Борба, 27. 06. 1994., стр. 18

· 14 [11 1147

BASNA O ČETNIKU JAZI | USTAŠICI-KUNI OE (dk Živofiniska farma Sama po sebi kuna niti jest niti nije ustaški simbol. Ustaštvo je njeno svojstvo jednako ko-

liko je i četničko svojstvo jazavca. Kuna je dakle ustašica onoliko koliko je i jazavac četnih. Samo, u našem današnjem hrvatskom društvu, jazavac jest četnik. Onda је i kuna...

Basnolik nam je postao život u Republici Hrvatskoj. Čini se naime da je sudbina čitavog naroda našla svoj prikaz u sudbini dviju životinja, jedne kune i jednog ja-

zavca. Ali ispričajno najprije ku--

ninu priču. Njen glamurozni povratak među Hrvate nije ostao

bez osporavanja. Javili su se nai-.

me neki koji uvođenje kune kao hrvatskog novca tumače kao izravno poistovjećivanje Hrvatske s ustaškim režimom. Ti kritičari poriču uglavnom bilo kakvu relevantnu pretpovijest kune kao hrvatske monete i jednoznačno je vezuju uz Pavelićevu endehaziju te time njeno značenje svode isključivo na značenje jednog fašističkog simbola. Postoje i promicatelji, odnosno u ovom slučaju branitelji kune. Oni nasuprot kritičarima ističu navodnu ukorijenjenost kune u hrvatsku tradiciju i poantiraju neku vrstu njene izvorrnie nevinosti: činjenica da se ustaški režim poslužio kunom kao tradicionalnim hrvatskim platežnim sredstvom nije dovoljna da bi kompromitirala kunu kao takvu, odnosno tradiciju samu.

Spor između kunopromicate-'

lja i kunokritičara konceritrirao se tako na pitanje da li kuna kao ime novca nosi ili ne nosi na sebi fašističko značenje. Tako postavljeno pitanje može međutim u publici pobuditi iluziju da је na njega moguće jednoznačno

odgovoriti, odnosno da rezultat –

spora može biti neka općevažeća objektivna istina. U tom smislu polemika zadobija kvaziznanstveni karakter.

Ovaj prividno znanstveni karakter spora oko kune ima samo jednu svrhu — da posluži kao imitacija demokracije, da osnaži iluziju kako se odluke u nas donose na osnovi nekakvih argumenata i nekakve logike. Ono najvažnije u ovom sporu je činjenica da je njegov ishod odlučen prije nego je spor i započeo. Dakle, da je značenjska mreža u koju se ulovila kuna određena drugim momentima, a nikako znanstvenim ili logičkim argumentima. Naime, ključ za -razriješenje zagonetke o značenju kune drži jazavac. Isti je naime sve donedavno velikodušno dopuštao jedinom zagrebačkom satiričkom kazalištu da bez naknade koristi njegovo ime kao svoje. A onda je iznenada morao nestati. Svi znamo što. je bilo kobno za jazavca. Zli Srbin Petar Kočić u čijem se djelu spominje ova Žiуоппја. 1 nikakva izvorna nevinost jazavca kao životinje nije ga mogla spasiti. Svojstvo — biti u naslovu djela jednog zlog Srbina — zbrisalo je sva druga jazavčeva svojstva i definitivno odredilo njegov četnički identitet. Ona ista logika koju su kunopromicatelji s indignacijom odbacili, jazavca je došla glave. Što dolikuje kuni, ne dolikuje jazavcu. Ni među životinjama dakle u novoj hrvatskoj državi ni pravice.

Slučaj jazavca prava je istina spora oko kune. On čin svaku

diskusiju oko kune, svaku argumentaciju za i protiv potpuno irelevantnom i prokazuje svaki racionalni napor oko te argumentacije uzaludnim, odnosno njen rezultat posve neobavezujućim. Slučaj jazavca iznosi na vidjelo ono najvažnije — potpunu arbitrarnost označiteljske prakse u današnjoj Hrvatskoj,

. golu činjenicu da je hrvatski

simbolički univerzum rezultat ničim obuzdane samovolje poli-

_ tičke moći. 3

Zaključimo! Sama po sebi ku· na niti jest niti nije ustaški simbol. Ustaštvo je njeno svojstvo jednako koliko je i četništvo svojstvo jazavca. Kuna je dakle ustašica onoliko koliko je i jazavac*četnik. Samo, u našem današnjem hrvatskom društvu,

