Борба, 18. 06. 1994., стр. 29
ава наца
"m" od 12. maja 1994. donela је it Slobodana Kostića, pod naslosmma konačnog ključa“. U ovom ıiwinar je objavio razgovor sa MiDbrndićem, autorom knjige „Istorija ijesti jugoslovenskih naroda
2 1 što uzimam javnu reč posle
аза nije činjenica da se knjiga sa sna naslovom danas pojavljuje iz i aa makar to bilo u uvaženoj edici'mesno izdanje“ Slobodana Mašića). u i u tome što je već iz samog nadasliksta u „Borbi“ vidljivo da je teza sfastavljanju, a ne pomirenju dva lis\ika (onog koji autor naziva „par1“ i onog drugog koji naziva „oku5) 51) je u trećem: na direktno novi-
пегапје da li je Dragišu Vasića, Sta- ~
Језгтакоуа, буензјауа Stefanovića i 50a zvanično rehabilitovati, autor šqlržano odgovara „Pitanje je da li mr morali biti tako surovo kažnjeтотога кпјве, dakle, ne postavlja se il li je trebalo da budu kažnjeni 7 _ ес јефпо — да | како suroB - a to je pretpostavljam viši sie)omimosti koji autor sebi dozvoljava smalo manje surovo?!
5.0 će se navršiti 50 godina od kaslita i izvršena „presuda“ nad Sve'shtefanovićem. Cbbjavljena u dnevisnama, „Borbi“ i „Politici“ od 27. - 50944. g. (na listi od 105, pod brosmna glasi:
топом16 dr. Svetislav, ideolog fašizlibdilac Musilonijeve „Države“, ne5iBlićev komesar Srpske književne neonićev savetodavac po pitaniima bsadruge književnosti i književniismemačke komisije za klevetanie Iv vlasti u vezi sa nemačkim zloči)imici“. X3sekoliko redaka:objavljeno-je;po1 posle izvršenja kazne. Presudu »8saopštenju u štampi, doneo „Vojowog korpusa NOVJ“, a detalji o q ı postupku i samom suđenju ninmsanjeni, niti je poznato u kojim з25е nalaze. Presuda bez priziva i B&Žalbu, izvršena je na mestu, u n a način za koje niko ni od poro» Hi ostalih zainteresovanih nikad | .O. Nema, dakle, odgovora na pi| s, KADA i KAKO, a naročito ne novno pitanje — ZAŠTO je ZAmasmrćen književnik, pesnik, istoriутупогн, Јекаг, једап од пајгпасајboodilaca sa engleskog jezika, dr. sj5tefanović. Na žalost, izgleda da, 51 rečima njenog autora, i poslednjena „Istorija književnosti....“ pri· те па даупо мдеп пабтп. М. 1. ovwom intervjuu „Borbi“ iznosi nedijjih stavova: :
зторге даск! „prepis“ optužnice iz ) Pi oni, (Stefanović, Krakov, Vamcom svojih uverenja, više ili maomo radili i pisali u funkciji sarad)}Bšatorom“. mum mali, kakav-takav alibi za jluulturnu savest: „Svi ovde pomenvevnici nisu nikad bili definitivno Jsrizbrisani iz sećanja i svesti kul-
зеја 1574,
Ни __________ штгоуо 1епопзапје стјеплса
XIX
Povodom nagoveštaja rehabilitacije Dragiše Vasića, Stanislava Krakova, Svetislava Stefanovića...
Kao lekar Svetislav Stefanović je bio član Medunarodne komisije koja je ispitivala zločin u Vinici, kod Odese, a utvrđeno je da Ukrajince nisu ubili Nemci već sovjetska vlast još 1937. ili 1936, godine. U tekstu posvećenom Minici, objavjenom u listu „Srpski narod“ Sfefanović govori o sovješskoj vlasti kao „sistemu organi-
Zovanog [егога“
ture, naroda, novih generacija: njihova imena, njihova dela zabeležena su u većini domaćih književnih leksikona“.
