog zakona (o privatizaciji) ni više zakona (o nacionalizovanoj imovini, staroj štednji i dr.) već je reč o temeljnoj reorganizaciji socijalnog sistema čiji je cilj racionalna privreda i racionalno društvo.

IT treće, temelj cele priče o privatizaciji, spuštene na životni ni-

Jelica Puitniković

Dok domaći privatni naftaši čekaju usvajanje izmena роreskih zakona i nadaju se da će se država odreći dela prihoda koji joj u kasu stiže od legalne trgovine naftnim derivatima, dileri benzina i dizela koji, naravno, rade na crno trguju punom parom. To se, uostalom, najbolje vidi po sve masovnijim · „„prodavnicima“ oktana u „narodnoj radinosti“, sve razrađeno funkcionišu na zelenim pijacama, pokraj samoposluga, na raskrsnicima i uz drumove — ali i u novinskim oglasima. Bogata ponuda, raznovrsan asortiman: bugarski, rumunski, grčki i „Šćlov“ — mađarski, koji se reklamira kao „de lux“ roba potencijalnim kupcima se nude po raznim cenama, pa nije ZgOreg, pre nego što se sa kaniste-

vo, zaokružuje izjava mr Bojana Dimitrijevića (DSS): „Druga faza sprovođenja Avramovićevog programa ne znači samo stabilizaciju cena nego i stabilnu privredu i oživljavanje proizvodnje. Od te druge faze neće biti ništa, ako ne bude privatizacije, jer društvena privreda funkcioniše na tzv. mekom budžetskom ograničenju, a to znači socijalizaciji gubitaka i ponovnom rastu apetita za štampanjem novca“. Indikativno je, smatra Dimitrijević, da guverner, bilo iz ideoloških ili nekih drugih razloga, ne pominje privatizaciju, i ima sličnu tezu kao i ekonomisti SPS „da je važno tržište, a nije važna privatizacija“.

Kič i političke suze

Sve turbulencije koje u političkom životu trenutno izaziva pitanje privatizacije, doduše s na-

jednog dana počeli da prodaju deonice, ovih uglavnom dobrih preduzeća, nekom kupcu koji bi bio zainteresovan da plati visoku cenu“.

Budući da sekundarna prodaja deonica još nije počela, niti se u ovom trenutku može dogledno videti vreme kada će se to desiti, pljačka kojom su svi od reda zpranuti, u neku ruku još se nije dogodila. I shodno tome, može se na različite načine ispravlja1155 Otkud onda tolika politička „frka“?

Priču je, u saveznoj vladi, Otvorilo „tvrdo krilo“ SPS koje traži kompletnu reviziju svih privatizacija, od prve do poslednje, s obrazloženjem da, baš zbog zloupotreba, sve treba uraditi ispočetka. Na tu varijantu „SPS-pošteno“, kače se i ona sladunjava kitnjasta lamentiranja predsednikove supruge i njenog partij-

Cili — ankeifni odbor

— Demokratska stranka Srbije pozvala je sve građane i zaposlene u privatizovanim firmama da prijave nepravilnosti oko privatizacije. Cilj je da se napravi jedan dosije, baza podataka o zloupotrebama do kojih je dolazilo u procesu privatizacije tokom hiperinficije, i šire, o zloupotrebama gde su direktori pretvarali novčani kapital preduzeća u devize i njime raspolagali bez polaganja računa.

___Cilj je, kaže Dimitrijević, da se na osnovu takvog dosijea u skup-

_ štini traži stvaranje anketnog odbora koji bi ispitao te zloupotrebe,

da se preko konferencija za štampu i javnost obavesti o ovim pitanjima i da tako izvršimo pritisak na vladu da pokrene postupak za reviziju tamo gde je bilo suštinskih zloupotreba i gde je kršen zakon. Tamo gde je zakon omogućio da mali broj ljudi prigrabi kontrolne pakete i kupi preduzeće bilo bi kontraproduktivno pokretati

reviziju.

glaskom na reviziji, odvijaju se “u, u najmanju ruku nepovoljnoj i pričama o pljački, prezasićenoj atmosferi. Ako je verovati jednom istraživanju javnog mnjenja koje je pomenuo Đinđić, oko 65 odsto ljudi u Srbiji je u ovom trenutku protiv privatizacije.

