Борба, 25. 07. 1994., стр. 17
| RA ОТУМ АМОКАЗА АСОЗТОНА
вера -Бла-
" lije · згоје .PVVi. -010-
· MMA. *
=010-
о -р- :
-Izalмаја, -070пуки imni 0850 плот. Im = таIJSSU зар:
-Бгаsma -Бавфа пп
=
вжта зар: ilaji БЕЈ зрје
SOJE Ua
idi -Баохо вха -Ба· охо · -ва· Ба · -00У: -215-
traživanje javnog: mnjenja, programa i auditorijuma. .. :
_ Reč je o anketi koja se po informacijama sprovodi među. pripadnicima nacionalnih manjina u Vojvodini i čiji bi rezultati, mavodno, trebalo da posluže kao osnova za argumentovano razmatranje stanja i razvoja
„međunacionalnih odnosa.
Agošton je, naime, poručio kako „u odnosu na Mađare u Vojvodini ovakvo istraživanje, a posebno pozivanje na dobijene're-
zultate, može samo da oteža ionako već teš-.
ku situačiju“, da za njim nema potrebe s ob-
zirom na to da su se Mađari „n4 izborima·
već izjasnili i potvrdili (više od 80 odsto biračkog tela) da podržavaju koncept autonomije koji zastupa DZVM.“ :
Dakle, „prema važećim demokratskim političkim pravilima, organizacija 'koja ima takvu podršku na izborima, kao što je slučaj sa DZVM, jedino može zastupati interese
vojvođanskih Mađara”, pa bi, „u tom smislu,
pozivanje na eventualne rezultate ove anke'te imalo karakter političke manipulacije“. Konačno, Agošton je poručio da će „sa ovom
činjenicom DZVM upozhati i međunarodnu.
javnost”.
Šta je obećao Slobodan Milošević
S tim u vezi dr Ratko Marković u pismu obaveštava Agoštona da „Vlada Srbije niti priprema predlog zakona o nacionalnim manjinama, jer je on u nadležnosti savezne države, niti je naručilac ankete među pripadnicima nacionalnih manjina u Vojvodini o stanju međunacionalnih odnosa, jer je to Pokrajinsko izvršno veća. I da s tim u vezi prvi put čujem „da su se Mađari izjasnili za status autonomnog subjekta u Republici Srbiji i da-njihov iriteres u Srbiji može zastupati jedino DZVM“. 5
Мадам su, poručio je još dr Marković predsedniku DZVM, kao i sve ostale naciohalne manjine i kao svi Srbi u Republici Sr-
.biji, građani koje predstavljaju njihove legi-
timne i legalne ustavne institucije u čijem
MAVANA PAVLA Il S
еони] % :: a.
adari!?
formiranju svi oni učestvuju neposredno,.ili .
preko svojih političkih stranaka. „Uz to, mislim da ćete se složiti sa
mnom, dodao je još, „da je mnogo demokra- · .tičniji metod da.se pripadnici bilo koje druš-
tvene grupe o jednoj važnoj javnoj stvari izraze neposredno, a ne da stav o tome, u nji; hovo ime, saopštava organizacija koja je samu sebe proglasila reprezentantom te društvene grupe." : 5 S
lako se pitanje legitimiteta u pravnom smislu može u principu postaviti, odgovorio je Agošfon, „redovni kontakti DZVM sa niz-
om političkih faktora iz.inostranstva (imali '
smo više od tri stotine razgovora sa inostranim partnerima, ne računajući redovne konsaltacije sa mađarskim političarima) kao r dosadašnji rezultati na unutrašnjem planu, Demokratskoj zajednici vojvođanskih Ma-
đara daju nesumnjivu „faktičku političku .
sposobnost da otkriva, izrazi i zastupa inte-, rese Mađara u Vojvodini.“ :
Može li se, onda, i pored ovakvog nesagЈазја i oko legitimiteta očekivati skori dija-
'log vrhova republičke vlasti sa DZVM? | Agošton-je uveren•da hoće, pre ili kasnije, i ·
da je on, konačno, neizbežan i nakon već ču-
_ venih „Miloševićevih obećanja“ koja je dao
u januaru tokom posete bivšeg mađarskog ministra spoljnih poslova Geze Jesenskog. Konačno, da i· nova mađarska Vlada računa na ta obećanja, dokazuje i izveštaj mađarske novinske agencije o susretu Vladislava Jovanovića, nakon njegove nedavne afričke turneje, sa novoizabranim kolegom Laslom Kovačem u Budimpešti. Po tom izveštaju, naime, novi ministar spoljnih poslova Mađarske: podvukao je poseban značaj početka pregovora srpskog rukovodstva i
DZVM koji su već duže u izgledu na osnovu”
obećanja datih na visokom nivou“.
