Борба, 25. 07. 1994., стр. 21

папа арена ав

BORBA · | PONEDELJAK 25. JUL 1994.

GROZDANA OLUJIĆ, KNJIŽEVNIK

Vlast ne voli ogledala

Zatvaranje čitavih naroda i čitavih kultura u geto, čudovišno je Rao što Je bilo čudovišno i Hitlerovo bacanje knjiga u oganj. Knjige ne gore, a narodi se ne mogu uništiti. Na Zapadu, piscima uzima meru „svileni gajtan merhantilizma“

Ljubinka Milinčić

U poslednjem broju „PEN Internešnel“ objavljena je i priča Grozdane Olujić „Na dugoj dugoj ulici lica“ iz zbirke „Afrička ljubičica“. Grozdana Olujić je jedan od najprevođenijih srpskih pisaca — knjige su joj štampane na tridesetak jezika. Dosta je ршоуаla, izučava dalekoistočne kulture, poznaje kulturu Zapada i stoga je pitamo da li je stvaralac na Zapadu slobodniji nego kod nas. Da li je kultura tamo oslobođena ideoloških ograničenja kakva su doskora postojala na Istoku, ili je sve isto, samo su ideologije različite? Grozdanua (iujić: U pitanju ste već dali odgovor, ali stvari su ipaR, nešto složenije, iako su u svim vremenima i na svim meridijanima pisci oduvek pomalo sumnjivi, što je i razumljivo. Koja vlast voli ogledala? Koja se neće suprotstaviti dahu otpora i pobune koja izbija iz sDakog umetničkog dela, ako je pravo. 4 ne može ni da bude drugačije, Jer svako umetničko delo i nastaje kao suprodstaujjanje stvarnosti. Moćnici to dobro znaju, mada ponekad naprave previd. Staljin je, na primer, pomno pratio stvaralaštDo svojih savremenika, nepogrešiDo osećajući „odakle miriše barut“, uperen da je pesma ubojitija od metka. Zato je nestao Mandeljštam, Piljnjak,. Babelj. Pasternak je bio mudriji, možda imao više sreće, ko zna?

Zapad za pisca nema tako oštra sredstva, ako se izuzme Hitlerova Nemačka. Tu radi svileni gajtan merkantilizma. Od marketinške službe zavisi sudbina knjige. Ona procenjuje hoće li se knjiga moći prodati ili ne, uklapa li se autor u postojeće modne i tržišne trendove

časopisa –

„potrebni...“

itd, itd. Greške u proceni često su katastrofalne. 1 „Pushcart Press-u“ Andre Bernar nedavno je objavio zanimljivu zbirku izdavačkih promašaja. Na spisku odbijenih za objavljipanje nalaze se knjige skoro svih najvećih pisaca našeg: vremena: od Marsela Prusta, preko Džojsa, Foknera, Orvela, Beketa, Ezre Paunda, Malkolma Laurija, Golатда, Nabokova do Viljema Kenedija, čiji su roman „Korov“ odbili

gotovo spi američki izdavači, s ob- ·

razloženjem da „ni autor ni knjiga nemaju izgleda ni kod publike ni kod kritike“. „Korov“ je, međutim, postao bestseler a autor dobio Puliсетори nagradu.

BORBR: — Koliko se tu umetnik može osećati slobodnim?

6. O: — Procenite sami, mada stvaralac nikada ne zavisi samo od spoljašnjih okolnosti. Postoji Šehspiroba misao da je moguće osećati se slobodnim i sabijen „u lusku od oraha“, i ta misao je tačna: stvaralac ima onoliko slobode koliko je sam sebi pruži, sam od cenzure ili autocenzure otme. Kod pravih, velikih stvaralaca to pitanje se i ne postavlja: spojim postojanjem, svojim delanjem oni slobodu osvajaju i za sebe i za druge. Najgora je ravnodušnost sredine u kojoj umetnik stvara. Verujem da je upravo to Fokner imao na umu и езеји „Оп Рпрасу — Ше Атепcan Dream“, gde je, razmatrajući pogubnost uticaja masmedija na čovekopD privatni život, zaključio: „Umetnici u Americi i nemaju praDa na sD0Jj lični život, jer šta će im i da budu umetnici, bar kada je o Americi reč. Americi umetnici nisu Кагрој potrošačkog

društva uticaj umetnosti i mesto umetnika u društvu јо5 обе је marginalizovao. To što su, ipak, uspeli da prežive — posledica je stare istine da se ne „živi samo od hleba“.