— i konačno, arbitrarno (s nečijim оуlašćenjem ili nedogovorno?): „Ono što je tu bilo netačno ili nametnuto, delimično je već ispravljeno, ili će biti ispravljeno“.
Drugom i trećem tvrdnjom neću se baviti. Ona se sama od sebe ruši. Svako ko je ikad u ma kakvu školu, išao, zna da tamo NIJE UČIO o Stefanoviću (Krakovu, Vasiću...). Svako pismen može utvrditi da u priručnicima i književnim leksikonima pisanim u poslednjih pola veka ili uopšte nije bilo ovih imena ili su spominjana više sa aspekta „krivice“ nego onog što su u kulturi uradili. Svako iole obavešten zna da se prva spomen-ploča sa imenima pisaca poput Krakova, Vasića i Stefanovića, pojavila tek 14. maja 1992. to na zidu Udruženja književnika Srbije u Francuskoj ulici br. 7. Svako iole obrazovan zna da se knjige S. Stefanovića teško mogle naći i u bibliotekama, a u knjižarama nikako. Gde li su nestale, miože se samo pretpostaviti. Svako ko ponekad ulazi u antikvarnice zna da su tek uleto 1993. godine na rafove po prvi put iznete knjige iz „tajanstvenog“ kola SKZ koje je komesar Svetislav Stefanović uredio 1943. i 1944. godine. „Tajanstveni“ i „izdajnički“ sadržaj ovih kola predstavljale su, na primer, knjige: Susreti Jele Spiridonmović — Savić, Geteova knjiga sa prevodima „Hermana i Doroteje“, Lirikom i „Pandorom“ istog pesnika, izborom iz savremene srpske pripovetke koju su sačinili M. St. Đuričić i B. Jeftić, ili Pripovetke Momčila Nastasijevića.
„Istorija književnosti jugoslovenskih naroda 41-45" Miloša Bandića objavljena je 1994. godine! Šta ona zapravo donosi, novo, Šta otkriva? Da li se ova „Istorija...“ služi rezultatima koji su već objavljeni u vidu knjiga, zbornika, tekstova u periodici i časopisima, u vidu doktorata? Da li njen autor uvažava objavljene tekstove Predraga Palavestre, Gojka Tešića, Milivoja Nenina...? Ne. Umesto toga, čitamo još jednom pola veka bajate optužbe?
Za tvrdnju da je neko bio „saradnik okupatora“ ili da je bio „u funkciji te iste saradnje sa okupatorom“ (ukoliko iko može da razume šta to znači) M. I. Bandić ili ma ko pre ili posle njega — morao bi imati i izneti bar JEDAN JEDINI, MALI, MANJI, NAJMANjI DOKAZ ILI ČINJENICU. U čemu se „saradnja“ ogledala? Kako je to bila „u funkciji“? Koga je tokom te „saradnje“ Stefanović ugrozio? Šta je uradio protiv svog naroda? Koga je pojedinačno ili grupno na bilc koji način oštetio?
Samo napred, bar jedan jedini dokaz!!!
