Борба, 15. 12. 1994., стр. 10
10 873)
POSLE SPORNOG KOMENTARA O RATU U BOSNI
~
Smen celu „Spigla“ mena na celu „Зруја
Ko je pratio pisanje ovog lista o događajima u bivšoj Jugoslaviji znaće da je sukob oko komentara samo povod za obnovu starih unutarređakcijskih sukoba |
Snežana Bogavac specijalno za „Borbu“ iz Minhena
Glavni urednik najvećeg nemačkog njusmagazina „Špigla“ „pao“ je zbog Bosne. Time je podelio sudbinu sa nizom ministara, savetnika po predsedničkim kabinetima i „stručnjacima za Balkan“ čije su se karijere završile na spornim pitanjima vezanim za rat u bivšoj Jugoslaviji. Rascep u „Špiglu“ protekle sedmice je počeo nakon komentara pod naslovom „NATO, Bon i Bihać“ i oko njega su se zavrtele (profesionalne) sudbine trojice novinara — izdavača i delimičnog vlasnika „Špigla“ Rudolfa Augštajna (70), sadašnjeg glavnog urednika Vernera Kilca (51) i novog glavnog urednika dosadašnjeg šefa TV Špigla, Štefana Austa (48).
Jugoslovenskoj, tj. srpskoj hobi-megalomaniji, po kojoj se „baš zbog njih“ preokrenuo i preokreće svet, jedan „zbog njih“ smenjeni urednik magazina sa milionskim tiražom sasvim dobro se uklapa u priču. Priča o „Špiglu“ je, međutim, nešto dulblja, a bivša Jugoslavija, tj. problematični komentar o mogućem učešću Nemačke u eventualnoj interveniji NATO u Bosni samo je, kao i u nizu sličnih prilika do sada, bila idealan povod za potkusurivanje koje ima druge i dublje korene.
Protekle sedmice, u broju 49 „Špigl“ je objavio komentar „NATO, Bon i Bihać“ koji je potpisao šef bonskog biroa magazina, Olaf IHau. Ilau je pre petnaestak godina bio dopisnik dnevnika „Zidojče cajtung“ u Beogradu i od tada slovi kao poznavalac prilika na Balkanu i Jugoslaviji. U komentaru, za koji se kaže da je već pre objavljivanja izazvao sporenja i u samoj redakciji, Ilau poziva Bon da sa svojim „tornado“-avionima učestvuje u akciji NATO u Bosni. „Magazin — spomenik“
Komentator ima, doduše, u vidu da bi intervencija na početku samo uvećala „brdo leševa“, ali je uveren da Srbe samo sila privodi pameti. „Trebaju li žrtve velikosrpske ekspanzije još i da se pomire sa tim da i dalje budu proterivane i ubijane“. „Komforno ukazivanje na 'poznate istorijske razloge” koji Nemačku sprečavaju u akciji na Balkanu, teško da će partnere iz Saveza zadovoljiti kao izvinjenje“ — piše Ilau i završava: „Vreme rituala i praznih gestova je prošlo. Bon se mora oprostiti od svoje specijalne uloge“.
Nakon što je i u samoj redakciji komentar nazvan čak i „ratnim huškanjem“ kako zbivanja u centrali „Špigla“ u Hamburgu prenosi dnevnik „Zidojče cajtung“, oglasio se i izdavač magacina, Rudolf Augštajn. Pismeno je obavestio glavnog urednika da je „odnos poverenja između njih dvojice poremećen“, te da je komentarom Olafa Ilaua „učinjena promena kursa novine o kojcj je urednik morao da obavesti izdavača“. „Zidojče“ uz Ovo prenosi i mišljenje nekih „Špiglovih“ „veterana“ da je mnogo značajnija od „promene kursa“ bila činjenica da je komentar samog Augštajna (na drugu temu) objavljen na daljim stranicama u novini, nakon komentara „NATO, Bon i Bihać“.
Rudolf Augštajn osnivač je i izdavač „Špigla“ za čije je izlaženje neposredno posle rata dobio dozvolu okupacionin vlasti.
