Борба, 24. 10. 1994., стр. 20
ОЈ КОШТОРА U SVETU
BORBA PONEDELJAK 24. OKTOBAR 1994.
7
kasteru „Vašington post“, „čini većom od života — i na platnu i van njega“.
Vašington Slobodan Pavlović
Bert Lankaster (1913-1994) sleteo je sa cirkuskog trapeza u svet holivudskog biznisa, održao se tu punih 45 godina i vinuo se među zvezde, ostavljajući za sobom trag od preko 70 filmova. Nekih od njih nezaboravnih — za istoriju i za legendu. Robusni, šarmantni „tvrdi momak“ — koji je prešao put od cirkuzana iz njujorškog Istočnog Harlema do samoukog glumca, holivudskog stara i Oskarovca — pobeđivao je u svojim filmskim bitkama, da bi pred vikend pao kao žrtva srčanog udara. Za 80-godišnjeg Bartona Stivena Lankastera bio je to kraj, a za Ameriku početak evociranja uspomena na OvVOg svog omiljenog heroja i, uopšte, „jednu zauvek prošlu holivudsku generaciju“. „I u privatnom životu i na ekranu iz njega je zračio nekakav poseban magnetizam koji je terao ljude da satima stoje pred blagajnama, a žensku publiku da se obeznanjuje sa svakim njegovim novim filmom“ — ispričala je tim povodom Šeli Vinters u jednom jučerašnjem prigodnom TV programu.
Lepeza filmova po kojima se prepoznavao i pamtio Bert Lankaster, bila je izuzetno široka. Za ulogu narednika Vordena u „Odavde do večnosti“ dobio je 1953. nagradu njujorških kritičara i kandidaturu za Oskara (a da se i ne govori o ljubavnoj sceni sa Deborom Ker, na havaiskoj plaži, koja je ušla u istoriju američkog filma), u „Obračunu kod O.K. Korala“, 1957, bio je dosad najbolji Vajat Erp u „Vrati se, mala Sibo“ impresivni izlečeni alkoholičar, cinični komentator sa Brodveja u filmu „Sladak miris uspeha“, nezaborav-
|| ni mafijaš u „Atlantik Sitiju“... Nabrajanju nikad kraja: „Tetovirana ruža“, „Trapez“, „Plamen i strela“, „Nirnberška presuda“, „Razdvojeni stolovi“, „Ptičar iz Alkatraza“, „Kentakian“, „Aerodrom“,
AMERIKA SE OPRAŠTA S LEGENDOM HOLIVUDA BERTOM LANKASTEROM
Sa frupeza do zvezda
Robusni, šarmantni, „tordi momak“ prešao Je put od cirkuzanta iz Istočnog Harlema do stara i „oskarovca“ i do legende Која se, kako piše na celoj strani pospećenoj Lan-
Уеа оф шуиоћа
Bilo da je organizovao bekstvo iz zatvora, kovao zaveru-u Vašingtonu ili predvodio bandu plaćenika u meksičkoj pustinji, Bert Lankaster je uspevao da svojim likovima udahne dušu. I kad je igrao vucibatine i kad je igrao heroje — činio je to sa dostojanstvom i autoritetom. Malo je onih kojima će „Vašington Post“ izdvojiti celu stranu za „in memoriam“ i napisati pritom nešto poput onoga što je objavljeno u subotu: „Vest iz Los Anđelesa o smirti Berta Lankastera tužno je obeležje jedne epohe koja prolazi. Najveća razlika između današnjih i nekadašnjih filmskih zvezda upravo je u tome što su nam se oni jučerašnji činili većim od života — i na platnu i van njega“.
„Tvrdi momci“ i „Polje snova“, takođe su nezaobilazni opusi prebogate Lankasterove filmske biografije.
Visok i atletski građen, Bert Lankaster bio predodređen za junaka kaubojskih i akcionih filmova, poput onog u „Ubicama“ iz 1946, „Sirova sila“ (1947), „Raskrsnica“ (1949), „Desetoro visokih ljudi“ (1951), „Vera Kruz“ (1954),
. msku umetnost.
itd, itd. Vođen svojom zvezdom, međutim, on je rađe rizikovao i preuzimao uloge koje su često prevazilazile njegove stvaralačke domete. Taj rizik se, međutim, isplatio: 1961. dobio je Oskara za briljantno odigranu ulogu evangeliste-šarlatana u filmu „Elmer Gentri“ napravljenom po istoimenom Sinklerovom romanu, a još tri puta posle toga bio je nominovan za najvišu nagradu Američke akademije za fil-
Bert Lankaster bio je holivudski liberal pre r.ego što je to postala moda (a kasnije i kliše) u prestonici američkog filma. Godine 1978. u filmu sa filmskog platna prvi put je izrečena teška i prava reč o američkom ratovanju u Vijetnamu. Na liniji onoga što se videlo i čulo u „Apokalipsa sad“ i „Rođen 4. jula“ — ali pre njih. - =
„Ova zemlja je imala puno velikih glumaca, ali Bert je bio nešto izuzetno. Kao Džems Kegni, kao Hemfri Bogart nešto što se jedanput rađa“ čulo se preksinoć od Širli
Džons, dobitnice Oskara '61. za glavnu žensku ulogu (takođe u filmu „Elmer Gentri“).