Unapred naglašavam da neću smatrati
ee
vik različit
4 " =
njen]
niisijnoj Borbi“ od 11—12. juna ob| nn je članak „Konfederacija kao "“ koji smo zajednički napisali i5per i Ja. Nažalost, izostalo je oba101 tome da se radi o prevodu član»nasenog u „Washintong Postu“, što 5mome izmenilo poruku teksta. Na| Hik je pisan za američku publiku, ii/cojim se ovde govori i razmišlja o
zaskom ratu, sa porukom koja se s|llja osnovnim tokovima zvaničSie-politike. Da je članak pisan za ishsku publiku i jezik i argumentaт6 ; drugačiji. Naravno, ne i osnov-
.mvovna ideja članka je ta, da se ni-
e iz Vašingtona
kakvim etničkim podelama i pokušajem stvaranja „nacionalno čistih” država nc može postići mir ni na Balkanu, ni na teritoriji bivših država „realnog socijalizma“, niti uopšte u svetu. Sama ideja stvaranja etnički „čistih? nacionalnih država u današnjem beskrajno izmešanom svetu vodi jedino u zločin i patnju. Uostalom, poznato je da se od svih, skoro dve stotine država na planeti, pod pojam „nacionalno čistih“ država mogu svrstati — i to за izVeSnim ogradama — samo: Japan, neke Skandinavske zemlje, Portugal, Luksemburg i Holandija. Sve ostale su mnogonacionalne. Sama po sebi deklaracija — „Ne želi-
vrednim ni jedan pokušaj da se kao dokaz iznesu tekstovi i knjige koje je Svetislav Stefanović napisao ili preveo, a nekome se nisu dopali. Ništa lakše. Ni meni se nije dopao citirani deo intervjua M. Bandića „Borbi“, ali to ne smatram razlogom za utvrđivanje ma kakve krivice ili za odmazdu, već jedino izazovom za ukrštanje prvo
- ARGUMENATA, a potom i STAVOVA.
Musolinijeva „Država“ baš kao ni Šekspirov „Hamlet“ uopšte ne dokazuju prevodiočeve stavove i mišljenja.
Sramota je danas služiti se dokazima iz vremena totalitarizma (kakav je recimo, „delikt mišljenja“). Pogotovo je sramotno kada te dokaze za političku (zlo)upotrebu podastire teorija, odnosno istorija književrisoti. Uostalom, hoću da verujem da je politička svest danas — ma koliko bila konfuzna i uznemirena svime što se zbiva spremnija na “preispitivanje sramotnih stranica svoje istorije, svestranije sagledavanje, pa čak i na rehabilitacije onih čije je. surovo kažnjavanje donelo samo i jedino štetu. Neshvatljivo je što joj u tome odmažu oni čiji bi prevashodni zadatak trebalo d bude da se bave svojim poslom, tJ. istorijom književnosti i da svoju reč ne stavljaju u vodenicu kojom se spravljaju privremenost i beščašće.
Smrt Svetislava Stefanovića nema nikakve veze ni sa literaturom, ni sa književnom kritikom, ni sa prevodilaštvom, još
mo nikada više da živimo u zajednici sa ovim ili onim narodom!“ je istovetna sa pozivom na genocid. Međunarodna zajednica, zainteresovana prvenstveno za to, da se rat na teritoriji bivše Jugoslavije jednostavno što pre zaustavi, pokušava da ide putem manjeg otpora, to jest spremna je da sankcioniše etničku podelu Bosne i
· Hercegovine. I takva podela, i nada da e
se time zaustaviti obnavljanje rata u Hrvatskoj i sprečiti proširenje rata na druge delove Jugoslavije je iluzorna.
Članak o Balkanskoj konfederaciji u jednom od vodećih američkih i svetskih listova imao je za cilj suprotstavljanje toj opasnoj iluziji, koja upravo i može dovesti čovečansivo na rub sukoba svetskih razmera. Pokušaj etničkog razdvajanja i stvaranja sve većeg broja malih nacionalnih država samo otvara krvavi proces kome nema kraja. Upravo na primeru Jugoslavije čovečanstvo će — ili prihvatiti aksiomu, da se nacionalno može izražavati samo u sferi kulture, ali ne i državnosti, ili, mada nevoljko, krenuti na put bez povratka. Sjedinjene Američke Države, koje su toliko napora uložile u likvidaciju aparthejda u Južnoj Africi, mogu se naći u položaju da