Da se taj dijalog drži i dalje na „stend-baju“ dokazuje po svemu sudeći i pismo dr Markovića Agoštonu, kao prvi zvaničan pisani odgovor vrhova srpske vlasti DZVM-u. Kako opet barem zasad, nije i utanačen, valja verovati da će biti aktiviran kada vlast
ra
w približavanja
а ето УГ Узират и три торта рорагто 24 Je Za вРите-
пат тоа опиштттја, раре 0, тоти 270Ртети “
-1-
010.
-ЕР-55- - а -(D- -{Di O:0
Ba мл ili вта
АИ 3 ЗИД] и и
su na saradnju sa drugim hrišćanskim, ali i nehrišćanskim verama, dozvoljavali su kontakt sa ateistima, a za sprovođenje odluka uvedene su nove institucije. Papa Pavle VI je inicirao i da se na sasvim novom Osnovu postavi odnos prema Jevrejima koji su kroz vekove bili tretirani kao neprijatelji, odnosno „ubice Hrista“. ;
Da ekumenska zalaganja nisu tek papirnata, pokazalo se konkretno. Slanjem delegacija u svojstvu stalnih posmatrača, mada ne i učlanjivanjem, Rimokatolička crkva se otvorila prema Svetskom savetu crkava, osnovanom 1948. radi jačanja hrišćanskog jedinsteva i saradnje sa pripadnicima drugih religija. (Danas ima oko 300 članica). Neku godinu kasnije, 1967. za prvog od šest predsednika Svetskog saveta crkava, izabran je, inače, srpski patrijarh German, kao prvi prvoslavni poglavar na toj funkciji.
Još neposrednija saradnja započeta je sa prvoslavnima. Čak tri puta, prevazilazeći vekovnu podeljenost, sreću se papa Pavle VI i poglavar pravoslavnih patrijarh Atinagora u Jerusalimu 1964, Konstantinopolju (Istanbulu) i Vatikanu 1967. Usledio je čin koji, sasvim izvesno, nije izgledao kao verovatan pre izbora papa Jovana XXIII i Pavla VI: 7. decembra 1965. povučene su anateme, uzajamno bačene po raskolu hrišćanske crkve 1054. na Rimokatoličku i Pravoslavnu.
Pre posete Vatikanu, patrijarh Atinaeora posetio je srpskog patrijarha (Gorana: koji je uputio telegram papi. „Pozdravljam Vašu Svetost i Svjatjejšeg patrijarha Atinagoru moleći se Hristu Gospodu da blagoslovi vaš bratski dijalog ljubavi, mira i jedinstva Svete Crkve“, napisao je srpski paterijarh. Papa je odgovorio: „Od sveg srca zahvaljujemo Vašem Blaženstvu na Vašim molitvama koje su, nema sumnje, doprinele napretku ljuba-
27020 17 72 776770 PDT
vi u onim nezaboravnim danima ргоуедеnim sa našim ljubljenim bratom vaseljenskim patrijarhom Atinagorom“. ·
Susret u Karlovcime
Izuzetni događaji u približavanju pravoslavnih i rimokatolika usledili su i na jugoslovenskom području. Prvi put posle prošlog rata sreli su se srpski patrijarh German i zagrebački kardinal Franja Šeper, i to u Sremskim Karlovcima aprila 1968.
Inicijativa je bila kardinalova, neposredno pre njegovog odlaska za „trećeg čoveka“ u Vatikanu, prefekta Kongregacije za veroučenje. Srpskog patrijarha posetio je, pola godine kasnije, i ljubljanski nadbiskup Joža Pogačnik, vršilac dužnosti Biskupske konferencije za Jugoslaviju.