„Opraštamo se sa jednim džinom. Bert je otišao, ali on ne može da umre“ — oglasio se Kirk Daglas. „Bio je veliki glumac i veliki čovek. Hrabar u izboru onoga što će raditi, izuzetno pažljiv prema onima s kojima je radio“ — izjavila je Suzan Зегепдоп, раппегка 17 „Atlantik Sitija“.
JEDNA NEOBIČNA KNjIGA „ZAPALILA“ SVET
Romansirana istorija brojeva
Ljudi su tokom svoje istorije neprestano tragali za raznim načinima računanja, ali niko nije prebrojao koliko tih načina ima. Ovu prazninu trenutno popunjava knjiga bivšeg profesora matematike Džordža Ifraha (na slici) Univerzalna istorija brojeva“, koja opisuje različite metode računanja i numerologiju, od kromanjonskog čoveka do danas. Ova knjiga je u Parizu napravila pravi bum; po ceni od 298 franaka (56 dolara) prodalo se 120.000 primeraka za manje od mesec dana, što ovu knjigu stavlja u sam vrh svetske liste bestselera. :
Ideju da napiše ovu knjigu Ifrah je dobio kada ga je pre dvadeset godina jedan učenik pitao kako je bilo moguće računati rimskim brojevima i otkuda nula. Ifrah nije umeo da mu odgovori, zato je ostavio posao i krenuo u potragu za odgovorom.
Posle devetnaest godina rada objavio je prvo izdanje „IJniverzalne istorije brojeva“ (1981), ali
to je bila priča o razvoju ljudske inteligencije kroz matematiku, a ne ono što je on hteo da otkrije. Zato Ifrah ponovo počinje sa radom i skuplja materijal za novu knjigu.
Drugo izdanje knjige „Univerzalna istorija brojeva“ se od prvog ne razlikuje jedino po naslovu. Glavno pitanje u njoj je: kako i kad je čovek počeo da koristi nulu?
Stari Kinezi su koristili bele i crne štapiće za negativne i pozitivne brojeve, ali nisu shvatali pojam nule. Vavilonci su-imali definisan problem nule, ali nisu našli odgovor na njega. „Dvadeset minus dvadeset“, pisao je pisar na glinenoj ploči. Ifrah misli da su nulu otkrili indijski mistici da bi zapisali starost Brahme i veličinu univerzuma, za šta im je bio potreban veliki broj.
Prvo korišćenje nule u modernom tekstu nalazi se u jednom indijskom spisu koji opisuje položaj planeta i zvezda na osnovu kojeg može precizno da
se datira tekst: 25. avgust 458. godine Julijanskog kalendara.
Ifrah kaže da Je bila potrebna prava civilizacija da bi čovek spoznao prazninu u svim njenim aspektima i pretvorio ništa u broj. To je otkriće važno koliko i otkriće vatre. Nula je otvorila put algebri i modernom računu. Oslobodila je čoveka od računanja na prste, štapiće, Šljunak. Arabljani su brzo usvojili indijsku notaciju, ali je trebalo da prođe hiljadu godina da bi bila usvojena i u Evropi. Sveštenstvo je bilo sumnjičavo prema ne-hrišćanskim simbolima pa je ovu notaciju usvojilo tek kad se uverilo da to nisu „đavolja posla“. di
Radeći na ovoj knjizi ifrah je, kaže, postao humanista. Čovek ima istu mogućnost računanja kao vrana. „Ono što nas odvaja od nje“ kaže Ifrah, „je kultura
koju prenosimo s generacije.na.
generaciju“ B.
ROMAN GODINE U ENGLESKOJ NAPISAO SKOTLANĐANIN
Novi velrovi
LONDON Duška Podrug
Loša sezona u romanesknoj prozi donela je muke ovogodišnjem žiriju za najbolji roman godine. Ova tradicionalno „engleska“ prozna forma sve više zanemaruje običnog čitaoca i bavi se bizarnim i ekscentričnim. Tako se u najužem izboru našlo 6 romana koji ne samo da nisu bestseleri, već se i veoma slabo prodaju a jedan je čak plod samizdata.