„kao što smo čuli i vidjeli, jaza-

vac jest četnik. Onda je i kuna... Da, upravo tako, tek u relaciji spram jazavca, tek u razlici (opoziciji spram njega i njegove sudbine zadobija kuna onaj kuž-

Nije promocija kume u novu hrvafsku monehtu sama po sebi ono što danasnje hrvatsko drušivo i hrvafsku državu poistovjjeecuje s ustaškom drzavom. | fašizmom uopće. Upravo obrnuto,

Ме би ~

hrvatskog društva

ono šio od kune čini elemen?š idenfifikacijje s usfašivom.

ni zadah totalitarne prakse koji

- џ погагуата ган т уопја па po-

znati ustaški smrad. Ono ustaško na kuni nije nešto što ona iz prošlosti donosi u današnju stvarnost, nego je današnja stvarnost ono što kuni priskrbljuje ustašku konotaciju. Nije dakle promocija kune u novu hrvatsku monetu sama po sebi ono što današnje hrvatsko. društvo i hrvatsku državu poistovjećuje s ustaškom državom. I fašizmom uopće. Upravo obrnuto, stvarnost današnjeg hrvatskog društva jest ono što od kune čini element identifikacije s ustaštvom. Prazno mjesto Trga žrtava fašizma, ustaške uniforme i znakovlje na ulicama, najsramotnije šovinističke ustaške parole u javnosti, zbrisan i poslednji znak hrvatskog antifašizma, ali prije svega, despotska samovolja vlastodržaca, njihova nečuvena grabežljivost, bezakonje, nekažnjeni pljačkaši i ubojice u samim vrhovima vlasti — to i

slično krsti kunu ustaškom, a ne

nekakav Ante.Pavelić.

Jednako tako mi ne možemo reći da akademik Dalibor Brozović, najrevniji promicatelj kune u Hrvatskoj navodeći sve moguće argumente u njenu korist zastupa zapravo ustaštvo.

Ali mi zato znamo da akademik .

Brozović to ustaštvo priziva onda kada ne brani jazavca, onda kada bez riječi protesta pušta jazavca da strada kao četnik. Onome o čemu govori, Brozović ne uspijeva osloboditi kunu ustaštva, zato jer tu istu kunu sam čini ustaškom upravo onime o čemu šuti. .

Utoliko se svi prigovori koji.

nagovještavaju pragmatični, konkretni moment problema s uvođenjem kune — to da bi

. ovakvo ime valute moglo štetiti

gospodarskim interesima Hrvatske, dakle da je u tom smislu kontraproduktivno — odbijaju o golotinju kunine istine: ona nije uvedena zato da bi konkret-

nim, živućim Hrvatima bilo bo- ·

lje, nego zato da u mitskim sli-

kama podupre njihov imaginar- |

ni identitet. Sada se pokazuju sve pogubne posljedice čišćenja

Hrvatske od svih znakova anti-' fašizma. Jedno društvo je u his-

teričnoj potrebi da uspostavi ap-

- solutnu razliku spram svoje ne(davne prošlosti porušilo sve

simboličke mostove za sobom, uništilo je svaki element koji je

· omogućavao simboličku identifikaciju s prošlošću, zauzimanja” diskurzivnog odnosa prema njoj”

i kontinuitet identiteta u nužnim promjenama. Stvoren je golemi.zjev; crna simbolička rupa koja nije nadsvođena novim simboličkim univerzumom, ne-

go je provizorno zasuta mitskim ·

slikama imaginarnog identiteta, slikama poraza·i pobjede, poniženja i osvete.

Tako je Hrvatima od II svjetskog rata u njihovom povijes-

\ nom identitetu ostala tek gola

'trauma poraza. Kuna je fantazijska kompenzacija tog poraza, mitska slika uskrsnuća onog

"ујеспор, ničim okaljanog, apso-

lutno nevinog, neuništivog hrvatstva. Ali mit, a pogotovo nacionalni mit, ne može pretvoriti poraz u pobjedu. Može međutim poraz ponoviti. Najbolji primjer za to je Bleiburg — tragedija koja se Hrvatima dogodila dva puta. Prvi puta kao stvarno stradanje tisuća konkretnih ljudi, najčešće nevinih žrtava divlje osvete pobjednika, i drugi. put, kad je od te stvarne tragedije stvoren mit, stvoreno hrvatsko Kosovo. Spiritus movens te mitomanije, kojemu je uspjelo

posrbiti hrvatsku kulturu i poli-

tiku, čitavu hrvatsku stvarnost, temeljitije no što bi to Srbi ikada mogli učiniti, jest ustaški ressentiment — onaj pravi promotor kune u novi hrvatski novac. S malo mašte moguće je zamisliti hipotetički susret dviju životinja: kune koja se iz mraka uspinje k blještavo osvijetljenoj pozornici i jazavca koji istim putom silazi u mrak neke svoje Jazovke. Pretpostavimo da su im se pogledi sreli.