B: Gde smo mi u svemu tome? Jedno vreme nismo pripadali ni jednoj, ni drugoj strani, a danas, tahkođe, ne pripadamo nigde...

6. 0: — Pa, i dobro je biti svoj, u božjem pismu biti svoje jedinstveno slovo, poseban zvuk i boja, jer samo ostvarujući svoju posebnost možemo nešto dati svetu, možemo biti njegov deo. Ipak, ako se bolje pogleda, mi smo deo slovenskog sveta gde je književnost oduvek imala poseban značaj. U Rusiji, Poljskoj, pa i kod nas na pesnike se uvek gledalo pomalo kao na proroke. Uzmite slučaj Njegoša, na primer. Koji još narod zna čitavo delo svog pesnika napamet, ako izuzmemo Ruse kojima je u glavi i u duši ne samo Puškin veći Jesenjin, i Ahmatova i mnogi drugi?

Na neki poseban način umetnič'ki rad kod nas se poštuje, mada se materijalno ne vrednuje. Običan čovek kod nas zna i voli poeziju. To svedoči i jedna beleška u „Politici“ o slučaju pesnika kruševačke „Bagdale“ (koji su, vraćajući se sa „Zmajevih dečjih igara“ napravili saobraćajni prekršaj, bili zaustavljeni od strane saobraćajne milicije i na strogi zahtev saobraćajaca odgovorili da su pesnici i nemaju čime da plate kaznu, pa bili oslobođeni plaćanja kad su, na licu mesta, izmišljajući stihove dokazali da su pesnici!) Takav slučaj moguć

RAPORT SA MEĐUNARODNOG FILMSKOG FESTIVALA „PALIĆ 94

Novi 70

Мајаога је ravmodušnosf: Ото“ dana Olujić

% je samo kod nas ili u nekoj od slovenskih zemalja, možda Indiji, gde je i bog koji je stvorio svet, po mitologiji, bio pesnik.

B: Embargo je pogodio sve oblasti života. U kulturi je to drastično jer Diše nismo u stanju da pratimo šta se u svetu događa, nismo u poziciji da se upoređujemo sa drugima. S druge strane, ni naša umetnost ne može u svet. Hoćemo li biti potpuno zaboravljeni?

6. 0: — To što se nama dogodilo na planu kulture svojevrstan je kulturni zločin, ali zaboravljeni nećemo biti, niti možemo. Jednom rođeno — U umetnosti ništa ne nestaje niti može biti potisnuto u zaborav za sva vremena. Uvek će se naći neka svirala da obznani „u cara Trojana kozje uši“, isplivati iz tame i zaborava riboliki lepenski bogovi, čudo mileševskih fresaka. Pojedincima može da bude uskraćena radost priznanja ali njegovom delu nikada i nikada za sva vremena. Zatvaranje čitavih naroda i čitavih kultura u geto čudovišno je kao što je bilo čudovišno i Hitlerovo bacanje knjiga u oganj. Knjige ne gore a narodi se ne mogu uništiti.

nr — haos iz 1993.

Film „Dnevnik uvreda“ je dragocen zbog teme kojom se bavi — sećanje na zimu prošle godine

Prva dva dana Međunarodnog filmskog festivala „Palić 94“, protekla su u znaku lepog vremena, brojne festivalske publike i, naravno, domaćeg filma. Jer, publika na Letnjoj pozornici imala je priliku da vidi „Seobe“ Aleksandra Petrovića, i „Dnevnik uvreda“ Zdravka Šotre. Film „Seobe“ Aleksandra Petrovića, kojim je u petak uveče,

· Otvoren festival na Paliću, biće

prikazan u zvaničnom programu festivala u Montrealu iduCceg meseca — saopštio je na konferenciji za štampu na Paliси zamenik glavnog i odgovor-

nog urednika Radio-televizije OU Pesma a ai ie niČO

„Ртохоке u život”

Prošlogodišnji pobednik festivala na Paliću reditelj Dušan Makavejev, koji sada snima film za Škotsku televiziju, poslao je poruku u kojoj moli „drage prijatelje da mu oproste što ove godine meće biti učesnik filmskog зауђа na Paliću“.