Prilikom susreta u Patrijaršiji sa papskim predstavnicima govorilo se, saznajemo od učesnika, i o eventualnom .međupoglavarskom susretu. Pitanje prvog susreta u istoriji pape i nekog srpskog patrijarha pominjalo se prvenstveno sa članovima Sekretarijata za negovanje hrišćanskog jedinstva, koje je osnovao 1959. papa Jovan XXIII, ali se nije razmatrao dolazak pape u Beograd ili patrijarha u Vatikan.
Beč, gde deluje katolička ekumenska fondacija „Pro Orijente“ izgledao je kao pogodno mesto, ali očito prilike još nisu dovoljno „sazrele“, a započeti međukonfesionalni procesi i već postignuti rezultati nisu terali na brzinu i eventualnu ishitrenost u koracima.
Sem u veri, pontifeksi Jovan XXIII i Pavle VI „plivali“ su i kroz politiku, dobivši u Italiji naziv „pape mira“. Izdali su i posebne enciklike (polanice) zagovarajući postepeno razoružavanje, obustavljanje nuklearnih. proba, političku toleranciju, ravnopravniju
Zasad dijaleg prepiskom. Апара5 ји ои У
proceni da је „povoljan trenutak“. Lider DZVM ga, međutim, ipak očekuje uskoro, ocenjujući da će pitanje mreže mađarskih škola, što predlaže i traži DZVM, biti prva tema. S у
· Na pitanje, naime, da li je u januaru od Slobodana Miloševića dobijeno obećanje za mađarske škole, Agošton kaže: — Da, to je bilo najkonkretnije obećanje. Konkretno sam razgovarali i kao o realnoj mogućnosti da-se·u oblasti informisanja i kulture postave autonomni mehanizmi, dok sam pitanje stvaranja okruga sa mađarskom većinom pokrenuo ja. Međutim o tome nije bilo konkretnih dogovora, ali, u principu, nije bilo ni odbijanja. 5
Jovan VI je cenio Tita
Za vreme pape Jovana VI uspostavljeni su diplomatski odnosi SFR Jugoslavije i Vatikana, prekinuti neposredno posle drugog svetskog rata i suđenja nadbiskupu Alojziju Stepincu. Posle razgovora, 1964/1965. potpisan je prvo Protokol, 1966. SIV je doneo odluku o otvaranju izaslanstva SFRJ pri Svetoj Stolici, a puni diplomatski odnosi na nivou ambasadora (nuncija) uspostavljeni su 1970. Papa Pavle VI primio je Josipa Broza u Vatikanu 29. marta 1971.
Povodom susreta je sa jugoslovenske strane komentarisano da je papa „potvrdio pozitivan stav prema socijalističkoj, samoupravnoj, nezavisnoj i nesvrstanoj poziciji“ i izrazio da „visoko ceni ugled, autoritet i istorijsku ulogu Tita“.
Kritičarima „otvaranja prema komunistima“ papa je odgovarao: „Znam da naši partneri, kod komunista, nisu uvek iskreni. Znam da oni u dijalogu traže korist za sebe i da nastoje da iskoriste našu dobru volju. Ali, s druge strane, treba pokušati da se katolicima u komunističkim zemljama ·pruži mogućnost da žive“. i
saradnju među narodima, jačanje UN, pregovore umesto sile.
Papa Jovan XXIII je, na primer, delimično posredovao kod kubanske krize. papa Pavle VI nudio je kardinalsku rezidenciju za sastanak zaraćenih u Vijetnamu, ali se, tvrde hroničari, nije moglo prebaciti da podržavaju „zapadnu stranu“.
Papi Pavlu VI, koji je mnogo putovao i sreo se sa oko 60 šefova država (četiri puta i sa ruskim ministrom Andrejem Gromikom),nalazili su i da se previše „politički otvorio prema komunističkim zemljama“. U enciklikama oba pontifeksa, naime, prepoznati su radnički pogledi“.
