Борба, 15. 10. 1994., стр. 13
МУ
12
ин нивинЕ а “У 2)
x. SMO UC 2 Ма ен
vni dekret protiv šunda
|| / lil
·
+ •
i 4
Slobodan Kostić
četku Knez Mihailove ječi otegnut glas
sa kasetofona: Ide Pera, ide Pera jaše konja bela i za njime Srbadija cela; nekoliko koraka dalje na sklepanom stolu prodaje se figurica Snupija sa šajkačom; u Muzeju savremene umetnosti izložba „Balkanski istočnici srpskog slikarstva 20. veka"; BELEF pretvoren u „Sabor kultura duhovno srodnih — istočnohrišćanskih naroda“; na televiziji odsjaj reflektora na bižuteriji kojom su okićeni pevači „tehno-rep-folka“. A ratnik Milan Gvero — kulturni poslanik, nagrađen „Zlatnom značkom" zvanične državne ustanove, Kulturno-prosvetne zajednice Srbije.
Bio je to samo vrh talasa koji se ovde valjao mirno, već nekoliko godina, da bi sasvim neočekivano i iznenadno naleteo na proglas Ministarstva kulture: „Borba za prave kulturne vrednosti a protiv novokomponovanog haosa! Bitka za lepo i uzvišeno! Težlja za skladom, a protiv plime ružnog i |) prizemnog!
Odmah je i organizovana turneja pijaniste Ivana Tasovca, koji sada širom Srbije | izvodi sonate Hajdna, Suberta ı Prokofjeма... „Nemoguće je ovakvom proklamacijom zameniti bilo šta" — razmišlja o ovom otklonu Branimir Stojković, sociolog kulture, zaposlen u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka. „Teško je očekivati da će posle jednog dekreta, svi oni koji su poslednjih godina dovedeni na čelo ustanova kulture i medijskih programa, koji svojim bićem pripadaju nečemu.sasvim suprotno од омод 510 ргокјатије Ministarstvo, promeniti svoje mišljenje", reći će Milena Dragićević-Sešić takođe sociolog i profesor Fakulteta dramskih umetnosti.
Za bilo kakvu promenu u smeru, kakav želi Ministarstvo kulture trebaće jedan dug vremenski period kao što je bio ı dug proces jačanja novokomponovane kulture i njenog prelaska iz margine društva na njegovu
S jezgrom Beograda, već na po-
а! | Milena Dragićević-Šešić i Branimir Stojković, sociolozi kulture
Istrošen je i patriotski kič
Sada se oseća klima otopljavanja i napuštanja populističkog modela, ali nije moguće proklamacijom zameniti ono što se negovalo proteklih nekoliko godina
površinu — saglasni su naši sagovornici. Milena Dragićević objašnjava da je najadekvatniji naziv modela koji sada pokušava da zameni Ministarstvo kulture — populistički kulturni model. Međutim, kaže ona, često smo koristili i termin novokomponovana kultura ili novokomponovani model. U trenutku kada je ovaj model počeo da dominira komercijalnim svetom medija, i kada je reč folk počela da zamenjuje termin novokomponovana muzika, onda je već moglo da se govori i o neofolk kulturi. To je veoma precizan termin jer podrazumeva da se radi o oživljavanju nečega što je tradicionalno i njegovom iskrivljavanju u komercijalne svrhe. Njegove osnovne odlike su — nekritičko veličanje i mitologiziranje tradicije. Pre desetak ili 15 godina mogli smo reći da novokomponovana kultura, kultura relativno neobrazovanih slojeva. Danas su njeni elementi postali dominanini u svakom pogledu ı našli svoje mesto i u elitnoj kulturi. Profiterstvo, maskirano patriotizmom, uzvišen osećanjem duha nacije, nacionalnog kulturnog identiteta, u suštini je nacionalni mitomanski kič koji odiše podjednako ı megalomanijom i ksenofobijom, kaže naša sagovornica.
Tu imamo priliku da vidimo mešanje obrazaca tradicionalnih ikonografija ı savremene zapadne kulture. Došlo je i do prožimanja sa urbanom rok-kulturom što je dovelo do veoma specifične tehno-folk varijante: upotreba džinsa. određenog nakita ali priiagođenog i oblikovanog sebi, tako da neofolk postaje blizak različitim uzrastima i različitim stvaralačkim strukturama. „Mešanje samo po sebi nije loše. U krajnjoj meri i postmoderna (kao uostalom ı secesija ı helenizam)
jesu ekletički tipovi. To nije loše ukoliko je ta sinteza promišljena ı ukoliko komponuje neku vrednost kombinacijom postojećih elemenata. Ovde to nije slučaj. Iz različitih stilova i različitih umetničkih tradicija izvlače se samo oni elementi koji najlakše i najdirektnije udaraju u ljudske emocije. Elementi koji mogu da zadrže svoju jednostavnost i ljudsku pažnju". Iz celog opusa srpske tradicioinalne muzike izvučen je samo osnovni ritam kola. Iz ciganske — jedan ritam koji se koristi u refrenima, a iz obilja orijentalne muzike izvučena je samo melodizacija vokala na kraju stiha. Književnost se gotovo vratila na deseterac. Opseda je mit, prošlost ı revalorizacija motiva srpske umetnosti. U likovnoj umetnosti imamo dosta nevešto i banalno vraćanje Vizantiji i tehnikama vizantijskog slikarstva i bojama. „I elitna kultura se hvata za nacionalno kulturno nasleđe ı patrijarhalne vrednosti zaboravljajući pritom sve one istinske tekovine nacionalne kulture koje ne izviru iz folklora ili duha svetosavlja" kaže Sešićeva.
