Борба, 25. 10. 1994., стр. 22

ПНЕ СЕТУ |

empo Đardineli voli da se predstavlja kao nestaМ šni dečko argentinske književnosti, naročito od kad mu mesto u njoj ne zavisi više od književne mode ı izdavačkih hirova. Rođen 1947. u Resistensiji, glavnom gradu severne provincije Ćako. uz reku Paranu i granicu s Paragvajem. nikad zapravo nije živeo u Buenos Antresu. u Meksiku ı SAD. Kao mlad novinar i potajni pisac opčinjen Kortasarom, došao je u Buenos Aires iz kojeg je po uspostavljanju vojne diktature, 1976. otišao u Meksiko, gde Je živeo do 1984. jedno vreme kao uspešan ..yuppie“ — izdavač ekonomskog zlasnika „Ekspansion“. a роtom kao pisac od zanata. Ponovio Je sudbinu mnogih Argentinaca između ostalih Borhesa, Kortasara. Sorijana koji su se prvo proslavili u inostranstvu, da bi potom našli zasluženo mesto u sopstvenoj zemlji: za „Vreli mesec" dobio je 1983. nacionalnu nagradu Meksika za romah godine, da bi iste godine objavio ı knjigu „Zašto su zabranili cirkus?“ Pre toga је u Španiji objavio 1980. pukim slučajem Svoj prvenac „Revolucija na biciklu“, a u SAD „Nebo s rukama“ (1981!) ı zbirku priča „Uzorni životi“ (1982). Po povratku u Argentinu, objavljuje roman „Kako sami ostaju mrtvi“ (1985), „Svetu službu sećanja“ (1991) — možda najbolji argentinski roman od Kortasarovih „.Skolica“ – 1 zbirku pripovedaka „BožJa kazna“ (1993). U međuvremenu, bio je novinar, profesor književnosti na Univerzitetu La Plata, gostujući profesor na mnogim severnoameričkim univerzitetima ı osnivać/izdavač dragocenog književnog časopisa „Puka priča“, posvećenog pripoveci. Od pre nekoliko godina konačno je prinvatio sudbinu profesionalnog pisca, mada Ju je preuzeo Još pre nego što Je objavio svoju prvu knjigu: daleke 1980, svom saputniku na letu NjujorkMeksiko, Đardineli se predstavio kao pisac. Nije ni slutio da pored njega sedi Ivan Mozo, jedan od vlasnika izdavačke kuće „Ротап“, koji će postati njegov prvi izdavač. Е Danas Đardineli živi naizmenično u Buenos Airesu i u svojoj kući u Caku, daleko od pomodnih književnih salona ı gradske vreve gde, dosledan porodičnom imenu, ponosno neguje svoj Vrt s tropskim voćkama. O njima voli da priča više nego o knjigama koje piše ili čita. No, ne treba se za-

roman

Nestašni dečko

Метро ататећ: „Утеп техес“ , ртеуећа Ljiljana Popović Anđić,

Clio, Beograd, 1994.

varavati: Đardineli nije tek jednostavni provincijalac koji vešto prepričava večne priče iz kafane „Zvezda“. zbornog mesta njegovih sugrađana iz Resistensije. Mnogo više od toga, on je kosmopolit koji Je umeo da sačuva ı valjano iskoristi svoje korene, đa bi stvorio Jedan zaokružen svet iz kojeg, barem zasad, kao autor ne iskoračuje, kao što to nije činio ni Fokner ız Joknapatofe. niti Oneti iz Santa Marije. „Vreli mesec" Je idealan primer zamke koju Đardineli

pisac postavlja svom čitaocu: regionalna lokalna boja Ćaka poprište Je Jednostavne. mada dijaboličke priče koja sobom. nosi univerzalnost. Ispričana је naizgled kostumbristički, običajno. ali je ekonomični ritam te jednostavnosti po ukusu rulfovski moderan i delotvoran. S druge strane. poštuju-

Ći svoje vreme. politička pozadina priče (ako Je uopšte о ~

pozadini reč) krajnje je ..postmoderna*: junak je savremeni

prilično neosetljivi oportunist koji na vreme vojne diktatu- |

re u svojoj zemlji gleda bez strasti i političke pripadnosti. ,

To ne znači ni da Je zao. ali ni dobar. već biće moralno pa i politički neutralno, dakle odista „današnje. Protagonist

„VMrelog meseca” Je istovremeno i pravi „IZvršitelj" one |,

neoegzistencijalističke sudbonosnosti koji svoj „hibris“ či-

ni kao ı njegov daleki predak. Kamijev „.Sıranac“ — zbog: sunca. zbog vrućine! A umesto mediteranskog vrelog sun- ~

ca krugz zatvara vreli mesec Ćaka. Naizgled suro realistička |

priča dobija najednom obrt čarolije.

istovremeno. „.Vreli mesec" predstavlja jedan od пај- | boljih primera novog „crnog romana“, jednog od glavnih ~