Gotovo groteskno u tom kontekstu zvuči izjava dr Ljubomira Madžara: „Koliko ja znam ni u jednom preduzeću koje je privatizovano u poslednja tri meseca prošle godine, a što se sad naziva ogromnom pljačkom i otimačinom, nije isplaćena dividenda. Drugim rečima izgleda da se navodni pljačkaši u ovom trenutku nisu od tog blaga nimalo ovajdili. Oni bi imali koristi tek ako bi

Trgovina benzinom i dizelom „na crno“ ugrožena zbog rekela čuvara zakona

skog druga iz SK-PJ o kapitaliz- -

mu kao paklu na zemlji, i svemu drugom što proizilazi iz Otrcanih marksističkih udžbenika izrabljenoj radničkoj klasi, beskrupuloznim poslodavcima, nasilju i nemoralu, što eto, već doživljavamo suočeni sa prvobitnom akumulacijom kapitala.

— Postoje tržišna privreda i demokraisko društvo, a ne neka podela na socijalizam i kapitalizam koja se vuče iz nekih zastarelih udžbenika. Ono o čemu govore dr Mira Marković i Dragomir Drašković je globalno kritika kapitalizma, DSS naprotiv potcrtava da je ovde reč O „pervertiranom kapitalizmu“. Društvo se razvija kao društvo lati-

noameričkog, tipa. Veber bi rekao „politički kapitalizam“, a ja ga zovem „mafijaškim kapitalizmom“, jer ne postoje objektivni procesi i privredne promene koje u prvi plan stavljaju ličnu sposobnost, konkurenciju, preduzetništvo kao klasične vrline kapitalizma — kaže Dimitrijević. — Dominiraju ratni profiteri, korumpirani političari i direkto·ri, a bogaćenje je zasnovano na kriminalu.

Nekoliko porodica, ili jedna porodica određuju ko je taj koji ulazi a estabilišment, u krug privilegovanih i ko je taj ko može, u smislu bogaćenja, da se penje na lestvici privredne moći, objašljava Dimitrijević.

Opozicija „alternafiva pljački“

Malo blaži Đinđić, to ovako definiše: „Imamo pravni, politički i medijski paravan sastavljen od eufemizama („transformacija“, „prelazak u druge oblike svojine“ i dr.), a iza njega se odvija najbrutalniji oblik masovnog bogaćenja u bespravnom obliku i prelivanje društvene svojine na privatne račune. Pod paravanom socijalističkog društva odvija se jedan proces koji bi sadašnji politički monopol mogao da pretvori i u ekonomski monopol“. U tom kontekstu, kao cilj svoje stranke Đinđić navodi želju da se „privatizacija obavi na legalan način, organizovano i pod nadzorom svih zainteresovanih interesnih grupa“. Ili kako je to sasvim jasno rekao dr Pavle Popović (DS) direktor Centra za mala i srednja preduzeća Ekonomskog instituta „cilj nam je da dobijemo na 30 stanovnika jednu poslovnu jedinicu, što bi na miran, evolutivan način predstavljalo prelaz u kapitalizam, uz izbegavanje društvenih tenzija“.

— Suštinski prostor opozicije je na socijalnom planu — da bude alteranativa, u smislu uspostavljanja klasne strukture društva koja se suprotstavlja ogromnim socijalnim razlikama koje se sad formiraju kaže Dimitrijević, a na primbedbu da bi se opozicija tako našla na „levici“, odgovora

„mi smo alternativa pljački, ne levica“.

U ovako omeđenom kontekstu, DS insistira na reviziji samo ako uz to idu i čvste garancije da će u kratkom periodu doći odmah 1 до ртуантасђе родејот уацčera svim punoletnim ргадап!ma, kako je to DS predložila u svom predlogu zakona o privatizaciji. „Ako ne bude takve garancije, DS neće glasati za reviziju, Jer smatramo da je povratak na društvenu svojinu, najgore od svih rešenja“ — bio je decidiran Đinđić.