· Članovi žirija i kritičari tražili su
i pronašli pohvale za odabrana dela. Ipak, odluka da se nagrada
dodeli romanu „O kako je samo ·
kasno bilo“ škotskog pisca Džejmsa Kelmana delovala je šokantno na“ pripadnike literarnog „džet seta“ koji se okupio u dvorani Gildhol, ali i na celokupnu javnost. ~ '
Nagrađena je knjiga potpuno utonula u škotsku tradiciju. To je, pokazalo se, bio isuviše demokratičan izbor, čak i u najnovijoj klimi tolerantnijeg odnosa vlasti prema specifičnostima života pa i osećanja Iraca, Škotla đana, Velšana. 5
U ovom crnohumornom romanu Kelman na 400 stranica beleži monolog slepca koji živi u Glazgovu. Njegovu sudbinu posmatra i komcntariše narator, ali. u istom kodu tipičnom za ulični govor ovog škotskog grada. Govor je to neobrazovanih, пегојегапtnih, gotovo neartikulisan. A up-
_ravo takvoj „demokratičnosti“
po kojoj se pisac utapa u govor svoga lika, težio, je Džejms Kelman čije je kredo da „autor treba da sledi junakovu tačku gledišta“. Smisao takve poetike obJasnio je u govoru na svečanosti u dvorani Gilahol: „ja želim da očuvam tradiciju kojoj pripadam, borim se protiv kulturne
IZABEL ŽIPE O ZBIVANJIMA IZA KULISA KE D'ORSEJA
Minisfarka — movimar
Šta da radi novinarka na jednogodišnjem neplaćenom odsustvu ako Je uz to i supruga ministra inostranih poslova? Naravno, napisaće knjigu o zbivanjima iza kulisa Ke d'Orseja. To je upravo uradila Iza-
siromašnogp”.
na Osfrvu
izolacije i asimilacije. Meni nije važna institucija engleskog jezika, meni je važna Engleska“.
Novinari i komentatori su se našli u čudu kad je ovaj čovek skromnog izgleda i anksioznog ponašanja održao taj „marksistički“ govor. Odmah su ga zapitali zbog čega je odlučio da bude politički pisac.
„Nisam politički pisac ja samo pišem priče o ljudima okc sebe a ljudi se nalaze u raznim situacijama u kojima naravno ima i politike onoliko koliko je ima i u realnosti“, odgovorio je. Sasvim marksistički zvučala je i izjava da će deo para od nagrade, a reč je o 20000 funti podeliti siromašnim prijateljima... Tako je u pomalo dikensovskoj atmosferi protekla dodela nagrade za roman godine na kojoj se među zvanicama u smokinzima i dugačkim haljinama obreo i ovaj čovek u sivom odelu i plavoj košulji.
Presedan da se nagrada dodeli škotskom piscu i to onom koji Je veran nacionalnoj kulturi i jeziku za trenutak je pokazao mnoge pukotine nc samo u literarnim krugovima, veći duboke, nepremostive raskole među
· bogatim i srromšanim, među čis-
tokrvnim Englezima i onim drugim, među metropolom i provincijom. A taj raskol koji prati i duboka moralna pa i intelektualna kriza, video se i po broju
prodatih primeraka. Iako nagra· đen najznačajnijom književnom
nagradom, roman „O kako je sa-
| mo kasno bilo“ slabo se prodaje,
svega „pedesetak „primeraka
dnevno. A samo pre nekoliko
nedoclja, biografija ı! kojoj se opisuje ljubavna afera princeze DaJane prodata je u jednom danu u 75000 primeraka. Eto dobrog gradiva za roman kakvog novog Dikensa!
bela Žipe (na slici) supruga francuskog ministra Alena Žipea. Njena knjiga „Na biciklu“ govori o zgodama jedne radoznale mlade žene, nekonvencionalnog ponašanja, u uštogljenom svetu francuske diplomatije. Ako Joj se.des- da dođe na biciklu u palatu Ke d'Orsej, suoča-
va se sa hiljadama smešnih pravila i propisa milimetarski preciznog
protokola. Knjiga „Na biciklu“ je lako štivo, namenjeno „običnim ljudima“ koji žele da zavire iza diplomatskih kulisa i, po oceni, kritiča-
ra, liči na kolekciju razglednica: red portreta supruga diplomata, red
uspomena sa putovanja, red anegdota sa prijema: Ta lakoća, da ne kažemo trivijalnost, nije ipak smetala uglednom
• izdavaču „Grase“ da objavi knjigu g-de ministarke.
aaa ON
i ri
34 ђ