Međutim, nakon tri godine rata istrošen je i patriotski kič, zaključuje ona. „Sada se oseća ta klima otopljavanja i napuštanja populističkog modela ali se to više dešava na planu kulturne politike, a manje na planu kuiturne empirije“ — skreće pažnju i Branislav Stojković. Svi ovi programi su poput neke vrste zvižduka koji treba da privuku pažnju, ali neće učiniti mnogo više od toga. „Ne mislim da akcija Ministarstva može da učini bilo šta. Sigurno je da nije moguće zameniti proklamacijom ono što se negovalo proteklih nekoliko godina, ali je barem Ministarstvo pokazalo svoje preferencije” zaključuje Stojković.
Slobodan Atanacković, glavni urednik muzičkog programa Radio-Beograda
Svi su se uzmuVvali
Ivica Petrović
nismo vodili, završen? Možda je zva-
nično „pranje ruku“ predstavljao prilog Dnevnika u pola osam o seoskom turizmu? Ili je za nas rat bio završen onog trenutka kada je na Trećem kanalu za hit dana izabran džez pijanista Oskar Piterson? Uglavnom, upadljivo je da su preko noći vračevi, „komentatori“ i stručnjaci za GEOTEOPOLITIKU zamenjeni veselim kulturnim prilozima. Koka-kola, Malboro i Suzuki su tako oterani na smetlište istorije, a Srbiji su, kao svetska čuda, vraćeni rokenrol, klasična muzika, BITEF, ı katakombe podno Kalemegdana. Postoje stručnjaci koji tvrde da je turbo-folku, koji je do tada bio neprikosnoven, direktno ubrizgavanje obezbeđivala vlast. |I да ти је redovno menjala ulje, podešavala ventile i sipala najkvalitetniji benzin. Ali, susret sa našim sagovornikom Slobodanom Atanackovićem, glavnim urednikom muzičkog programa Radio-Beograda nas je doveo do žanimljivog saznanja da je čitav novokomponovani haos rezultat „underground“ delovanja!? „Ne mislim da je to režimski produkt, kaže Atanacković, već su isključivi krivci prvo sitni, a zatim ı krupni profiteri. Oni su odlazili u Iran, Irak, Tunis, Maroko, donosili ovamo ploče sa kojih su skidali melodije ! sa njih dodavali tekstove, i u:tome su videli dobar profit. Dakle, to nije rađeno po zadatku države ili režima već Iz najobičnijeg ličnog interesa. Ali mogu da kažem da je nekim mojim kolegama, urednicima narodne muzike, i dosadilo da stalno slušaju „Tri livade nigde lada nema". Radio je institucija koja mora da gleda napred, on ne može doveka da se bavi samo Carevčevim pesmama. | izvorna muzika se mora reprodukovati na-nov na-
Ks: je odlučeno da je rat, koji nikada
_ Čin, u duhu vremena".
Za borbu proliv šunda i kiča (dekretima) Slobodan Atanacković je čuo u kafani?! Od-
~ lazeći u Negotin, ko;ern је рокјопјеп угедап, _ koncertni Мамп, Ајапаскемс =е за атек!о-
rom Radija zaustavio u usputnoj kafani, gde je za susednim stolom ministarka kulture vatreno najavljivala svoju borbu protiv kiča i šunda, pominjući Radio-Beograd kao glavnog krivca. „Ne verujem u borbu dekretima, kaže Atanacković. Uostalom, Radio-Beograd je jedna stanica, ako svi ne stanu u taj front borbe, i sve te privatne stanice, ništa od toga neće biti. Sada kada smo doveli narod u situaciju da želi ono što mi želimo da on ne želi, prisećam se reči profesora Logara. Kič je to što na koncertima ozbiljne muzike ne vidim Branka Pešića, rekao je prof. Logar, ali ga vidim na boks-mečevima. To generiše kič". Nije baš svež primer, primećujemo. „Mogu da vam dam ı noviji, odgovara Atanacković, ali vi ćete to objaviti pa ću ja dobiti otkaz". Posao je posao.
Ali, ipak se primećuje da je upozorenje koje je ministarka kulture uputila dalo nekakve rezultate. „Odmah nakon toga, dodaje Atanacković, svi su se nešto uzmuvali po Radiju, po njegovim hodnicima, pa me čak ı zovu da pitaju da li smeju da puste to ili to. Ako je to bio cilj, kaže urednik, onda to podržavam“. Ali bez dekreta. „Mi hrlimo u demokratsko društvo", kaže.
„Na Radio-Beogradu nikada nije bilo nikakvih pisanih ni nepisanih zabrana muzike sa prostora bivše Jugoslavije, tvrdi Atanacković. Pojedini slučajevi su izmistifikovani, nastavlja i mogu reći da je muzički program dosta hrabro emitovao muziku iz drugih sredina". Kada smo razgovor vratili na „Poselo", Atanacković je procenio da je ono „u umirućoj fazi". Uostalom, ako se ostvari plan Skupštine grada o Kalemegdanu, ono se sigurno neće tamo odigravati. Nešto drugo je mnogo veći problem, napominje. Emisije „Tamo daleko“i „Leto na Adi“, koje se meni inače ne sviđaju, poslate su na nekakav festival u inostranstvu, ı tamo čak ı dobile neke nagrade. | ko će sada da izađe na kraj sa autorima tih emisija, koji će uvek da se pozi vaju na te nagrade.Da li ta Evropa zna da 'i je to došlo iz Irana ili iz Srbije, ko'te pita. Te
i emisije očito. imaju neku dinamiku koja 'ijima odgovara