E pa ti pogledi nijemo su naravoučenije basne koju živimo u tužnoj Republici Hrvatskoj.

Boris Buden

Interes i briga za konkretne ljude, njihove probleme i sudbine skoro da ne postoji u ovdašnjem političkom životu. Utopljenost u univerzalno, planetarno (pravda, sloboda, ljudska prava, mir, rat) sveprožimajuća je njegova karakteristika. Kako se u tome tretiraju izbeglice?

Neretko ih kude (profiteri, voze besna kola, šepure se po gradu umesto da ratuju, krivi su

saobraćaja, i slično). Licitira se njihovim brojem, pred svetom se „ponosno ističe koliko ih je zbrinuto (posebno se navodi koliko је Muslimana i Hrvata među njima), u zemlji revidira njihov status, pa im se i pripreti (Izgubiće privilegije i slično). 4 oni. Najvećma istrgnuti iz svojih žilišta i skoro bez ičega, ni tamo ni amo, Jlelujaju kao senke. Smemo li da se ljutimo na naše ogledalo? Smeta li njihova ijekavica i onaj sleng gradske raje. Meni drag kao i Nele, Čola, Kusto, Dugme. Preko 95 odsto izbeglica u Srbiji i Crnoj Gori smešteno je po

ne. Za ostatak smeštaj obezbeđuje vlast. Evropska zajednica, odnosno UNHCR, šalje humanitarnu pomoć. Čini li se koliko _može za njih? Ne znam. Besplatnih telefonskih impulsa poodavno više nema, popusti na utrošenu električnu energiju su pet odsto po-izbeglici. Dele im pakete. 4 oni su sve manji i lakši. Mora li tako? Бе :

Svako lice sa priznatim izbegličkim statusom treba mesečno da primi po Jedan standardizo'van paket Evropske zajednice, tzv. Echo paket. Težina ти је oko 15 kg, a treba da sadrži: šećer, ulje, margarin, suvo grožđe, instant sok, kvasac, mleko u prahu, feta sir, paštetu, čokoladni prah, toaletni papir. Na svaka 4 · meseca trebao se deliti i pose"ban „higijenski paket" (deterdžent, pasta za zube, sapun i slično). Podelu paketa izbeglicama vrše lokalni organi Crvenog krsta Srbije i Crne Gore.

U 1993. izbeglica u Beogradu primio je 9 mesečnih Echo paketa umesto 12, a u aprilu 1994. dobio je, umesto paketa, po jednu majicu i gaće. U maju 1994. izbeglički paket, dodeljen u Beogradu, težio je oko 5 kg. a sadržavao je: šećer, riblje konzerve, mesni narezak, ulje, sir, špagete. U izbegličkim kartonima to je registrovano kao paket „Echo 1/94". Krajem tog meseca civilnim penzionerima u Beogradu (vojnim ne) podeljene su, kao dodatak uz penziju, špagete, mesni narezak, sir, sve _sa oznakom Evropske zajednice.

U ovom mesecu izbeglica u Beogradu kao „Echo 2/94“ prima paket težine 2,5 kg u kojem su ulje, konzerve i so. U istom mesecu nastavnicima nekih osnovnih škola u Beogradu dodeljen je. deterdžent i sir sa oznakom Evropske zajednice.

Pitam se: Šalje li Evropska zajednica uredno i dovoljno humanitarne pomoći za izbeglice? Ako ne — a tako ne postupa prema Hrvatskoj i bivšoj BiH onda je to teška diskriminacija i za osudu je. Ako međutim, Evropska zajednica postupa regularno — da li je neko pitao izbeglice ili one kod kojih su, da li su za smanjenje težine i sadržine paketa. Većina njih se verovatno ne bi protivila da deo toga pripadne našim socijalnim slučajevima. Jer shvataju da je i mnogim „domaćinima“ veoma teško. I zašto im tu „privilegiju“ i formalno oduzeti?