„Sıpurnosnih ventila" postmodernih pisaca. U Argentini,

autori kao Osvaldo'Scrijano. Marko Denevi, Luisa Valen- зџеја. Anhelika Goroišer ı jednim delom svog stvaralaštva |

= Метро Вагупен. рокизан «и da crni roman detekcije

podignu na nivo umetničke proze. U konkretnom Đardine- '

lijevom slučaju (..Vreli mesec") rezultat je knjiga koja se

čita u jednom dahu i komunicira sa čitaocem na više sloje- ти

va. od kojih Je pisac posebno po- | nosan na suspense I ono tipično pi- |

tanje strasnog čitača: Šta-Je-posle- |

bilo? To Je bio i glavni razlog što

bilo šta u umetničkom pogledu. Naprotiv. diskurs ..Vrelog meseca“ i te kako podseća na onu hiruršku

preciznost ı ekonomičnost kojom |

Je Rulfo pisao roman „Pedro Paramo: pre pune četiri decenije, budeći istovremeno asocijaciJe na Kamija ı Erskina Koldvela, ali ne gubeći zaštitni znak čarobnog realizma pisaca svog podneblja. Još u romanu „Kako sami ostaju mrtvi?", Đardineli je preuzeo okvir suspense-a, akcije ı kvazi-detektivske priče, a takva će biti i njegova sledeća. Još nedovršena ı nenaslovljena

knjiga. Svojoj ljubavi prema ovom žanru odužio se i eseji-

stičkom knjigom „Crni žanr“. =

REJMOND MARVER

Osetljiva devojka

Ovo Je četvrti dan kako sam ovde. Ali, bez zezanja, tu Je pauk

na tom staklenom oknu

koji je ovde Još duže. Ne

mrda. ali znam da je živ.

Sviđaju mi se svetlosti koje se približavaju dolinom. Ovđe Je fino, i mirno. Stoku gone kući,

Čudak u

„“гетепи

· Gojko Tešić

лов

—

Nauka kao итетовт

Ogledi Paula Fajerabenda, prevela Branka MRajlić, Izdavačka knjižarnica

Zorana StoJahovića,

Novi Sad i Matica srpska = Novi Sad, 1994.

Da li je moguće šarmantno napisati neko fi-

ako slušam, mogu da čujem zvona na kravama I šljiskanje goničevog pruta.

Izmaglica je 4

nad ovim zgrudvanim švajcarskim brdima. Pod kućom Jurca voda kroz Jove.

Mlazevi vode se mešaju.

Slatki i puni nade.

Bilo je vreme i

kada bih umro za ljubav.

·Više ne. To središte ne bi izdržalo. Zanemoćalo Je. Ne daje

svetlost. Njegova putanja

putanja izdržljivosti. Ali brinuo sam u to vreme i voleo bih da znam zašto. Ko želi to da pamti?

Kad beda i bruka grunu

kroz vrata, praćeni policajcem

da 4spita scenu

sa groznim autoritetom.

Reza Je spuštena, ali

to tada nikoga nije odvratilo.

EJ, niko nije otišao tih dana,

Pitajte nju. ako meni ne verujete!

Pod uslovom da Je nađete i

naterate da govori. Ta Jevojka koja je sanjala i pevala. Koja je ponekad stenjala

kad Je vodila ljubav. Osetljiva devojka.

Ona koja je pukla.

Sad sam odrastao čovek, i više. Pa koliko još imam?

Koliko ima još taj pauk?

Gde će on, dva dana smo u jeseni. Kad lišće opada.

Sroka Je ušla iza ograde

Covek sa štapom diže ruku

Zatim zatvara vrata, navlači rezu. Nalazim sebe, konučno, u savršenoj tišini. Znan to malo što Je preostalo

Znam da treba to da volim

Zelim da volim. Zarad nas oboje

(Iz knjige „Pesme“, preveo Miloš Komadina, yiatiza srpska – Novi Sad, „.Cicero“ – Beograd, „Pismo“ – Zemun. 1904)

anih osamdesetih godina PreR draga Markovića sam uveo u

redakciju „Književne гест... Neka čudesna vrsta stvaralačke neobuzdanosti, beskrajne duhovitosti (naročito u „Vinaverovoj ulici“ — za koju su njegovi prilozi stizali i posle svih okončanih poslova preloma lista. ne u pet do dvanaest nego znatno kasnije posle dvanaest — što Je nemerljivo izluđivalo ne samo slovoslagače ı metere nego ı mene!) bila je remećena nekom neobičnom tipično markovićevskom ne-odgovornošću. Sa današnje distance. možda se može govoriti o jednoj vrsti poetičkog stava... Uvek je bilo izvesno da će obećani posao Predrag Marković uraditi. kao što je bilo izvesno ı znano.da će to učiniti sa nepredvidijivim zakašnjenjem. Ali, na žalost, ta specifična markovićevska neodgovornost za mene je i bila presuđujuća orvelovske 84. godine što se nisam opredelio za glavno-urednički avanturizam/nepredvidijivost Predraga Markovića. U ranu, ratnu. apokaliptičnu jesen 1991. u priči o nedeljniku ,„Угете“ Бипа је зато, једпа rečenica: „Otići ću u „Vreme“ samo pod Jednim uslovom ı sa željom — da pokrenem izdavačku delatnost". Iskreno sam želeo da Marković prihvati ponudu Dragoljuba Zarkovića koji Je Još iskrenije želeo da preporodi Kulturnu rubriku ı da Joj u listu mnogo uticajniju ulogu.