Postavljajući pitanje „Imamo li u ovo vreme jeda i cCemera pravo na bilo kakvo slavlje“, Makavejev je odgovorio da je ne samo potrebno, već i „jako važno da slavlja postoje“.

Pominjući sankcije, on je istakao da je „važno tome duhovno se odupreti“ i poručio: „Meka

ovi koji su iz domena snova budu to prozorče u život koji smo zaboravili“. А а O BN Srbije, producenta „Seoba“ Aleksandar Avramović.

Na konferenciji je saopšteno .

ние = JI Е7

да зе Aleksandar Petrović i dalje nalazi na klinici u Parizu gde se oporavlja od operacije, ali da je njegovo zdravstveno stanje i dalje nestabilno.

Ostvarenje Zdravka Šotre, „Dnevnik uvreda“, premijerno je prikazana na Filmskom festivalu u Sopotu. O ovom svom 05tvarenju, scenarista Gordan Mihić, kaže:

— Pre dve godine izašla je, u izdanju BIGZ-a moja knjiga pripovedaka „Bosi na putu“. U ovoj knjizi je i priča „Neprijatelji“. Ona govori o jednom sredovečnom bračnom paru. U knjizi

sam se bavio metafizičkom di- ·

menzijomi onoga što je dvoje ljudi vezivalo čitavog Života, a tome sam, praveći scenario za film, dodao i sve nedaće koje nam je donela 1993. godina.

Bavio sam se, naizgled, beznačajnim stvarima i detaljima koji čine svakodnevicu zajedničkog života — grčevitom borbom za preostale deliće morala, časti, i najobičnijeg ljudskog dostojanstva“. Inače, Gordan Mihić je imao ponudu da ovu priču radi u češhoslovačkoj filmskoj produkciji, ali „priča se otela i postala tipično naša. Na scenu je zatim stupila Televizija Beograd, a s obzirom da ga izuzetno cenim, veoma mi je drago što se tog posla prihvatio Zdravko Šotra“, — kaže Mihić.

Ovu potresnu priču o sudbini ljudi u Beogradu u zimu 1993. filmski kritičar Dinko Tucaković je ocenio dragocenom po tome što je uvela novi žanr u sav-

remenu domaću kinematografi-

= 7

ju, baveći se situacijom bede, haosa i beznađa koji su donedavno vladali, direktno, bez distance na gotovo dokumentaran način. ~

„Dok se gleda „Dnevnik uvreda“ gotovo svakome se u glavi

odmotava lični film sećanja na prošlu zimu, koji se umnogome podudara sa slikama sa velikog platna“, dodao je on.

· Preksinoć je publici na Paliću prikazan i film Rolanda Džofea, „Grad nade“ (SAD). V.P.G.

idi ma Istok

„Građ nade“, SAD, 1991, režija: Roland Džofe, uloge: Patrik

Svejzi, Art Malik

Dinko Tucaković

U zemlju, u kojoj se snima najviše filmova na svetu (Indiju), dokazi čovek iz zemlje u kojoj se snimaju filmovi koji se najviše gledaju u svetu (SAD). On je le-

' kar koji beži od svog oca, sebe,

sopstvene, civilizacije i dolazi na sam otpad jedne druge koju ne razume, a koja njega ne razume.

Dalji tok melodrame „Grad

nade“ o tome kako problematič- -

ni mladi doktor (Patrik Svejzi) i vozač rikše (Om Purim) koji se slučajno sreću u Kalkuti i pobeđuju lokalnu mafiju, kao da je siže nekog od indijskih filmova koji je za ovu priliku urađen američkim kapitalom. Reditelj Roland Džofa, nakon što je пеpovratno u Holivudu propao njegov patron, producent Dejvid Patnem (POLJA SMRTI, „MISIJA“) sve teže nalazi sredstva za svoje epove, koji sve manje „zanimaju publiku koja sve više gleda filmove čiji kadrovi trepere u dužinama manjim od jedne sekunde. Roland Džofa, tako, sve

više izgleda kao definitivno zagubljeni epski pesnik u eri filmskog repovanja.

„Grad nade“ imponuje svojom vizuelnošću (Piter Bižu), jednim etnomuzičkim istraživanjem (Enio Morikone) i sjajnom igrom jednog pravog (Om Purim) i jednog evro-indijca (Art Malik). Ona nema dubinu i razumevanje filmova Džejmsa Ајvorija i Ismaila Merčanta sa sličnom tematikom ni viktorijansku poliranost Dejvida Lina, kada je radio u istom podneblju.