Prvi, i donedavno, jedini nemački njusmagazin dostigao je tiraž oi 1,1 miliona primeraka. „Špigl“ je u svojoj skoro poluvekovnoj istoriji mogao da se pohvali nizom sukoba sa vlašću iz kojih je obično izlazio kao pobednik. Najveći je svakako onaj iz 1962. (zvani „Afera Špigel“) koji se, posle hapšenja samog Augštajna, završio krizom vlade i smenom tadašnjeg ministra odbrane Franca Jozefa Štrausa. „Špigel“ se tokom decenija pretvorio u „magazin-spomenik“, a sam Augštajn postao je verovatno najuticajniji čovek nemačkog medijskog sveta.
Rugštajnovo „životno delo“ Proteklih nekoliko godina su se
odnosi na tržištu štampe u Ne-:
mačkoj izmenili. Pojavio se novi list koji sebe zove njusmagazinom — „Fokus“ koji izlazi u Minhenu i koji je za kratko vreme dostigao tiraž od 500.000 primeraka. Deo publike „ukrao“ je svakako i „Špiglu“ kojem više ne ide tako sjajno kao ranije. Prošli
· broj prodao se na kioscima sa-
mo u 440.000 tiraža, ostatak do oko milion primeraka otpada na pretplatu. Magazinu su neophodne promene ukoliko želi da zadrži sadašnji status na tržištu i uticaj u političkoj javnosti. Izdavač Augštajn želi već
od ranije da na čelo novine stavi novog urednika i to upravo Štefana Austa. Sadašnji urednik TV-Špigela karijeru je započeo kao radikalni levičar, novinar lista „Konkret“. Tada je imao i žive kontakte sa krugovima u kojima se kretala kasnija RAF-teroristkinja Ulrike Majnhof. Aust je potom postao novinar Severnonemačkog radija (NDR), a od 1988. je bio na mestu urednika TV-Špigla.
Augštajn je vlasnik 25 odsto „Špigla“, 25 odsto poseduje izdavačka kuća „Gruner + Jar“ čiji je šef Gerd Šulte — Hilen naklonjen Augštajnovom predlogu za urednika. Ostatak magazina pripada novinarima i drugim zaposlenima. Uz saglasnost samog Augštajna svojevremeno je i u statut novine“ ušlo da se novi urednik ne može postaviti bez saglasnosti redakcije.
U međuvremenu, dok se stvari koje će odrediti budućnost „Špigla“ ne reše, Augštajn je O Bosni i mogućem nemačkom učešću u NATO-akciji napisao kontra-kometar objavljen u ovonedeljnom „broju. U njemu „boss“ nudi drugačije viđenje, ali i difamira sopstvenog urednika. „Ko god odlučno maršira, važi automatski za specijalistu za Balkan" — piše Augštajn. Pozivajući se na mišljenje američkog
republikanskog političara Džor-
dža Kenija, nekad zagovornika
intervencije, sada pobornika mi-
ra po svaku cenu, Augštajn svom komentatoru iz Bona po-
ručuje“: „Takva trezvenost, tak-
va potencija za promenu mišlje-
nja može se priželjkivati i za ko-
mentatore iz Bona“.
Augštajn u komentaru piše: „Gde god možemo, trebalo bi da ustuknemo pred „brdom leševa“ i pred uvlačenjem u teško razumljive sukobe. Pravo na to smo čestito zadobili u dva svetska rata, od kojih smo prvi u najmanju ruku podstakli, a drugi započeli iz golog ludila. U oba slučaja vladajuće elite bile su za rat“. Augštajn savetuje Bonu i NATO-u uzdržavanje od rata koji „ne želi ni da dobije ni da izgubi“.
Oni koji proteklih godina prate pisanje „Špigla“ o ratu u bivšoj Jugoslaviji znaće da je sukob oko komentara samo povod da se u redakciji počnu da rešavaju od ranije gomilani nesporazumi. Jer, pisanje ovog nedeljnika nije bilo ni mnogo bolje ni mnogo gore od proseka nemačkih novina. „Špigl“ je, doduše, kroz intervjue revnosno prenosio mišljenja predstavnika svih zaraćenih strana iz bivše Jugoslavije, ali su komenatri bili pretežno crno-bela slika pod utica-
Naslovna жтатка једпод pr ja „Špigla“
jem kratkih TV-izveštaja. Iako, treba reći, komentari Rudolfa Augštajna, koji evropska zbivanja vešto posmatra imajući u vidu uvek i njihov dublji, istorijski kontekst, bili su po pravilu razložniji, precizniji i obazriviji od komentara njegovih urednika. Nakon zbivanja između dva „bosanska“ komentara, Augštajn je, po pisanju nemačke štampe, odlučan da napusti mesto izdavača „Špigla“ ne bude li prošao njegov predlog za glav-
nog ur bio bi
Кот пи пр“ 2, štajna |
izdavači magazi: „Otac s“ do sada;
OLAF ILAU
Posmatrajući pokolj u muslimanskoj enklavi Bihaću, nemački kancelar je penušio o „sramoti Evrope“. Nije li to isto radio kada su bili bombardovani Dubrovnik ili Sarajevo?