1 dogodilo se ono najneočekivanije: Predrag Marković Je postao urednički čudotvorac ~ uz veliku podršku Dra-

goljuba Žarkovića, i naravno. velemajstora štamparstva ız „Publikuma“ pokrenuo Je 1993. „Vreine knjige" - izdavačku kuću evropskoga tipa u kojoj mali broj poslenika pravi velike poslove za | budućnost ı prošlost.

U proleće 1994. zapisao sam da je

„Vreme knjige" izdavačko čudo! U ranu Jesen ove, takođe po mnogo čemu orvelovske» 1994. godine, sa četrdesetak naslova ı velikim brojem neobičnih biblioteka u čijim imenima ı simbolima je vreme označitelj — to Još ubedljivije, zvonkije i čarobnije zvuči. Već prvo kolo od 12 knjiga ovenčano je sa sedamosam najuticajnijih književnih nagrada: događaj 1993. Je bio Radoslav Petković sa romanom „Sudbina i komentari“ (NIN-ova, „Meša Selimović“, „Borbina“); esejističke nagrade „Ivo Andrić“ ı „Stanislav Vinaver“ dobio je J. Aćin; „Borbinu“ nagradu za najbolju pesničku knjigu M. Tešić ı „Zmajevu“ S. Tontić.

Svakako, najuzbudljivija činjenica je da su knjige petorice autora Iz prvog ko- . la (D. Albaharıja, S. Tontića, S. Basare. D. Velikića ı S. Cerovića) prevedena na hebrejski, nemački, mađarski i švedski Jezik.

Urednički fanatizam ı fascinantna odgovornost u poslu, neslućena tačnost u ostvarenju obećanja, izuzetna poslovnost ı jedinstvena, neponovlijiva I, Zašto ne reć, tipično markovićevska blagorodnost u komunikaciji sa autorima Su retkost nad retkostima u našoj sredini.

I ono što doista iznenađuje mene koji sam sumnjao u mugućnosti uredničkog majštorstva Predraga Markovića — ovaj čudak je u „Vremenu knjige“ (uz umetničku bravuroznosšt ı istovetnu fanatičnost Dušana Sevića!) sve: ı urednik, i slagač, ı korektor, ı lektor, ı prodavač Jednom rečju neobičan tip stvaraoca u ovome poslu. A takvi mučenici ı misionarı su doista retki u srpskom izdavačkom zvernjaku u kome Su SitnOšićardžijsko uhljebije našle brojne spisateljske protuve...

Jednostavno rečeno: Predrag Marković sa „Vremenom knjige" je najprijatni-

- je ı najpoučnije izdavačko iznenađenje u

protekle dve godine.

lozofsko štivo? Većina filozofa kao ı onih koji to nisu odgovoriće negativno, medutim. knjiga Paula Fajerabenda „Nauka kao umetnost“ to demantuje na svaki način. Prvo, nastala Je iz polemičkih pobuda „da malo razljutim tu ozbiljnu gospodu“, kaže autor, zatim u knjizi Je dominantan lako komponovan pregled razmatranja problema odnosa nauke ı umetnosti ı treće. Jezik koJim se Fajerabend obraća čitaocima VOJevrstan Je razgovor sa njima, vođen tonom neobaveznog karaktera, što naravno ne znači da ne poseduje filozofsku „dubinu“.

U umetnosti ı nauci, na žalost mnogih istoričara ı teoretičara nemi „ni napredoyanja ni opadanja“. Postoje različite stilske forme ı svaka od njih Je u sebi savršena i podređena sopstvenim zakonima. To naravno važi ı za pojedinačne naučne sisteme „uključujući i stilske provere“. Jer, naučnici prave predviđanja koja potom pretvaraju u „političke parole ıli dogme”". Cilj Je, smatra Fajerabend „osnovne naučne ı umeiničke odluke... postići na demokratski način”. To znači odluka o njihovoj „moći eliminisanja Je stvar građana ı društva koje ıh plauća*. Dakle, razdvajanje države ı nauke zamišljeno kao „demokratski nadzor istraživanja“. Z.J.

Je knjiga postala kontinentalni bestseler koji Je van Latinske Ameri- |. ke preveden na petnaestak jezika i objavljen u više desetina izdanja. No, to ne znači da je zbog popu- } larnosti ova napeta priča žrtvovala ~

маси наге ==