Gušeći se u gomili socijalnih problema čiju suštinu ne poznaje, a bivajući zaveden lokalnim folklorom (polu-dokumentaristička scena svadbe na samom kraju filma), ne daje odgovor ni za patnje ljudi u favelama grada nade u Kalkuti, sa svojom bedom, leprom i glađu, niti mladim Amerikancima željnim bekstva na drugi kraj sveta. Ali, na sličnom ispitu je pao i Bertoluči sa „Malim Budom“. Bilo bi isuviše lako da su svi odgovori na onoj drugoj strani sveta.

SA BIJEMALA MLADIH U VRŠCU

бопбаган а Кетсан

Uprkos ozbiljnoj izolaciji zemlje, prvi Likovni bijenale mladih u Vršcu, doživeo je, mada veoma skromno, prisustvo i učešće stranih kritičara i umetnika.

Među najznačajnije goste svakako spadaju grupa mladih umetnika, studenata iz Pariza sa svojom pratećom izložbom Bijenala u Apoteci na stepenicama — „Trans-Urgency“, i Akile Bonito Oliva, italijanski kritičar, promoter italijanske Transavangarde tokom osamdesetih godina, direktor Bijenala u Veneciji 1993, autor izložbe „Umetnost i depresija“ koja trenutno traje takođe u Veneciji, i autor niza knjiga, od kojih je našoj publici najpoznatija „Ideologija izdajnika“. Promocija njegovog nedavno prevedenog i objavljenog najnovijeg pisanog dela „Priručnik za letenje“ (izdanje „Svetovi“, Novi Sad) bila je povod posete Novom Sadu prethodnog dana.

Jednodnevni boravak Bonito Olive u Vršcu ispunili su obilazak Bijenala, nekoliko pratećih izložbi, konferencija za štampu i predavanje koje je održao u Konkordiji.

Svoj dolazak u Srbiju Bonito Oliva vidi kao dokaz solidarnosti ovoj kulturi koja, po njemu, plaća preveliki dug, a sve iz verovanja u slobodu komunikacije kulture. To što je solidaran ne znači da je nekritičan. Izložba mladih u Vršcu ima jedan akademski standard koji na određen način reflektuje i likovna istraživanja na internacionalnom planu. Postoji veza, koju on uočava dvadesetak godina unazad, između lokalnog i internacionalnog jezika, ne primećuje se provincijalizam, što nie onemogućava da se osete koreni ovog rada. Po Olivi, umetnik mora da ostavi utisak pripadanja određenoj antropološkoj teritoriji. Bijenale mladih ima vid kompaktnosti teritorije, a to je veoma značajno u trenutku kada se čini da umetnost gubi u važnosti. Ipak, umetnici na izložbi su asocijalni — ne mogu da se povezuju po formalnim rešenjima. Oblast koja podrazumeva susticanje više kultura proizvodi vrstu eklekticizma iz kojeg se potom 'rađa specifična originalnost. Memorija, ono što umetnicima pristiže sa strane, postaje aktivna i kreativna, ne fetišistička.

Eventualni pokušaj da se pozovu i umetnici iz drugih Kkrajeva bivše Jugoslavije pomogao, smatra Oliva, bi da se bolje uoči ko su oni koji prave politiku, a ko oni koji prave umetnost. Misli, da pre nego što se pravi izložba objekata, treba praviti izložbu projekata — pozvati umetnike i intelektualce spolja, organizovati nastupe, predavanja, kontakte između njih i mladih umetnika i intelektualaca odavde. Ukratko, treba više Sprovoditi iskustvo umetnosti, nego predstavljati umetnička dela, omogućiti veću cirkulaciju ličnosti nego samih objekata, jer danas postoji veća potreba za razmenom nego za koniemplacijom. Izložbu u Vršcu Oliva vidi kao estetički emancipovanu, ali i kao etički važan aspekt likovne kulture, kao vrstu spekulativnog odgovora embargu. On misli da je najbitnije senzibilizovati teren i imati reference sa strane koje bi reflektovale ovdašnja zbivanja, a tako bi se izbeglo identifikovanje srpske kulture sa srpskom vojskom. Veruje da u izložbama treba da postoji moment istorije, u protivnom ona postaje kao i sve druge. Jadranka Тоне