Jednostavan, nasmejan, iz zemljoradničke porodice — za razliku od „uvek hamle-
'tovski zamišljenog“ pape Pavla VI, sina aris-
tokrate — papa Jovana XXIII je kritičarima „osavremenjivanja Crkve“ znao da kaže i sledeće: „Bez izvesne svete ludosti, Crkva neće nikada proširiti svoje paviljone“. Očigledno, kod ovih prethodnika sadašnjeg pape, čija se poseta odbija, nje nije nedostajalo da zadobiju poverenje među pravoslavnima.
: dr Бао Матје!
риозтуојЕ
U KIKINDI NE PRESTAJU POLEMIKE
· IZAZVANE IZJAVOM REPUBLIČKOG POSLANIKA MILENKA NOVAKOVA
Sve oštrije
-|o, dođošima“
i „nađošima“
_ U Kikindi još traju polemike, . koje povremeno poprimaju di-. menzije oštrih verbalnih sukoba, izazvane izjavom narodnog
· poslanika u srpskoj Skupštini,
dr М епка Моуакоуа,'о одпоз!ma između „dođoša“ i „nađoša“, odnosno kolonista i starosedelaca u Severnom Banatu. · j Novakov je, naime, pre iz· vesnog vremena u mikrofon ·autora emisije „Šrbija među šljivama“ NTV „Studio B“ rekao kako su „oni došli kao oslobodioci.. i još uvek nas oslobađaju i mi “imamo*sreću da nam to oslobađanje jako dugo traje“. Novakov : je ovom i još nekim izjavama aludirao na prisutnost „Bosanaca“ na rukovodećim položajima u kikindskoj opštini. Ova izjava narodnog poslanika ustalasala je duhove u najvećoj severnobanatskoj opštini, pa su usledila brojna reagovanja a i kikindska opozicija sa svojim saopštenjima obrušila na Novakova.
Zbog svega ovoga reagovao je i sam Milenko Novakov, koji, kako kaže, više ne koristi telefon, jer je stalno zauzet zbog stalnih pretnji njemu i njegovoj familiji. U izjavi za javnost Novakov je za ceo slučaj okrivio „novinara i SPS lobi, koji predvode Rajko Popović i Dušan Latinović“ i koji, po Novakovu, „pažljivo brinu o kadrovskoj politici među kikindskim direktorima i rukovodiocima“. |
Povodom ovog slučaja oglasila se i Demokratska stranka iz Kikinde, naglašavajući da vlast deli na dobru i lošu. .
„To što većini ljudi na vlasti u našoj opštini mesto rođenja nije Kikinda, nije nikakav problem. Problem je što vlast ne funkcioniše kako treba i mi je ocenjujemo lošom i štetnom za sve građane Kikinde“, kaže se u saopštenju OO DS u Kikindi, koje je potpisao potpredsednik stranke Miroslav Panić.
Naravno, pojašnjenja Novakova takođe su naišla na reagovanje pojedinih sadašnjih i bivših žitelja Kikinde. Tako su istoričar Jovan Pejin i upravnik Biblioteke grada Beograda Simeon Babić u svom dopisu za sredstva informisanja u Kikindi, oštro zamerili Novakovu što je svojom izjavom naneo „težak udarac Kikindi i njenoj političkoj klimi“.
Na izjavu Novakova reagovala je i lokalna boračka organizacija u kojoj deluju borci poreklom iz Bosne, ali i oni koji su za vreme NOB-a delovali u Kikindi i Severnom Banatu. U saopštenju se kikindskih boraca zahteva da se „Novakov“, kao čovek, lekar (valjda humanista) i narodni poslanik, mora duboko izviniti sprskom narodu“.
Istini za volju, ima i onih koji, šapatom govore da je Novakov dobro licirao temu, i da su starosedeoci na margini druš tvenog i političkog života u Kikindi. Iz sedišta Socijalističke partije Srbije, koja je u Kikindi, na vlasti (ima 40 od 51 odbornika u skupštini i najveći broj registrovanih članova), istina nezvanično, odgovaraju da „oni nisu lobisti nego vlast“ i najavljuju reagovanje na izjave Milenka Novakova. Sve u svemu polemike se nastavljaju. A očigledno je da, mada ove godine u kikindskoj opštini nisu baš ponele, među kikindskim šljivama tinja sukob čija bi eskalacija mogla da upali čitav šljivik. M. Latinović