Ministar odbrane Folker Rije zahteva da Bon vodi takvu politiku koja će srpskim agresorima dati „jasan znak da se zaustave“. Da li je on spreman da upotrebi nemačke vojnike kao signalizatore?
A šef parlamentarne frakcije Unije Volfgang Šojble smatra da ukidanje embarga na isporuku oružja Muslimanima zaslužuje da bude razmatrano, jer „ko ne može da pomogne, ne sme da sprečava da ljudi sami sebi pomognu“.
Ko bi se suprotstavio ovim oštrim apelima? To čini ministar spoljnih poslova Klaus Kinkel, a sa njim svi takozvani realpolitičari. Njihov prigovor glasi da više oružja Muslimanima povećava patnje, vodi „vojnom požaru širokih razmera i haosu“. A kakvo je stanje sada? Da li žrtve velikosrpske ekspanzije ipak treba da se pomire sa činjenicom da će i ubuduće biti proterivane ili ubijane.
Копбхпа гасотса
Permanentni genocid i etnički progoni su svesno prihvaćene posledice diplomatske agonije u Bosni. Onaj deo Evrope, koji sebe smatra civilizovanim, najradije bi okrenuo leđa varvarstvu na svom južnom boku. Ali, televizijske slike koje se ponavljaju iz večeri u veče izazivaju revolt zbog nemoći koju pokazuju mirovni komesari UN sa nespretnim pomoćnicima šerifa iz redova NATO. Ministri spoljnih poslova zavađenog zapadnog saveza kažu da je prihvatljivo samo rešenje putem pregovora. Dakle, još jedna Konferencija o Jugoslaviji, još jedan mirovni plan zasnovan na konfuznoj računici da će nekoliko zalogaja više zadovoljiti hegemonističke apetite velike Srbije? Kinkel i njegov ruski pobratim Kozirev već su spremni da prikače srpskom predsedniku Miloševiću oreol poslednje nade.
Kinkel je svakako u pravu kada objašnjava da među saveznicima nema nikoga ko bi bio spreman da angažuje vojne snage u Bosni. Ali, to znaju i Srbi. Šta bi
NATO, Bon i Bihac
onda trebalo da ih privoli da prekinu napredovanje i tako proigraju zaključ'-=nje mira na temelju vojne pobede, što Je njihova istorijska trauma?
Kada su u ratu u Avganistanu Amerikanci obezbedili muslimanskim borcima rakete „stinger“ za borbu protiv ruskih helikoptera, to je dovelo do vojnog zaokreta u sukobu na Hindukušu. Na kraju je o rezultiralo povlačenjem crvene velesiе. Svi protiv svih
Danas srpski tenkovi bez ikakvog vojnog pritiska pucaju na bihaćku dolinu, a tamošnjim hraniteljima nedostaje teško naoružanje. Na osnovu kog morala svetska zajednica uskraćuje Muslimanima pravo na zadovoljavajuću samoodbranu? Za četiri godine ovog balkanskog rata, srpske ekstremiste impresionirala je samo oštrina. Oni su uvek uzmicali kada je protiv njih verodostojno mobilisana vojna sila. To Je pio slučaj kada je zaprećeno vojnim udarima NATO oko Sarajeva i u borbi za Goražde.
„Da li bi ukidanje embarga na isporuku
oružja, naoružavanje Muslimana moglo da urazumi Srbe? Možda. Ali, za sada će brda leševa verovatno nastaviti da rastu: Već sama najava ukidanja embarga preti da raspiri pakleni pir svih protiv svih, masovno uzimanje „plavih šlemova“ za taoce. Uprkos svim diplomatskim žmurkama, vojni funkcioneri NATO već pripremaju logističke snage za slučaj krvave evakuacije.