U jednim novinama je рге о!prilike dve godine objavljeno, u vreme egzodusa iz Slavonije i

HUMANITARNA POMOĆ ZA IZBEGLICE 4

буе „Лап“ ракен

_ njaju o tako nečem potrla'je in-

· пе зато па „пазе“.

i za gužvu u vozilima gradskog:

porodicama, mahom kod rocdbi-.

___I1 izvozili sve same savremene in_ dustrijske proizvode. Poljopriv_ reda, kao i u svakoj boljoj socija-

_ drugo kamenčina. Niko još nije

“ političkoj sceni vežbamo (zasad

teških borbi za koridor, da su u

Jednoj ovdašnjoj porodici seli da večeraju. Na trpezi je bilo raznih Jela. Ali se nije jelo. Misao da na stotinjak i nešto kilometara odatle ljudi u ratnom vihoru sa- ·

stinkt. Mislilo se na sve tamo, a

Budimir Rudović Novi Beograd

„UMESTO METAKA — КАМЕМCE" {,BORBA“, 15.6.'94.)

Poćelo je

Albert Ajnštajn, „duhovni otac” atomske bombe, upitan jednom prilikom čime će se voditi treći svetski rat, odgovorio je: „To пе znam, ali četvrti sigurno kameсата“. Kada sam педаупо ргзао и „Вог“ о „Тазтапузкот 5dromu“”, nisam ni slutio da će događaji ubrzo da me demantuju (kakvih 500 godina!). Glupi zapadnjaci potcenili su (ko zna po koji put} prirodnu inteligenciju „našeg čoveka“. Kako izveštava dopisnik „Bete“, „Paleoliti“ su prvog dana primirja počeli da zasipaju jedni druge kamenjem. (Istina, oni drugi nisu Paleoliti, ali što bi rekao Nemac Štrosmajer — Tasmanijac mio, koje vjere bio).

Pitanje je kako će se sada postaviti „zemlja koja nije u rafu”. A njeni problemi nisu mali. Žetva stiže, a ambari su puni još prošlogodišnjeg roda. Mi smo, naravno, bili industrijska zemlja

lističkoj zemlji, nije vredela ni po lule duvana. Otkuda зада ovoliki višak hrane, kada je uveden embargo, nije nikome jasno. Još je nejasnije zašto nam industrija radi sa manje od polovine kapaciteta, kad nam sankcije ništa ne mogu.

Ali ostavimo to, jer šansa je tu! Diljem Srbije rasuti su kamenolomi, što napušteni, Što zapušteni. Ako, barem za ovih mesec dana, ne uspemo da izvezemo „рппитепог Катепја“ и уест količinama, pitanje je kada će se ponovo ukazati prilika. (Eh, da je usvojeno onih godinu dana!).

Istina, ima tu i malih problema. Jer, jedno je kada se „bratu po nevjeri“ isporuči granata, a

granate vraćao, ali kod kamenja druga logika važi. Možda bi moglo kod g. Akašija da se interveniše, da se „nevjernici” (tj. bivši ateisti i dobri članovi Partije, kao uostalom i Paleoliti) obave- | žu da песе опротгтеђ јауан паšu bratsku humanitarnu pomoć i da će bacati samo svoje, iz SVOjih kamenoloma izvaljene kamenice. Naravno, neko će reči, šta ako se i za kamenovanje potpiše primirje? Međutim, stvari nisu tako crne, kao što izgledaju. Kamenovane strane mogu, recimo, preći na pljuvanje, delatnost koju na

samo teorijski) intenzivno poslednjih godina.

Stari ratnici sa Solunskog fronta pričali su nam kako su | „gađali” bugarske vojnike hlebom, a ovi njih duvanom. Nešto mislim, eto „nevjernici“ imaju duhana, a mi ne znamo šta ćemo sa pšenicom... Ali, to su sve „pusti (izdajnički) snovi”... Uostalom, ne kaže se za džabe: Zrno po zrno — pogača, kamen po kamen — krstača (odnosno turbe). Jedno je sigurno — mi prvi u svetu ulazimo u 21. vek. Nisam samo siguran koje ere.

Milan Ovsistanin Zemun

OOU OU LE

OVI 0 VOVRE_ ANGRY

|

палице aaa

o aa —

NEASTACOVJUJANUUN GO TOGA MLS BUAAAAAKIAK

па ган паде газета (њега твар ауто =

–

ад сар

стана сито да

JO SSUP

стр

O ара ураде VUNE