Ko će i kako u saveznom parlamentu preseći priču O reviziji? Kroz mišljenje Ekonomskog instituta o Zakonu o transformaciji društvene svojine koji je predložila savezna vlada, faktički se „mekšoj liniji“ SPS sugeriše da od revizije odustane i da se evidenina i пезрогпа pljačka koja se kroz privatizaciju, u poslednja tri meseca prošle godine odvijala, ispravi različitim poreskim rešenjima, čiji je smisao visoko oporezivanje kapitalnog dobitka vlasnika tako stečenih deonica. Da li će ovo rešenje dobiti zeleno svetlo ili ne zavisi od nekoliko stvari: SPS direktori koji su po prirodi stvari ti koji su u ovim transakcijama najviše učestvovali, mogli bi naterati vrh SPS da razmisli da li da kroz reviziju „otme od sebe“, a u korist _ ромафуапји javnom mnjenju. Druga tačka za vaganje je uznemirenje javnosti — kroz deonice vlasništvo je steklo negde oko 660 hiljada ljudi koje u ovom delikatnom trenutku za Avramovićev program ne bi trebalo dodatno uzbunjivati. Četvrti momenat je da bi se kroz reviziju država na prilično neodgovarajući način uplela u pitanje neprikosnovenosti privatnog vlasništva, sama sebi „skočila u usta“, jer je njena Agencija sve te, pa i najspornije privatizacije sama odobrila, i kao poslednje, otvorila bi dilemu — zašto poništava privatizacije, a gleda kroz prste kad je u pitanju jednako bagatelni otkup stanova. Najelegantnije je, i već na slučaju „Dafiment banke“ isprobano ovakvo rešenje: isturiti pred javnost par navodno „najcrnjih slučajeva“, koliko da se partijski redovi oslobode suvišnih kadrova

Legulizacija šverca, zašto пе

rom krene u pazar, proveriti „ima li gde jeftinije“. Jer, litar benzina se prodaje po ceni od 2,4 do tri dinara, odnosno marake, a za litar dizela treba platiti od 2,2 do 2,5 dinara. — Mislim da ti koji prodaju benzin za samo 2,4 marke po litru nešto muvaju jer im se, bez toga, jednostavno ne bi isplatilo da rade, tvrdi naš sagovornik, koji litar benzina prodaje po 2,8, a dizel po 2,4 DEM. Roba je,kaže, mađarska, kvalitetna. Stalno je nabavlja od „svog čoveka“ pa čistoću goriva može da garantuje. „Svog“ čoveka ima i Mihajlo Čorović koji sa sinovima ima razrađen biznis nabavke i prodaje goriva. Inače, jedan od retkih sagovornika koji pristaje da se predstavi, (up

lavnom naš čovek ili па primer Mađar,

se svi plaše finansijske policije), Ćorović se od ostalih kolega razlikuje i po tome što je opštinski odbornik (na Čukarici) i zamenik (beo)gradskog odbornika. U tom svojstvu je, priča, diskutovao i sa predsednikom beogradske vlade, mg Nebojšom Covićem, zalažući se za bolju organizaciju i legalizaciju ovakvog vida trgovine benzinom i dizelom.

— Da se razumemo, nisam ja pristalica ulične prodaje. Takođe sam za sprovođenje zakona. Ali treba na neki način omopućiti ovu prodaju, jer svaki litar koji uspemo da uvezemo u uslovima sankcija dobrodošao je. Zato, nek se prodaja roba koja je, prešavši našu granicu, bilo da je uveze

ili Bugarin, legalizuje. Pa pošto nije oduzeto, ovo gorivo je legalno prešlo granicu, to jest carinsku kontrolu. Neki čak plate i carinu, pa zašto potom da imamo problem sa našom milicijom, koja sve bezobzirnije uzima reket. Na putu od Crnje do Beograda mora se proći osam milicijskih punktova. I, ako ne daš nešto nema prolaska. Ćorović ističe da mu kod Padinske Skele, na primer, obavezno uzimaju kantu sa benzinom ako vozi više od 200 litara.

Pričajući, nadalje da je protiv njega jedan od milicionera sa postaje u Padinskoj Skeli pisao prijavu „kako se bavi švercom benzina, a opštinskt je odbornik” Ćorović navodi da ima dokaze kako taj isti pred-

ima. ( i

stavnik zakona kao reket uzima deset do 20 litara po „tovaru“. Tvrdeći, takođe, da mnogi „ljudi pod uniformom“ štite svoje prodavce benzina na crno, Ćorović kaže da otud dolazi i do razlike u konačnoj ceni za krajnjeg kupca. Jer, ko ne plati reket, može jeftinije da „valja“ oktane.

Baš zato da bi izbegli maltretiranja (?) čuvara zakona mnogi se rešavaju da gorivo kupe od „snabdevača“ tako da ga, pošto po litru plate 2,6 do 2,8 dalje preprodaju po tri dinara. Odnosno, kako reče jedna „majka koja dežura kraj telefona“ „poželjnije su marke“ jer niko od prodavaca na veliko ne prima dinare. Ni ostale valute. U ovakvoj trgovini iz „druge ruke“ nema neke velike zarade ali, pošto na državnim pumpama nema dovoljno robe a privatni naftaši uglavnom zbog visokih državnih: taksi ne rade, mušterija ipak.