Podsećajući na njihovo obećanje o pružanju pomoći, i Nemci bi u slučaju mobilisanja snaga za brzo angažovanje iznenada mogli biti uvučeni u balkanski vir. U svakom slučaju, teško da bi partneri u NATO prihvatili komotno podsećanje na „poznate istorijske razloge“ (Kol) koji sprečavaju angažovanje Nemačke na Balkanu kao izvinjenje za stajanje po strani.
Zahtev za angažovanje nemačkih borbenih aviona „tornado“ u okviru NATO u Bosni iziskuje donošenje odluke. Minulo je vreme rituala i ispraznih gestova. Bon će morati da se oprosti od svoje specifične uloge.
RUDOLF AUGŠTAJN
„Otac svih s
Ko uvek viče „udri“, automatski se smatra stručnjakom za Balkan. Ali, na celom svetu nema čoveka koji bi uvek ili ponovo uspeo da se snađe u situaciji na Balkanu. Nemci imaju najmanje razloga da se na posletku još vinu na postolje poraženih. Svakako je tačno da Genšerovo navaljivanje da se priznaju Slovenci i Hrvati nije olakšalo, već otežalo situaciju — ponekada su i značajni ljudi tašti. Ali, on nije pokrenuo rat.
Dakle, budući da je Klintonov ministar odbrane Viljem Peri priznao Srbima da su pobedili, oni više ne vide razlog za popuštanje. Ko neće da se bori na kopnu a to u NATO niko nije hteo — ne može pobediti u vazduhu. Baš smo mi Nemci pravi ljudi da ne ustuknemo od „brda leševa“. „Bombardovanje širokih razmera“ je veoma dobro kada se zanemare civili, koji očigledno i nisu bitni. Takav zahtev izneo je lider nove većinske stranke u Senatu Bob Dol na veliko negodovanje republikanca Džordža Kenija, koji je u vreme predsednika Džordža Buša bio stručnjak za Jugoslaviju u Ministarstvu spoljnih poslova SAD.
Promena mišljenja
Keni je tada u Vašingtonu lobirao za borbu bosanskih Muslimana. On danas smatra da Zapad treba da nametne bosanskoj vladi rešenje, jer ona vodi rat samo zarad svoje koristi „ne vodeći računa o potrebama stanovništva“. iza zahteva za ukidanje embarga na isporuku oružja bosanskim Muslimanima, za većinu republikanaca isključivo se krije želja za povlačenjem Amerike. |
Keni, nekadašnji pristalica intervencionizma, više bi voleo da se rat završi danas nego sutra. On prihvata da bi povlačenje snaga UN faktički značilo i okončanje embarga na isporuku oružja bosanskim Muslimanima. Onda bi — kako glasi njegov bolni zaključak — muslimanske pristalice čvrste ruke trebalo da pregovaraju sa srpskim pristalicima čvrste ruke o okončanju besmislenog rata, sa jasnom prednošću za Srbe.
Čovek bi poželeo da takvu trezvenost, pa čak i takvu sposobnost za promenu mišljenja imaju i komentatori u Bonu.
Čini se da komandant oružanih snaga
SRN Klaus Nau: ne. On računa” Bon trenutno it! ganje za angažc vanja NATO. T pravilima, trebi A odakle bi na} di za snage zal mogle da buduj čaju, po svemu” rovatno bi bilaj na o ustrojstvu SŠtečeno prevoj Ne možemo за stav protiv nem je bilo planiran šoj Jugoslaviji. \ na front!" komi vreme Вокзегзј nja naredba niji tingent treba hrabrost. Štavi britanski viceac pojačao je snag\ korpusa, što je engleskom.
Gde god danas| nemo pred „Di pred uplitanje pravo smo poši rata, od kojih s! no podstakli, i ludila. Oba pul za rat — „oca S Doduše, može | Возапаса. А] mogli da pomo} vim običnom, jem saznanju: brambeni save prvobitnom zal rantovati samo
pravcu vodeće Zato postoji NE vanje širokih ra je poznata ral nova „brda 1е5е da dopusti da Bi želi ni da pobet se učauri.
ruska politika