manje sa poezijom, a ponajmanje sa medicinom. Ali, zato ima veze sa politikom kojoj su, u ovom slučaju u Beogradu, bile potrebne ugledne, sede (Svetislavu je biio 68 godina) — treba li reći srpske — građanske žrtve. One žrtve koje će uspešno izazvati strah od istorije koja tog trenutka upravo počinje. Za one koji su „zaboravili“ i one druge, mnogobrojnije, koji zaista o tome ne znaju mnogo, jer nisu ni imali gde pročitati — kratko podsećanje:
— nije Svetislav Stefanović ubijen jer je bio „saradnik okupatora“, već što se zamerio sovjetskoj staljinističkoj mašineriji. O tome kao o jedinoj preciziranoj „krivici“ nedvosmisleno svedoči sama presuda (ne zaboravimo, sve se događa u oktobru 1944. sa Crvenom armijom na ulicama Beograda). Kao lekar, on je bio član Međunarodne komisije eksperata, sveštenika i novinara koja je rasvetljavala zločin u Vinici (blizu Odese) koji je po metodi i surovosti bio potpuno ravan onom drugom, poznatijem zločinu iz Katinske šume. Ovu komisiju jesu formirali Nemci, ali je obdukcijski nalaz na više hiljada žrtava otkopanih iz masovnih grobnica, nepobitno potvrdio da (avaj!) Ukrajince NISU BILI Nemci (dakle nacisti, fašisti) 1940. ili 1941., već sovjetska vlast još 1937. ili 1938. g. U tekstu posvećenom Vinici, objavljenom u listu „Srpski narod“, Stefanović govori o sovjetskoj vlasti kao „sistemu organizovanog terora“. Posle svega što danas znamo, ne Ostaje mnogo mesta za sumnju da je upravo ova istorijska činjenica dr. Svetislav Stefanović odvela na stratište.
Bliži se pola veka od ovog događaja. Rodila su se deca, unuci i praunuci istog prezimena. Živ je samo jedan član familije koji se Svetislava još uopšte seća (usput budi rečeno, seća ga se kako mašući pozdravlja partizanske jedinice, oslobodioce, koji ulaze u Beograd 20. oktobra 1944. godine, one iste oslobodioce koji će ga kroz samo nekoliko desetina sati odvesti...) Svi ostali su mrtvi. Ali i ova porodica, kao i tolike druge koje su se našle na vetrometini tragičnih balkanskih oluja, ne može nikako da izmakne davno udarenom pečatu „krivice“.
Rusi (Sovjeti) su 1990. godine priznali da su ubili 15.000 poljskih oficira, izvinili se Poljacima i podigli mali spomenik u Katinskoj šumi. Tako je to čak i tamo, a taj smo spomenik mogli videti svojim očima na svojoj Televiziji! Kod nas, za razliku, pojedini književni istoričari naglas razmišljaju da li je one koji su sve to znali i, odgovarajući jedino pred svojom profesionalnom savešću, to i javno rekli još pre pola
" џека, trebalo kazniti baš „tako surovo“ ili,
možda, nešto malo manje surovo. Ivana Stefanović
svojim trupama osiguravaju novu vrstu sada već bosanskog aparthejda.
Obnavljanje ideje Balkanske konfederacije stvaranje koje je sprečio Staljin posle Drugog svetkog rata, jedino i može otvoriti put ka trajnom rešenju balkanskog pitanja. Naravno, Maks Singer i ja smo i te kako svesni, da u ovom trenutku sama ideja takvog razvoja izgleda nadrealistički. Međutim, za godinu-dve situacija se može radikalno izmeniti. у
Maks Singer, moj koautor, je veoma daleko od nadrealizma, što je članku dalo neophodnu težinu. On je istaknuti američki politikolog koji je zajedno sa Hermanom Kanom pre dve i po decenije osnovao poznati Hudson Institut, i poslednja mu se knjiga zove „Realni svetski poredak“. Verovatno je i to razlog zašto se u Bugarskoj podigla velika bura zbog našeg članka, te Je čak američki ambasador bio prisiljen da daje izjave o tome, kako ideje iznesene u
„Washington Postu“ ne reprezentuju sta- |
vove američke vlade.
Sve to ne bi bilo potrebno objašnjavati da je pri objavljivanju članka u „Borbi“ bio naveden izvor odakle je izvršen prevod.
Mihajlo Mihajlov Vašington
e